недеља, 21.07.2019. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 22:04

Неуралгичне тачке рата и мира

Аутор: Весна Перићпетак, 07.03.2008. у 22:00
Из филма „Карго 200” Алексеја Балабанова

ИСКРЕНО ИЗ РУСИЈЕ
Захваљујући ФЕСТ-у, почетком 2000. београдска публика се упознавала и са опусима зачудног Алексеја Балабанова и Павела Лунгина. На овом 36. ФЕСТ-у драгоцена тематска целина била је Искрено из Русије, која је са седам остварења дала актуелни пресек ове значајне кинематографије. И није случајан назив овог програма – од аутоироничног, софистицираног, преко елегичног, мистичког, до бруталног и егзорцирајућег, руски филм је о својој стварности проговарао крајње искрено, без цензуре.

Доминантна тема савременог руског филма свакако је неуралгична тачка руске историје, рат у Чеченији. Алексеј Балабанов је 2003. у филму Рат мање епски а више психолошки, исповедно, говорио о овој теми. Сокуров у Александри из 2007. поред реалистичких кулиса у позадинској линији чеченског рата доноси и други, метарегистар – последње иницијацијско путовање старице Александре пред смрт. У остварењу Дванаест, изазову овогодишњег ФЕСТ-а, љубимац Венеције, Никита Михалков, у поротничкој причи, драми из суднице са елементима психолошког трилера, доноси осврт на чеченски сепаратизам и тероризам, али и на руску ксенофобију. Школска фискултурна сала у којој поротници кроз искушења и обрте доносе пресуду о кривици чеченског дечака оптуженог за убиство очуха Руса, свакако је референца на покољ деце у школи у Беслану. Кроз такав мизансцен и сам сценарио пун драмских солилоквија, Михалков упућује на позоришно због још једне значајне референце, а то је чувени чеченски терористички напад 2002. у московском позоришту Дубровка.

Антагонизам Москве и Кавказа

У остварењу Кремен, аутор Алексеј Мизигирјов свог јунака Антона, повратника из војске (не из рата!), поставља у сурови миље московског криминала, корумпиране полиције и бордела са младим Азијаткињама. Опсесивни младић је покушај реплике Скорсезеовог таксисте, али је Тревис повратник из Вијетнама, док је Антонова социопатија прилично мотивски неоправдана.

Иако не припада руској већ грузијској кинематографији, још један филм са овогодишњег ФЕСТ-а, Руски троугао, снажно конотира рат у Чеченији, режиран прецизношћу полицијског трилера са елементима психолошке драме. Грузијски редитељ Алеко Цабазе прелама културолошки и политички антагонизам Москве и Кавказа кроз драму и иницијацију главног јунака, Кољу, приправника криминолошког одељења московске полиције, који се уплиће у обрачун руских демобилисаних војника и снајперисте из Чеченије, бившег професора књижевности. Протагонисти који своје врлине темеље на класичној литератури, свету фикције Булгакова и Достојевског, постали су људи од оружја, и тај трагични регистар управо и акцентује редитељ Цабазе, поетизујући злочин доказним артефактом, излизаним примерком романа Зли дуси.

(/slika2)Посве другачији мотиви инспиришу редитеља Једноставних ствари, Алексеја Попогрепског, и редитељку Путовања са домаћим животињама, Веру Сторожеву – исконски и неуништиви нагон за остављањем потомства. Попогрепски, познат по необичном и поетичном road movie-у о оцу и сину, Коктебел, и у Једноставним стварима се враћа породичним односима, и то полуразореном и амбивалентном односу главног јунака, анестезиолога, са трудном женом и ћерком тинејџерком. Јунак одбија дијаболичку понуду да за надокнаду еутаназира остарелог глумца. Он и нема дилему Раскољникова, јер зна да то не може учинити. Једноставне ствари су прича о повратку моралним вредностима, и о интеграцији сопствене породице. Ауторка Вера Сторожева у елегичном тону слика усамљену, деликатну жену средњих година, бившу питомицу дома за напуштену децу, која се након смрти невољеног мужа отискује у непознато својеврсном Нојевом барком са псом и козом, нашавши смирај као сурогат мајка. Путовање са домаћим животињама је, као и Повратак Андреја Звјагињцева из 2003, измештено и временски и просторно, чиме добија универзални, цивилизацијски тон.

Потпуно издвојено остаје ремек дело Острво Павела Лунгина, необичан тематски и жанровски заокрет ка православном мистицизму, редитеља који је у Олигарху (виђеном 2001. на ФЕСТ-у) минуциозно пратио успон и пад петроградског тајкуна, мрачног некадашњег математичког генија.

Пре перестројке

(/slika3)И док је Михалков жива класика, мајстор стила, Алексеј Балабанов, аутор саге о иницијацији младог криминалца, Брат, Брат 2, и поменутог Рата, контроверзан, провокативан, и немилосрдан, подједнако даје печат овогодишњем ФЕСТ-у. У свом новом остварењу Карго 200 (назив за товар лешева војника) Балабанов се враћа на доба пре перестројке, време совјетске интервенције у Авганистану. Тинејџерка, која са младим бонвиваном одлази у провод, постаје заточница и жртва садизма средовечног социопате, немуштог полицајца Журова, импотентног воајера, едиповца и убице, оличења леденог бирократског режима.

Балабановљеви јунаци у страшном, натуралистичком сетингу, сликани хладном, контрастном крупнозрном фотографијом, контемплирају о души, научном атеизму и Кампанелином Граду сунца, а након попришта фрустрације остају муве над лешом руског официра, „Авганца”, његова силована и констернирана девојка, лита вотке и тегла киселих краставчића. И док петроградска буржоазија с почетка прошлог века у филму О монструмима и људима гаји опскурне порнофил(м)ске страсти, нижа средња класа пред распад СССР-а понире у крајњи психоемотивни садизам, перверзију, импотенцију и некрофилију. Первертирана сексуалност је метафора једног ширег, свеприсутног ужаса и изолације. Карго 200 у поднаслову би слободно могао бити О монструмима и људима 2. У Монструмима Балабанов даје омаж фотографији и немом филму, медијима који експлоатишу голотињу на специфичан начин. У Каргу 200, Журовљева наказна мајка, реплика лихварке код Достојевског, прикована је за телевизијски екран. Порнографија и еротика су забрањене, али дуге седнице партијског комитета доносе посебну врсту уживања. У једном кратком кадру, на телевизијском снимку, поред актуелног говорника, види се и Михаил Горбачов, будући перестроитељ.

И Михалков и Балабанов, један суздржаније, искусније, тактичније, други експлозивније и бизарније, доносе своје минуциозне портрете Русије.


Коментари0
96d99
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна / Култура /

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља