понедељак, 30.11.2020. ✝ Верски календар € Курсна листа
петак, 07.03.2008. у 22:00 Гојко Божовић

Чежња за другим обалама

Данијела Фулгоси, портрет (са изложбе која је у току у Галерији графичког колектива у Београду)

ПОЕЗИЈА У ВРЕМЕНУ
Међу толиким тихим и међу све ређим бучним, Томислав Маринковић (1949) један је од најтиших савремених српских песника. Песма „Тело тутњи у мраку” почиње оваквим стиховима: „Више од било чега, телу је / Потребна тишина.” Успостављајући тишину као услов очуване телесности, као начин да се остане сабран са собом и у подношљивом миру са властитим светом, песник све време тако и говори: без подигнутог тона, али зато сугестивно оживљавајући модерним песничким средствима слике и призоре по свом карактеру и самој чујности посве супротне бучном и захукталом свету.

После неколико недовољно запажених књига, Маринковићев видљив успон почиње књигом Школа трајања (2003). У књизи Свет на кожи („Повеља”, Краљево, 2007),уобличава се и стабилизује песнички свет у коме видљиви призори свакодневице бивају преточени у изразе стишане лирике, песничког патоса и изабране, срећно нађене једноставности.

Та једноставност, почнимо од ње, јер она и јесте основни почетни утисак о овој поезији, омогућава да песник у изразу буде конкретан и да стихове испуњава призорима процеђеног искуства. У Маринковићевим стиховима препознајемо стварни свет, сав сачињен од елементарности: од нетакнуте природе до градске сцене, од меланхоличног сећања до евокације која води у само средиште свакодневице. Стишани и сеновити песникови стихови казују о обичности, служе се једноставним речима и постепено припремљеним обртима, програмски одустајући од наглих гестова и великих речи које би нарушавале основни тон ове поезије.

У Свету на кожи полази се од елементарних ствари и осећања, да би се ту, међу основним елементима свакодневице и човековог живота, и завршило. Отуда ова поезија оставља утисак мале, стишане хронике час меланхоличних, час епифанијских слика искупљених искуством егзистенције. Отворена за многоликост и многострукост како видљиве, тако и невидљиве стварности, што је стајаће обликотворно двојство у овим стиховима, поезија Томислава Маринковића стрпљиво искушава доступне облике верујући да је аутентично оно искуство које се проживљава у егзистенцији или у евокативном преиспитивању њених минулих часова.

Али ако је стварност многолика, онда се ти њени ликови највише отварају пред песниковим оком када казује о јединки усред природног окружења. Мада помињу град, некада као динамични анонимни организам модерног доба, некада као конкретни град стварног, проживљеног искуства, такав је, рецимо, Земун из песме „Земун, острво, жалосна врба”, Маринковићеви стихови су превасходно окренути природи и узглобљени у њеним светлостима и сенкама. Пред читаоцем ових стихова појављују се – као основа стварних сцена или као симболички изрази обновљене елементарности – биље и животиње, река и шума, годишња доба и доба дана, природни циклуси и обреди трајања. Али пребивајући међу елементима, ови стихови изабрани тематски оквир прожимају модерним искуством и модернистичким гласом. Испуњене малим стварима, Маринковићеве песме ненаметљиво говоре о пуноћи сведених облика. „Будан за време које се завршило, са свим / Стварима од којих најлепше беху ситнице”, каже се у песми „У лепој, самотној ноћи”.

У природи сачињеној од таквих ситница одвија се један динамичан и разнолик живот, конкретан у смислу проверљивости искуства, садржајан у смислу увек изнова провераваног сагласја јединке са својим окружењем, па и са оним што је у том окружењу само наговештено, али није и доступно. Тај живот је, међутим, изазован и за промишљен сусрет са стварним светом у коме се од видљивих слика песма постепено заокреће у правцу њихових невидљивих суштина. Повезујући чисту природу – помало занемарену у новијој поезији, а овде представљену на аутентичан начин посредством говора о саживљености са конкретним светом који се осећа као свој чак и онда када је недовољан – са чистом рефлексијом која је у доброј и у најбољој традицији неосимболистичких поетика, Томислав Маринковић је у књизи Свет на кожи склопио песнички свет који из оба своја извора црпе снажне подстицаје. Они су утолико уверљивији када су из изражајног опсега ових стихова уклоњене предвидљиве метафоре које су настале у тежњи да се изнова потврди искуство једноставности.

Али у највећем броју стихова песник до те једноставности долази интуитивно, спонтано и природно. Она је његов израз и онда када се чезне за светом на другој обали, у чему се може пратити дијалог са кавафијевским увек истим улицама једног јединог града људског живота, и онда када се пожели излаз из задате егзистенције, и онда када се обнављају сећања да би се утврдило искуство свакодневног живота, и онда када се у обичности природе препознаје пуноћа епифаније. Увек отворених чула за свет у коме настаје, поезија Томислава Маринковића у својој изабраној стишаности сведочи о свету доживљеном интензивно и на најдубљи начин, самом кожом, искуством које је непоновљиво можда највише онда када је обично.

Коментари0
8a52b
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља