Првог маја 1855. године у Београд се доселио Игњат Бајлони. Са супругом и четворицом синова овај по пореклу Италијан дошао је у престоницу Србије уместо да оде у Америку. Градом је кружила прича да му је фамилија послала писмо у коме је писало: „Нема ти боље Америке од Србије”.
Основао је предузеће „Игњат и синови”, а двадесетак година касније купио је пивару на углу улица Скадарске и Цетињске коју је 1850. године изградио Филип Ђорђевић. Створио је моћну фирму о чијој снази и данас сведочи део индустријског комплекса.
– За време аустријске владавине око Бајлонијеве пијаце били су бастиони, а почетком 19. века населила се сиротиња. Око 1870. са изградњом Скадарске улице, та периферија почела је да се урбанизује и постаје центар – објашњава др Видоје Голубовић, аутор књиге „Стари Београд – топографски речник”. Тај део града постао је и остао познат по Бајлонију.
– Игњат Бајлони умро је 1875. године, а пивару је преузео најстарији син Јаков. Он је набавио нову опрему у Аустроугарској, изградио сладару и водовод до Дунава одакле се снабдевао водом – објашњава Ненад Лукић, историчар. Та пивара је 1892. производила 60.000 хектолитара вареног пића од хмеља.
– Јаков је изненада умро 1902. године, а посао је преузео Игњат млађи Бајлони, трговац и банкар. Годинама је био вицегувернер, а затим и гувернер. Његов потпис налази се на првој новчаници штампаној у Новом заводу за израду новчаница у Топчидеру – каже Лукић.
Док је Игњат руководио пиваром ископана су два бунара за воду дубока око 300 метара.
Пиће од јечма производило се све до 1944. године када је због недостатка угља и савезничког бомбардовања пивара пала у минус.
После Другог светског рата је национализована, а од 1963. до 1989. пословала је у саставу БИП-а. Пропале и годинама напуштене хале некадашње пиваре недавно су населили разни клубови. Између оронулих зграда смештени су ауто-перионица и паркинг који се наплаћује.
