субота, 23.03.2019. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 17:40

Пријатељство дуго седам деценија

Једна фотографија из билтена Уницефа помогла да се обнови веза две породице, чије је друговање у Шумадији почело у предвечерје Другог светског рата
Аутор: Андријана Цветићанинсубота, 30.04.2016. у 21:00
Бака Роса Радовановић (у средини), Љиљана Весовић (десно) и бака Росина кћерка Јасмина Радовановић која је иницирала поновни сусрет (Фото Д. Жарковић)

Једна фотографија у електронском билтену београдске канцеларије Уницефа недавно је помогла да се обнови пријатељство две породице чије је друговање почело у Аранђеловцу у предвечерје Другог светског рата.

Главни „кривац” за поновни контакт баке Росанде Радовановић (1924), девојачко Илић, и Љиљане Милутиновић Весовић (1940), кћерке судијског брачног пара Милутиновић, коју је као девојчица бака Роса чувала, била је Росина кћерка Јасмина.

Научена од мајке да несебично помаже, она повремено од скромне плате библиотекара у школи одвоји за донацију Уницефу. У електронском билтену ове хуманитарне организације на сликама дружења других донатора угледала је Љиљану, која је и сама велики хуманитарац.

– Одмах сам слику показала мами и позвала канцеларију Уницефа. Дали су ми њен број телефона. Када су се чуле, разговарале су као да су се виделе пре два дана, а не да је прошло двадесетак година – препричава нам Росина кћерка Јасмина.

Пријатељство две фамилије почело је још 1938. године. Тада мршава девојчица Росанда, једно од деветоро деце из вредне и часне породице Илић из Горњe Трешњевицe, стигла је у дом супружника Људмиле и Милана Милутиновић, судија среског суда у Аранђеловцу.

Данас насмејана бака од 92 године живо се сећа доласка у варош. Њена фамилија није имала новца да она настави школовање па јој је отац нашао посао – да чува сина првенца судији окружног суда.

– Влада је имао четири године. Био је бистро и крупно дете. Госпођа Људмила се уплашила како ћу ја, имала сам тек 14 година, моћи да бринем о њему. Он, паметан и насмејан, обрадован што добија дечје друштво узео ме је за руку и водио кроз кућу. Родитеље је убеђивао да ће све у граду да ми покаже само да их приволи да останем – започиње да ниже успомене бака Роса, у присуству кћерке Јасмине и Љиљане Милутиновић Весовић, Владине сестре коју је чувала такође од рођења – 1940. године.

Нажалост, немају много слика из тог периода. У судбине обе породице уплеле су се околности на које нису могли да утичу. Најпре рат, а потом поратне, турбулентне године. Добар део материјалних успомена страдао је током немачког бомбардовања.

Шрапнели су падали у колевку где је била тада беба Љиљана. Судија Милан је одведен у заробљеништво, а Росин отац је отишао у партизане. Погинуо је 1942. у шумама Босне и један је првих проглашених народних хероја у Југославији.

И данас осмолетка у Аранђеловцу носи његово име – „Милан Илић Чича”. Са запаљеног огњишта његова удовица, са преживелом децом, преселила се у скучене квадрате заједничког стана. Роса је оставила службо-друговање са Владом и Љиљом да би бринула о млађима у својој породици.

– Мајка је Росу помињала свакодневно. Прихватили су је као дете и много су ценили њене родитеље. Ја сам била беба, касније дете, али према њиховој и причи брата Владе као да сам је и сама познавала – преноси слике из прошлости Љиљана (76), анестезиолог у пензији.

Потом је Росанда кренула у Београд на школовање за дечју неговатељицу, да би педесетих година била и један од оснивача вртића у Бору. Сваки пут када би дошла у посету својима посећивала би и Милутиновиће.

Породице су се међусобно помагале. Ражаловане судије прешли су у адвокате, али приватници тих година нису били омиљени. И они су морали да напусте своју кућу. Росина мајка доносила им је бонове за храну, иако су и Илићи живели скромно.

Росини се никада нису окористили на рачун настрадалог оца хероја. Влада Милутиновић, син судија, кренуо је њиховим стопама завршивши право у Београду, док се кћерка Љиљана определила за медицину.

Животне стазе усмерене ка Београду све ређе су се укрштале са Росиним која се удала, родила сина и кћерку.

– Како сам одрастала схватила сам зашто су моји толико волели Росу. Била је вредна, добра, искрена, са врлинама које су мајка и отац покушавали да усаде мени и брату. Није ни чудо јер је долазила из такве породице. А доброта, људскост , хуманост се стичу најпре у дому – додаје Љиљана.

Управо особина да несебично помажу помогла је да избледеле везе пре неколико месеци добију стари интензитет. Током тих деценија у успомене су се преселили и Влада, Љиљини родитељи, супруг бака Росе... На срећу, у граду њиховог детињства данас живе њихови наследници. Приче о друговању, лепим и тешким данима наставиће да воде током лета када обе оду у Аранђеловац.


Коментари1
56ea9
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Miroljub Ilic
Divan članak! Mnogo, hvala na objavljivanju! Inače, na slici je Ljilja levo, a Jasmina desno od Rose (gledano iz objektiva kamere).

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна / Спектар /

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља