понедељак, 18.03.2019. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 18:29
ВЛАДИКА ГРИГОРИЈЕ ПИШЕ ЗА ПОЛИТИКУ

Жива вода

А ко је ближњи мој? (Лука, 10, 29)
Аутор: Владика Григоријесреда, 04.05.2016. у 08:05
(Фото Ројтерс)

Стигао је у раним послијеподневним часовима, баш у вријеме ручка. Изгледао је врло пристојно, чак отмено. Сваки његов покрет одавао је скромног, паметног и достојанственог човјека. Био је лијепо обучен и помало затечен мојом журбом и директношћу. Објасних му да сам прехлађен и уморан и да не волим дуге разговоре, а потом му предложих да ручамо заједно и да ми успут исприча своју причу о којој сам тек понешто био чуо. Био је захвалан, како рече, што сам га примио, те што с њим дијелим владичански купус. Већ у први мах показало се да је човјек пријатан, слободан у опхођењу и духовит.

– Добро – наставих – причај и помало једи.

Говорио је једноставно, а глас му је био равномјеран. Реченице су му биле језгровите и јасне, видјело се да је има потребу да што упечатљивије дочара то о чему говори. На почетку сам му поменуо да знам да је то што ће ми сад испричати говорио много пута и да му је то можда већ постало напорно.

– Не – погледао ме је право у очи – спреман сам да о томе говорим још милијарду пута.

Био сам веома знатижељан.

 – Причај, брате – рекох му.

 Ћутао је неколико тренутака, а потом је, загледан испред себе, започео своју необичну исповијест.

До априла 1992. живио сам у мјесту Главогодина, крај Илиџе. Живјели смо у најближем сусједству с комшијама муслиманима. Били смо прве комшије. Те је године, као што знате, свуда било ријечи о рату, па су моји родитељи одлучили да ме пошаљу у село Ледиће код Трнова, заједно са дјецом мог ујака Милорада Тешановића. Село је далеко од Сарајева, тамо неће бити ратних дејстава, мислили су.

Направио је благи покрет лијевом руком и скоро непримјетну гримасу на лицу, а затим је наставио да говори.

Нажалост, у Ледићима је рата било као мало гдје те 1992. То питомо село било је познато по томе што је у њему извирала јака жива вода, а то је...

Погледао ме је право у очи као да се желио увјерити да га пажљиво пратим.

...то је често био извор зависти других села. Нападнуто је 3. јуна 1992, у предвечерје. Борба је трајала цијелу ноћ. Ту ноћ провео сам у подруму с осталом дјецом и женама. У јутарњим сатима све се стишало, престала је пуцњава. Док смо у даљини посматрали дим, неко је објашњавао да то горе српска села. Око поднева у наше село стигоше, са завежљајима у рукама, двије жене из села Требечај. Казаше да су сва српска села у околини попаљена, да су многи побијени и да су чуле како говоре да вечерас нападају на наше село и како ће све да нас побију.

 По други пут ме је погледао задржавши поглед неколико тренутака на мојим очима.

...дошло је до свађе међу нама јер су постојала различита мишљења у вези с тим куда да кренемо и шта да радимо. Напокон смо побјегли из села јер је било јасно да ту чекати не можемо. Ту ноћ смо провели у шуми, нас петнаестак у групи, неколико мушкараца, више жене и дјеце. Сјећам се како смо у зору тихо прошли поред тројице муслиманских војника који су спавали поред ватре што је тињала. Требало је да изађемо из шуме на чистину и да, ако премостимо ту препреку, дођемо до слободне територије. У тај мах, моји ујаци су, као извидница, наишли на муслиманску стражу која је почела да пуца на њих, што нас је нагнало да бјежимо кроз шуму, главом без обзира.

Цијели тај дан провели смо лутајући шумом по падинама Трескавице. Остали смо без хране, а убрзо нам је нестало и воде. С нама је била беба од годину и по дана, Милун Тешановић. Сјећам се како су ме његова мајка и отац молили да пљунем у чеп од чаше, како би Милун могао да пије. Али пљувачке нисам више имао. Дијете је често плакало и биће да су нас тако муслимански војници и открили. Брзо су нас опколили и почели да пуцају.

 – Предајемо се – викали смо.

 Нико од нас није био наоружан, нити је имао војну униформу. Војници су нам се приближили на свега двадесетак метара. Одмах сам схватио да познају моје ујаке, јер су им се обраћали поименице. Чинило ми се да то све скупа и није толико страшно и да ће, на крају, изаћи на добро. Баш у том тренутку запуцали су на мог ујака Миленка. Он паде на кољена и окрвављених руку ухвати се за груди. Његов брат Раде, мој други ујак, притрчао је да му помогне, али они пуцаше и у њега. У међувремену је из шуме пристизало све више војника, са свих страна. Мој трећи ујак, Милорад, кренуо је ка њима и молио их да нас више не убијају, а они су почели да га туку ногама и пушкама. Све смо то гледали као скамењени.

– Шта чекате? – неко је викнуо и ми смо чули како репетирају пушке.

Моје ујне су пригрлиле своју дјецу, а ја сам остао сам, два-три метра удаљен од њих. Чини ми се да ме је погодио први метак који је испаљен, и то право у груди.

 – Гдје тачно? – упитах га.

– Овдје – показао је – испод ребара.

Испаљено је безброј метака. Пао сам на земљу, одмах. Некако сам знао да се не смијем помјерати. Пуцњава није престајала још дуго, изгледа да су они непрестано пуцали по осталима. Чуо сам кркљање, једна муха ми је слетјела на нос, али се нисам помјерио. Присјећао сам се филмова у којима су се људи ̕„правили” мртви и тако преживјели.

Већина војника је отишла убрзо по свршеном послу. Недалеко од мјеста гдје сам лежао стајала су још двојица и нешто разговарала.

 – Нисмо требали побити ову дјецу – понављао је један од њих – грехота је од Бога.

Срце ми је снажно тукло, као да ће тог трена искочити из груди. Једва скупих храброст да подигнем главу и проговорим.

 – Чико, ја сам жив – рекох плачним гласом. Помози ми, чико, молим те.

Други војник је смјеста репетирао пушку рекавши да треба да ме убију, као што су учинили и с осталима. Овај му одговори да то може учинити само преко њега мртвог.

– Дијете није криво – викао је шчепавши га за оковратник.

Услиједио је мук. Нагло га је пустио и почео да откопчава кошуљу. Потом је раздерао своју поткошуљу и превио ми рану. Кренули смо полако. Носио ме је, а уријетко сам и сâм ходао. Све вријеме је избјегавао војску. Ујутру ме је донио у ратну болницу на Игману, гдје ме је прихватио и превио ми рану доктор Мустафа Пинтол. Стално су улазили неки војници и питали доктора шта ће са мном. Издвојио је једног од њих, схватио сам да је био официр, и ту, изнад моје главе, рекао му је:

– Немој, молим те, да шаљемо ово дијете у Коњиц, убиће га.

– Добро, а шта ћемо са њим, докторе – упитао је официр.

– Ако станеш у моју заштиту, ја ћу га сачувати и излијечити.

Тај човјек, чије лице нисам видио, одговорио му је.

– Докторе, ти си толико учинио за нас, да ја морам стајати уз тебе, али не знам што ти то треба.

Доктор ме је одвео у село Лукавац, гдје су живјели његови родитељи и ту је редовно долазио и лијечио ме. У тој кући сам наишао на чудесну доброту. Били су јако побожни, докторов брат био је хоџа негдје у Градишци. Колико ми је било важно то што ме је доктор лијечио, толико су биле љековите и његове ријечи. Кад би ми превијао рану, говорио би ми:

 – Не дам ја тебе ни за кога на овом свијету, ти си дијете, ниси ти за размјене.  Кад би самога мога брата, оног имама, ухапсили, не бих те мијењао ни за њега, ама баш ни за кога и ни за што на свијету.

Толико сам се сродио с тим људима да нисам хтио да идем одатле. Сваким даном бивало ми је све пријатније живјети с њима.

У међувремену се десио један чудан догађај. Негдје на Кобиљој глави, један од војника из тога села промашио је, због велике магле, пут и довезао се право до српске страже. Заробили су га, а он им је рекао како у његовом селу има једно српско дијете. Моји су родитељи већ били примили саучешће и одржали два помена, а тада су први пут чули да сам ја негдје жив. Једног јутра дошао је доктор и позвао ме у страну:

– Данас идеш са мном, разговараћеш телефоном са својом мајком.

Док смо се возили колима, размишљао сам како ми је свеједно да ли сам код нене или сам код своје куће. Али кад сам чуо мајчин глас, учинило ми се да ћу пресвиснути. Тада сам први пут послије пуцњаве у шуми схватио колико желим да живим и да се вратим кући. Након неколико дана, а прошло је више од пола године од оног страшног догађаја, размијењен сам. Доктор ме је одвео на размјену.

– Извини – прекинух га – како могу наћи тог доктора?

  Мој гост ме је погледао зачуђено.

– Доктор је погинуо – додао је стишаним гласом.

По верзији коју знам, убијен је на сарајевском аеродрому.

Неколико тренутака је замишљено ћутао, а потом је наставио:

По свршетку рата пронашао сам докторове родитеље код којих сам живио и који су ми, заједно са њим, спасили живот. Ишао сам им у посјету као најрођенијем роду, али због губитка сина у њима није било више оне негдашње топлине и срдачности. Најтеже ми је било када ме је дедо упитао:

– Е, мој Драгане, што убише Мустафу?

Више пута сам учествовао у проналажењу посмртних остатака убијене родбине из Ледића. Било је много безуспјешних потрага. Њихови посмртни остаци пронађени су тек 2001. године, међу њима су се налазиле и кости једноипогодишњег Милуна Тешановића.

– Кога имаш од фамилије? – упитах га изненада.

 – Жену и дијете. Хвала Богу, сви смо здрави. Супруга ми је у другом стању, чекамо друго дијете...

У нашим тањирима већ се одавно охладио купус на који смо били потпуно заборавили. Драган је све вријеме нашег разговора причао, а ја сам га слушао и посматрао. Упркос трауми коју је носио, преда мном је сједио задивљујуће смирен и храбар човјек. Дуго смо обојица ћутали, свако заокупљен својим мислима, док је ваздухом струјала нека пријатна топлина испуњена дахом племенитости, наде и човјечности.


Коментари10
cf682
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

nenad
gledao sam kad dete u nekoj ekspediciji ispadne iz majcinih ruku,dok su bezali od krda babuna. jedan od njih,vodja krda ili ne,ne znam. je stao u zastitu detetu i okrenuo se protiv krda. sve me ovo podseca na to ,al sa onom istinom da covek nije zivotinja,nego necovek. a ljudi ima i laka im crna zemlja. u ovoj prici stradali su svi,od tih neljudi.
Ima nade!
Dakle, ljudska populacija se zaista deli samo na LJUDE I NELJUDE! Sve ostale podele naknadno su (manipulativno) izmišljene od strane onih koji su neljudi. Čovek je buva koja skoči na psa i odmah pomisli da je ona izmislila i sebe, i skok i psa! Vojnik, ČOVEK, ne kaže: ''Grehota je pred zakonom'', već kaže: ''Grehota je od Boga!'' Božja pravila (zakoni) određena su iznad nas, mimo nas, i postojaće i kad nas više ne bude. Isto kao i zakon gravitacije. A sve što mi izmišljamo i radimo - nesvesni je skok buve!
змај јова
ово је прича од постања људског рода, и заувек, и избор је наш, сви ликови у причи јесмо ми или ћемо бити или смо били... није лако Човјек бити, да је лако не би најбоље запало
Препоручујем 3
Milko
Trebao bi Presvjetli Vladika da se pozabavi lopovlukom oko gradnje Crkve u Mostaru.Pop Krulj je glavni menadzer,politicar, arhitekta i normalno dobro zivi, vozi dobra kola, hrani 7 clanu porodicu svaki dan u restoranima.Vedri i oblaci u Mostaru,on je Biro za zaposljavanje Srba.Ali najvise dovodi Srbe iz rodnog mu LJubinja zatim Trebinja , Gacka ,Nevesinja a Srbi iz Mostara kao sto sam i sam besposleni napustaju Mostar.Dodjem u Srbiju ,za 9 mjeseci postojanja Enik-Narik agencije,ne mogu da nostrifikujum diplomu stecenu RBIH.Nisu u stanju da formiraju Komisiju za priznavanje diploma iz RBBIH, a priznavaju diplome tajknskoj djeci koji su studirali u USA, Sviss, V. Britaniji...Primam socijalnu pomoc,sramota me je,a pop Krulj se baskari po mostarskim restoranima uz blagoslov Vladike.Od 10 radnih mjesta u Konzulatu R.Srbije Krulj i Pesut drze 5.
Teca Peca
Uzasnuo sam se citajuci ovu ispovest.Zar je moguce da smo bili toliki neljudi i da smo se odvajali i ubijali do zadnjeg.Kako je to moglo da se dogodi i po hiljaditi put zasto JNA nije stala bratoubilastvu i medjusobnom istrebljenju.Generali citajte ovo i bezite u misiju rupu!1Sram vas bilo. A propo naslova - ZIVA VODA, nista nije pomenuto o isceljiteliteljskoj moci, osimu naslovu.Mislim da je ova uzasna ispovest trebalo da nosi drugi naslov.Mnogo bi bilo prikladnije..
Jelena Drasko
Uvek isplaniram vreme tako da bar jedan Bajram godisnje provedem u mom Sarajevu. Moj rodni grad je u te dane tako ushiceno svecan. Ne znam kakvo je Sarajevo bilo u praznike koji su meni najveca radost - Bozic i Vaskrs, kazu da se sada ti dani ne razlikuju od bilo kog drugog radnog dana u Sarajevu, ali to i nije toliko vazno. Drugi dan Bajrama idemo kod dede Ragiba i nane Sije. Dedo nas svecano docekuje na vratima i pozdravlja " Pomaze Bog" i sa svakim se ljubi tri puta. "Moja ljepa duso, Bog je jedan i svima je isti - nemoj nikad to zaboraviti", cesto kaze dedo Ragib. U dane Bajrama moja mama govori " necu danas nista da radim oko kuce i u dvoristu, komsiji je praznik, i treba da zatvorimo naseg cuku, da ne prepada njegove goste". Vreme u kojem se ljudi na nasim prostorima postuju i vole bez obzira na veru i naciju nije proslo vreme, naprotiv. Ono uvek zavisi od nas. Ne postoji okolnost koja moze da nas spreci da u drugom coveku vidimo stvorenje Bozije - samo je do nas, uvek.

ПРИКАЖИ ЈОШ

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља