Истанбул – Турска је најслободнија земља на свету за новинаре, али под једним условом: да не критикују његово величанство председника Реџепа Тајипа Ердогана. Ове речи је изговорио један новинар истанбулског дневника „Заман”, у коме је влада недавно сменила цео колегијум и поставила своје људе, пошто је тај лист подржавао „завереника” Фетулаха Гулена, верског проповедника, који је у Турској наводно створио „паралелне структуре” да обори владу.
Када је у августу 2014. године изабран за председника, Ердоган је приметно заоштрио став према новинарима и према грађанима који га критикују на друштвеним мрежама. У међувремену је покренут поступак против 1.840 лица која су га вербално увредила и она према члану 199. Кривичног закона могу да буду осуђена на новчану глобу или на затвор до четири године. Та законска могућност је и раније постојала, али је шефови државе нису користили.
Председник Ердоган је сада отишао и корак даље: решио је, изгледа, да научи памети и стране медије.
Анкара се пре свих окомила на немачке новинаре, који су недавно објавили сатирични видео-спот о „газди и хвалисавцу са Босфора” који расипа паре на изградњу палате у Анкари и обрачунава се с демонстрантима. МИП је жестоко реаговао и затражио од Берлина да суди онима који су се на тај начин поиграли Ердогановим именом.
Расплет се тек очекује, али последице се већ виде. Пре два дана турске власти су на аеродрому у Истанбулу зауставиле фото-репортера „Билда” Јоргоса Мутафиса. Он је путовао у Либију, али је морао да напусти земљу првим авионом. Турска полиција није објаснила овај потез. По кратком поступку враћен је и Вокер Швенк, новинар немачког ТВ канала СВР. Он је преко Истанбула путовао на сиријску границу да би тамо направио репортажу о избеглицама.
Кратко је притворена и холандска новинарка турског порекла Ебру Умар, дописница листа „Метро”. Она се нашла на удару јер је објавила текст у коме је критиковала Ердогана због гушења медијских слобода. Ебру Умар је ослобођена, али не може да напусти земљу све док се не оконча поступак.
Турска је ове недеље оштро критиковала и Би-Би-Си зато што је објавио интервју са Џемилом Бајиком, лидером забрањене Радничке партије Курдистана, који се крије у планинама северног Ирака. „То није новинарство, то је покушај да се индиректно оправда та терористичка група”, изјавио је Ибрахим Калин, портпарол председника Ердогана.
Прошле године Ердоганов кабинет је саопштено да је тужио лондонски „Тајмс” само зато што је објавио оглас познатих интелектуалаца који су га критиковали да се понаша као диктатор према онима који му не аплаудирају. Посебно су му замерили због немилосрдних обрачуна полиције са демонстрантима на истанбулском тргу Таксим, који су тражили Ердоганову оставку.
Против домаћих новинара је због вербалног „напада на председника” у току више процеса. Делиоци правде су ове недеље осудили главног уредника листа „Џумхуријет” Џана Дундара на новчану казну од 28.650 лира (9.000 долара) зато је у неколико текстова „напао Ердогана, његовог сина Билала и још седам јавних личности”. Он је, међутим, само пренео налазе полиције и тужилаштва о великој корумпционашкој афери.
„Ми смо објавили оно што се десило, што је званично откривено. Ако је то криминал, онда сам крив”, изјавио Дундар, против кога се води и други поступак због открића да служба безбедности снабдева оружјем џихадисте у Сирији.
Анкара је често на удару критика због прогона новинара. Према најновијем извештају групе „Репортери без граница”, Турска се нашла на 151. месту по непоштовању медијских слобода. Венецијанска комисија је недавно предложила да се укине спорни члан 299 јер је у супротности са демократским принципима, пренели су локални медији.
На тај проблем је дипломатски увијено указао и председник Европског савета Доналд Туск, који је недавно посетио Турску. „Председник Ердоган би требало да буде мање осетљив на критике новинара. Граница између критике, увреде и клевете је веома танка. Као политичар ја сам научио да имам дебелу кожу”, каже Туск коментаришући учестале сударе Ердогана и новинара.
Ердоган очигледно то не може да разуме и да прихвати. После скоро петнаестогодишње неприкосновене владавине – што као премијера, што као шефа државе – он се већ понаша као недодирљиви властодржац чију бисту свакодневно морају да гланцају сви, па и новинари. Тај проблем ће се сигурно још више заоштрити уколико успе да промени устав и да, како предлаже, уведе председнички уместо досадашњег парламентарног система владавине.
