четвртак, 21.01.2021. ✝ Верски календар € Курсна листа
недеља, 01.05.2016. у 08:05 Милан Мишић

Збогом пролетаријату, стигао је прекаријат

Нова класа повремено и привремено запослених, слабо плаћених и радно незаштићених, зачета је у дивљем браку неолиберализма и глобализације
(Карикатура Драган Стојановић)

У социјализму, многи су се хвалили како „не могу тако мало да их плате, колико мало они могу да раде”. А онда је дошла „транзиција” и са њом ново правило: „нема тих пара за које ја нећу да радим”.

Кад имам прилику да радим. Иако се код нас још радије користи „чекам посао”, уместо „тражим посао”, већина ипак прихвата сваку прилику да се запосли.

А та прилика ће данас вероватније бити неки хонорарни, привремени или повремени, са уговором на одређено време, а све чешће и без било каквог папира, дакле „непријављен”, односно „на црно”. И за бедну плату.

Ако је за утеху, то није само резултат нашег још незавршеног путовања из социјализма у капитализам, већ један глобални процес који је добио своје име, које се овде засад ретко помиње, али се и те како добро осећа.

То је „прекаријат” и из њега изведена „прекаризација”, што су појмови који су у Европи у оптицају још од осамдесетих, али у пуном значењу коришћени тек у овом веку, а који описују све врсте неизвесног и несигурног запослења.

По дефиницији Међународне организације рада, „прекарни рад” је „радни однос у којем не постоји сигурност запослења, која се сматра основним елементом уговора о раду”.

Међународна федерација металаца предложила је пак нешто детаљнији опис, по којем је прекарни рад „резултат праксе послодаваца да своју сталну радну снагу сведу на минимум, да максимизирају своју флексибилност и ризик пребаце на запослене.

Плакати синдикалних и друштвених покрета који се 
боре против прекарног рада

Резултат су нестална, привремена, повремена, несигурна и зависна радна места, на којима радници немају ни законску ни социјалну заштиту”.

Британски економиста Гај Стандинг, водећи теоретичар и идеолог „прекаријата” , сматра га „опасном новом класом” (наслов његове књиге објављене 2011), и износи да овој социјалној групи припадају имигранти, млади образовани људи (припадници постсоцијалистичке и постхладноратовске „ипсилон генерације”) и они који су изван старе индустријске радничке класе.

За Мирослава Ружицу, нашег експерта за упоредне социјалне политике са међународном репутацијом (консултант Светске банке и Фондације „Хајнрих Бел”, између осталог), прекаријат у европском простору чине три основне групе.

У првој су губитници из круга класичне радничке класе који остају без посла због технологије, деиндустријализације или трансфера производње у земље у развоју, па су принуђени да се селе у сервисну економију.

Другу чине они који несигурност прихватају зато што немају алтернативу – мигранти и они без образовања и квалификација - док су у трећој образовани, а посебно млади професионалци који су фрустрирани сопственим животним статусом и изгледима.

Студија „Прекарна запосленост у Европи” коју је под покровитељством Института Ренер – политичке академије аустријског социјалдемократског покрета – 2014. урадила група младих истраживача, указује да је прекаријат резултат „комодификације рада”, његовог претварања у „фактор производње”, као што су сировине или компоненте.

Рад тиме губи свој социјални контекст и радник постаје „добављач” који је, као и сваки други, ангажован по принципу што јефтинији, то профитабилнији – и коме се у сваком моменту може отказати.

Из тога је проистекао радни однос који по вољи послодавца може да престане у сваком моменту. Радно време и опис посла су такође променљиви по истом принципу, плата је „минималац” или чак и нижа, нема напредовања, а нема ни некад стандардних права на боловање, слободне дане у одређеним животним ситуацијама, па ни годишњег одмора.

А што је најгоре, ова врста радног односа је „нова нормалност”.

Гај Стендинг сматра да је ова врста нестабилности данас срж глобалног капитализма, која је зачета у главама групе економиста крајем седамдесетих година прошлог века, потом названих „неолибералима”, који су сматрали да држава са својим планирањем и регулативом спутава економију, те да је због тога, нарочито у Европи, неопходно да се демонтирају елементи „социјалне државе”, у систем уграђени после Другог светског рата, и тиме створе предуслови за економски размах.

Једна од препорука неолиберала била је и да је неопходно увођење „флексибилног тржишта рада”, како би се спречило да корпорације улажу тамо где је радна снага јефтинија. У пракси то је значило све оно што се и данас догађа пред нашим очима: систематско повећање несигурности радног места, као цене која се мора платити да се привуку инвеститори.

Ову анализу и прогнозу спремно прихватају политичари попут Маргарет Тачер и Роналда Регана. Резултат јесте био почетно убрзање економског раста, али и „колатерална штета” у виду драстичног пораста економских и друштвених неједнакости у последње три деценије, у свим западним економијама.

Увођење „флексибилности” на тржиште рада није међутим зауставило глобализацију – измештање комплетних радних процеса у Кину и друге азијске економије у развоју, где је цена рада била драстично нижа.

Корпорације су од тога профитирале, али је просперитет „плавих мантила”, производних радника у западним економијама, почео да стагнира и опада, док су се нове генерације, а нарочито млади без универзитетског образовања, суочиле са чињеницом да за њих нема сигурног и сталног посла.

Демонстрације у Француској против предложених измена радног законодавства (Фото Ројтерс)

Стигло се и до ситуације да су у Америци, на пример, они испод 30 година сиромашнији него пензионери, док у Великој Британији пензије расту три пута брже од прихода младих.

Код нас се феномен прекаријата, оцењује Мирослав Ружица, „прелио из Европе”, где је (на нивоу ЕУ) „атипично запослен” (на одређено или скраћено радно време или самозапослен) сваки други (51 одсто) радник.

Занимљиво је да „прекарни”, несигурни рад, односни доношење „флексибилних закона о раду” заговара и чувена „Тројка” – Европска комисија, Европска централна банка и Међународни монетарни фонд – као кључни елеменат стратегије за оздрављење економија са европске периферије (укључујући и нашу – ми смо, усвајањем новог Закона о раду, већ легли на ову руду).

На „флексибилност” је недавно пристала и Француска, где су левичари средином априла у Паризу разбијали излоге, у знак протеста због предлога новог закона о раду социјалисте Франсоа Оланда, сматрајући да се њиме напуштају тешко стечена радничка права.

Андре Горц је пре три и по деценије написао култну књигу „Збогом пролетеријату”, аргументујући да због промена које су донеле наука и технологија, радничка класа није више у улози барјактара револуције. Изнео је и уверење да ће пораст аутоматизације довести до „ослобађања рада”.

Гај Стандинг данас, у својој „Повељи прекаријата”, тврди да је пролетеријат – са стабилним уговорима о раду на неодређено време, регулисаним социјалним правима – био много повлашћенији од данашњих припадника прекаријата, као „класе у настајању”. Дете неолиберализма и глобализације све је стаситије.

По Стандингу, у данашњем контексту, када мултинационални капитал жели флексибилне, односно несигурне раднике и може да их обезбеди било где у свету, мали су изгледи да се нешто у овом погледу промени.

За тако нешто неопходан је алтернативни приступ, нешто што је последњих месеци у Европи стидљиво стављено на дневни ред: нека врста радикалне социјалне реформе која би финансијску сигурност обезбедила као универзално грађанско право.

Коментари109
c7fe3
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

janko likodric
Ako su u scijalizmu fabrike bile radnicke a upravljanje kolektivno od koga se to uzimalo ili otimalo i od cijih para vracalo uzeto. Socijalizam je izgubio trku u samom finisu da se uspeo odrzati samo jos par godina danas bi bi o tom sistemu govorili sa postovanjem a kapitalizam bi bio proslost . Sad stoje tuje ovo se mora trpeti ali je toliko lose da akose nesto nepromeni u razumnom pravcu imacemo ogromne prbleme celo covecansto bice nam tesna ova planeta.
Mirko Katic, Toronto
U industrijski razvijenim privredama 15% radnosposobnog stanovnistva angazovanih u procesima proizvodnje materijalnih dobara (ukljucivo i prehrambene proizvode) moze zadovoljiti potrebe ukupnog staovnistva za tim proizvodima pri kontinuiranom ocuvanju funkcionalne sposobnosti raspolozive proizvodne opreme. Zasto onda postoji sve veci broj ljudi koji nemaju prihode dovoljne da obezbijede njihovu fizicku egzistenciju? Sta je uzrok takvom stanju? Uzrok je opste privaceno ubjedjenje da novac ima funkciju blaga, a time i funkciju kapitala. Takvo ubjedjenje je steceno u onom periodu razvoja trzisne privrede u kojem je zlato imalo funkciju novca. Napustanjem zlatnog standarda 1971 godine novac vise ne moze imati funkciju blaga, kakvu ima zlato, pa time ni funkciju kapitala. To istovremeno znaci da iz privredne prakse moramo iskljuciti sva pravila koja movcu daju funkciju kapitala koja se ogleda u onoj carobnoj moci samooplodjavanja i rasta.
Jeste
to u ovim državama o kojima se nekad pevalo da će biti proleterske a Kanada zemlja udruženog rada, tamo to možda i može, ali na prostorima gde se vežba smanjenje broja stanovnika, ali da oni to ne shvate, raznim metodama tu ta racionalna ekonomska logika slabo pomaže, na tim prostorima važi samo gola borba za opstanak, pojedinac protiv pojedinca, na žalost svih koji tu žive i na njihovo neznanje kako iz toga da se izvuku.
Mirko Katic
U industrijski razvijenim privredama 15% radnosposobnog stanovnistva angazovanih u procesima proizvodnje materijalnih dobara (ukljucivo i prehrambene proizvode) moze zadovoljiti potrebe ukupnog staovnistva za tim proizvodima pri kontinuiranom ocuvanju funkcionalne sposobnosti raspolozive proizvodne opreme. Zasto onda postoji sve veci broj ljudi koji nemaju prihode dovoljne da obezbijede njihovu fizicku egzistenciju? Sta je uzrok takvom stanju? Uzrok je opste privaceno ubjedjenje da novac ima funkciju blaga, a time i funkciju kapitala. Takvo ubjedjenje je steceno u onom periodu razvoja trzisne privrede u kojem je zlato imalo funkciju novca. Napustanjem zlatnog standarda 1971 godine novac vise ne moze imati funkciju blaga, kakvu ima zlato, pa time ni funkciju kapitala. To istovremeno znaci da iz privredne prakse moramo iskljuciti sva pravila koja movcu daju funkciju kapitala koja se ogleda u onoj carobnoj moci samooplodjavanja i rasta.
Путник
Изгледа да многи мисле да је смисао постојања предузећа и улагања капитала да се радницима обезбеди трајно запослење, сигурност добре плате и уклањање сваког ризика, а капиталисти нека пропадају... Неће бити.
Леон Давидович
Самоуправна предузећа у СФРЈ била су веома слична акционарским друштвима, то су уствари не призната акционарска друштва. Предузећа су имала свој рачун и од успеха пословања зависиле су и висине плата као и остале подобности. Радници заправо нису имали велики утицај на управљање. Постојали су раднички органи као Раднички савет али ту су се по правилу бирали представници радника покорни руководству. Одлучујућу улогу су имали руководиоци предузећа које је постављала и надгледала политика.Могли су руководиоци бити и веома лоши али или им прође мандат или их смене па их се решите ( Хајде данас да се неко реши неваљалог газде ако му допадне) . У самоуправљању су постојали закони и правилници и могао се казнити радник који крши радну дисциплину чак и најстрожијим казном. Погрешно је мишљење да је то било безвлашће и да су радници могли да раде шта хоће. У многим предузећима владала је и те како добра радна дисциплина. Слаба предузећа су завршавала на минималцу итд.
Тако је
Троцки, није у интерсу неуспешних владалца да народ буде реално образован, зато се велича незнање, полуистине у историји се измишају догађаји, величају се погрешне вредности прави се виртуелни свет уживо... то је одлика многих владалаца, у успешним срединама тога нема тамо се поштује реалност.

ПРИКАЖИ ЈОШ

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

logo

Овај веб сајт користи колачиће

Сајт politika.rs користи колачиће у циљу унапређења услуга које пружа. Прикупљамо искључиво основне податке који су неопходни за прилагођавање садржаја и огласа, надзор рада сајта и апликације. Подаци о навикама и потребама корисника строго су заштићени. Даљим коришћењем сајта politika.rs подразумева се да сте сагласни са употребом колачића.

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља