уторак, 23.07.2019. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 19:09
ПОЛЕМИКА

„Философија паланке” и њени критичари

Критичари Константиновићеве књиге су недорасли задатку критике. Не зато што критикују, већ зато што не знају шта критикују
Аутор: Иван Миленковићпетак, 06.05.2016. у 08:00

За једну књигу вероватно не постоји већа похвала од тога да буде непрестани предмет полемике. Не, напросто, предмет хвале – то је досадно и сумњиво – већ управо извор неслагања и спорова, повод нових читања и тачaка неспоразума. Ако је судити по томе колико је гнева навукла на себе и свога аутора, колико је читалаца повредила, „Философија паланке” Радoмира Константиновића једна је од најживљих књига на српском језику. Од тренутка када је Константиновић, 1967. године, почео да чита делове рукописа на Трећем програму Радио Београда, до данас, та књига не престаје да живи пуним животом, каквим су, ваљда, живеле и још увек живе можда још само књиге Данила Киша. Оно, међутим, што буни критичаре Константиновићеве књиге, јесте дилема откуд толика узнемиреност пред једним тешким филозофским текстом. Како је могуће да текст кроз који се није лако пробијати, који врви парадоксима, за који је потребно високо умеће читања да би се уопште прешао, текст који не подилази простоти, изазове толико покрета, толико недоумица, толико спорова и да, на крају, буде у толикој мери утицајан да водеће дневне новине у земљи свако мало отварају простор за критику те књиге?

Критичари „Философије паланке” готово једнодушно истичу да „тајна” те књиге није у њој, већ у својеврсној политизацији „случаја”, те да она своју славу дугује не самом тексту него идеолошком раду који јој је прибавио (незаслужену) видљивост. Овај приговор ваља схватити озбиљно и усложнити га. Нема сумње да су се Константиновићевом књигом, као богатом ризницом идеја, бавили теоретичари препознатљивог и неспорног дела (Латинка Перовић, рецимо). Несумњиво је да су они и у самим тумачењима положили рачун о својој компетенцији (Александра Боснић Ђурић, на пример). Нема сумње ни у то да је идеолошка позиција речених тумача јасно профилисана и, у најширем, могла би се одредити као антифашистичка (Милорад Беланчић). (Је л’ то лоше?) То, наравно, никако није случајно јер „Философија паланке” и јесте изразити бревијар антифашизма.

Да би се, дакле, ова књига читала и тумачила, потребно је да се тумач легитимише и самим тумачењем, што, додајмо, није за руком пошло ниједном критичару. Све досадашње критике утопиле су се у муљу баналности. Иако би било занимљиво и корисно прочитати добру критику „Философије паланке” – онако, отприлике, како Жил Делез критикује Канта, свог најљућег непријатеља коме се диви – досадашњи покушаји своде се на баналност. Наравно, то што су банални не значи да нису и добрано токсични. Баналност је по дефиницији токсична, о чему нас убедљиво извештава „Философија паланке”. Најзад, нема ниједне сложене књиге која је преживела као таква већ је живела од тумачења, од нових читања, од критике, од идеја које је порађала и од примаља (бабица) тих идеја. Потребно је научити дивити се великој књизи да би се могла критиковати. Свака велика књига има велике читаче. Константиновићева, утолико, није изузетак. Нажалост, њени су критичари недорасли задатку критике. Не зато што критикују, већ зато што не знају шта критикују. Отуд танка стратегија оспоравања која инсистира на томе да је текст одвећ тежак, одвећ непрозиран и за читање и за разумевање и за превођење и, уопште, напаст једна за банални ум. Томе насупрот није уочено да се иједан компетентни читач пожалио на тежину књиге.

Оно пред чиме се критичари „Философије паланке” упадљиво не сналазе јесте парадокс. Код великих мајстора попут Константиновића филозофија не завршава парадоксом, већ парадоксом почиње. Парадокс је страст филозофије (уп. Жил Делез, „Разлика и понављање”, српски превод стр. 368). Тешко је критичару који не добацује до општости – јер критичари „Философије паланке” остају у посебностима, углавном националним (те не чуди што нису баш гадљиви на фашизам) – да разуме игру овог типа (стр. 110, издање из 2004): „Побуна до које овде долази [паланачка побуна против незаустављивог протока времена], у покушају порицања баналности, завршава у негацији времена, негацији која није само својствена баналности већ која је основно њено својство. Нема помирења између баналности и времена.” Ниједан критичар „Паланке” није нас убедио да је у стању да добаци до оваквог места, а таквих обрта у густом ткању Константиновићеве књиге има по неколико на свакој страници. Ево шта Константиновић овде каже (другим речима): Кад год паланачки дух хоће да се ушушка у вечном и непроменљивом, кад год се упне да од своје духовне паланке направи мали Рим, он насрће на време у којем живи проглашавајући га баналним, недуховним, површним; он живом времену супротставља мртву вечност у облику, рецимо, недодирљиве традиције или неуништивог народног бића и тиме се непогрешиво, као мува, пеца у мреже баналности, где наставља да се копрца све мислећи да, у ствари, лети. То безглаво копрцање паланачког духа најчистији је нихилизам, најчистији насртај на живот, на ону неодољиву тамну силу (пише Ниче) која неисцрпно жели саму себе. Зато је баналност увек нихилистичка, зато Константиновић (заједно с Ханом Арент, Данилом Кишом, Жилом Делезом) грми против ње и зато је критичари „Философије паланке” тако спокојно негују. Зато баналност јесте зло.

П. С. Помало забрињава што „Политика” огроман простор отвара за напад на антифашистичку књигу, и то управо у време јачања неофашистичких покрета, како у свету тако и код нас. Било би добро да тих 60.000 знакова понуди и онима који верују да је антифашизам цивилизацијско достигнуће.

Филозоф


Коментари68
564e7
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Borivoje
Prvi Milenkovic kod mene ne prolazi kao savremeni filozof, posto osim u Hrvatsku, njegova noga nije ni krocila izvan Srbije, a o umu da ne govorim. Dakle, Milenkovic je prvorazredni palancanin, s tim da koristi i medij kao sto je radio za promovisanje svojih palanackih ideja i stavova. A tu je i celokupna ekipa poluanonimnih ljudi oko Pescanika, i taj neuroticni Ivan Medenica koji je bahati napadac svega sto je progresivno u ovoj kulturi (i sve to uz podrsku Naprednjaka). Uz to, ni mladost nije na strani ove sacice ljudi, jer ih je vreme pregazilo a ideologija im je u vecoj meri konzervativna od one koju kritikuju.
Eros i Tanatos palančkog mentaliteta
Suština je napraviti razliku između POZITIVNOG palnačkog menatliteta (porodica, tradicija, poštenje, privatna svojina-kapital, zanatlije, tržište, zna se ko je bolji, kvalitetniji,....) , od NEGATIVNOG palanačkog menatliteta, kao posledica osmanlijske i komunističke vladavine (zatvoreno tržište, vlast mora da se sluša, KAFANSKA filozofija, ORIJENTALNA muzika, nije bitna porodična i nacionalna tradicija, DOŠLJACI imaju prednost,...)
Препоручујем 6
Milica
Palanka je krug dvojke. Pozdrav.
Vitomir
Drugo pogresno citanje od takodje banalnih apologeta ove knjige jeste da je sve sto se na ovaj ili ovaj nacin suprotstavlja neokolonijalizmu i svetskoj nejednakosti nuzno palanacko. Sjajan tekst, koji ukazuje na dubinu ove knjige.
srbija je palanka
Neko je vidi kao evropsku a neko kao tursku palanku. Kad je neko rodjen i zivi u palanci on mora za palancane da bude palancanin. Jedan razlog je sto on mozda i jeste. Drugi je, da palancani ne mogu da vide drugacije nego da su svi isti kao i oni, a da onaj koji je dugaciji ili pokusava da bude drugaciji, mora da je glup ili "uobrazen", samo se pravi da je drugaciji. U svakom slucaju bezvredna i caknuta osoba, koja medju palancanima izaziva samo prezir i podsmeh. Sta drugo neko takav moze biti u palanci nego palanacka luda? Zato su komentatori u pravu - sa njihove palanackee tacke gledista. Zato nista ne moze biti dobro i drugacije u palanci - jer da tako nesto postoji ne bi bilo palanke.
Palanka je srpska
Pomešalo ti se u glavi, nije Srbija palanka, nego palanka predstavlja srpski mentalitet.. Srbija je nastala na nacionalnom palanačkom duhu (nakon što su proterali osmanlije iz gradova) koji je doveo do toga da Kraljevina Srbija bude priznata na Berlinskom kongresu 1978.. Kasnije su u srpske palanke došli komunisti (potomci osmanlijskih janičara odmah naseljavaju centar grada) koji su uneli ČARŠIJSKO-KAFANSKI manatlitet : šricer, rakija, orjentalna muzika, 10 sa lukom, priča o Staljinu, nesvrstanima,.. Posetite neke kafane u centru Beograda, pa će te odmah shvatiti koliko tu ima osmanlijsko-komunističkog mentaliteta..
Препоручујем 4
za autora
Javljajte se cesce.

ПРИКАЖИ ЈОШ

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна / Погледи /

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља