среда, 03.06.2020. ✝ Верски календар € Курсна листа
субота, 07.05.2016. у 20:30 Гвозден Оташевић

Србија даје сто милиона евра за парадајз

Обрађујући пластенике и баште на стари начин, наши повртари више не могу да издрже утакмицу са увозницима
Продаја расада на пијаци у Чачку (Фото Г. Оташевић)

 

Чачак – И поред дуговеке баштованске традиције у којој предњачи парадајз, повртари у Србији последњих година доживљавају потпуни неуспех. Не могу да покрију трошкове производње, немају пласман, чак уништавају своју робу.

– И у чачанском крају, који је деценијама словио за центар баштованства, производња парадајзa пада, и наставиће да пада. Тај посао изискује високе трошкове, посебно у заштићеном простору, велико је учешће живог рада а продајне цене су неприхватљиве, па су две претходне године узастопно баштовани из Трбушана, Прељине и Трнаве радили на своју штету – каже за „Политику” Радош Павловић, редовни професор Агрономског факултета у Чачку, и један од водећих наших стручњака у тој области.

Он наводи да Србија сваке године даје огроман новац, чак 100 милиона евра, за увоз поврћа, посебно раног, и ту утакмицу домаћи ратари, обрађујући баште и пластенике на стари начин, више не могу да поднесу.

– Раник, највише парадајз, увози се из Македоније и приобалног дела Албаније и Грчке, а већ је уследио нови притисак понуђача из Турске, која је највећи произвођач поврћа на Медитерану. Тај притисак ће расти због тога што је Турцима забрањен извоз на велико руско тржиште, па морају да траже друга, а иначе имају одличну климу и ниже трошкове.

Професор објашњава да и Србија поседује добре предуслове за узгајање парадајза.

– У нашој држави постоји чак око 300 геотермалних извора, највише у Мачви. Међутим, грејање је уведено у само 40 великих пластеника у Србији. Уместо тога, пластеничка производња успоставља се углавном у неусловним објектима и то, дабоме, увећава трошкове, а српска држава је једна од ретких која не помаже подизање савремених пластеника са загревањем, како би ти испоручиоци могли раније да се појаве на тржишту. Зато и у наредним годинама ова производња великом броју одгајивача неће доносити добит.

Српски центри за узгој парадајза су околина Лесковца, Крушевца и Смедерева и ту се усталио низ напредних ратара. Они су посао развили толико да не смеју да дозволе грешке, чак и расад увозе из околних земаља. У Мађарској и Грчкој постоје специјализовани простори за узгој расада а ни цена није неприхватљива – 40 до 50 центи за биљку у чаши, дакле за заштићеним кореном, испоручену у Србији.

– Српски ратари гаје обично око 30.000 одраслих биљака парадајза по хектару и бележе ниске приносе, у просеку мање од 10.000 килограма, у који се утапају и велики пластеници са својим приносима од стотину тона. Сматра се да под пуном технологијом у пластенику једна биљка кошта 1,5 евра, што значи да је четири или пет килограма плода потребно само за покриће уложених средстава. А у баштенском начину гајења на отвореном приноси су неупоредиво мањи од тога, и зато нема добити. Поврх свега, користи се и недовољно поуздан расад, произведен у објектима који не испуњавају основне услове.

Стварањем домаћих, хибридних сората парадајза баве се селекционе куће у Новом Саду, Смедеревској Паланци и Великој Плани, али Павловић истиче да се велики произвођачи овог воћа ослањају на инострано хибридно семе.

Пореклом је из Холандије, Израела, САД, Француске… Под налетом свих тих хибрида којима су основне одлике високи приноси, квалитет и чврстоћа плода и сензорне карактеристике, домаћа селекција нажалост изгубила је трку. Сви комерцијални произвођачи углавном узимају те иностране хибриде који су преплавили нашу земљу. Зато произвођачи у баштенском начину гајења кажу да у понуди расада нема више оног популарног јабучара, старинског парадајза. Или, што бисмо ми у Чачку рекли, нема више „трбушанског” парадајза, по коме је то село некад било познато у читавој Србији.

Вегетациони период ове биљке, од ницања до првог рода, траје од 110 до 120 дана, и у скоро сваком је потребно посветити пажњу и рад својој башти. То је један услов за добит у производњи парадајза, али не једини.

– Ако се на 30.000 биљака добије само 10.000 килограма парадајза, односно 333 грама по биљци, онда је то углавном бачен новац. Због тога, наши произвођачи морају да се укључе у трку за неупоредиво веће приносе, а она се трчи тако што ће из дана у дан усавршавати технологију гајења, поштујући науку. То је добар, и једини рецепт – објашњава професор Радош Павловић.

Коментари19
0dc42
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

tika
Dobro je da neko i ovome napiše koju reč, ali da to bude potpuno a i tačno. Na jednoj biljci je nemoguće da rodi samo 333 gr ploda paradiza ( pa čak i onog sitnog đzerija). Zatim, činjenica je da još samo ovde u Srbiji paradaiz miriše na paradaiz - tu ne ubrajam uvozni plod pa čak ni uvozne sadnice, kao ni one koje su industriski proizvedeni u plastenicima. Ali uvozni paradaiz je jeftiniji, i neko izuzetno dobro profitira na uvozu ( ne samo paradaiza). I kao poslodnje uvozni paradaiz lepše " na oko" izgleda - a kakav je unutra i kakvog je ukusa, o tome bolje i da ne govorim.
Zoran
@ Tika; Tiko, ti pises iz iskustva. Kao da si ziveo u Nl. i jeo njihov paradajz. Ako je tako, molim te ostavi E-mail adresu. Pozdrav.
Misa
Taj stariji ukusni paradajz o kome svi pricaju kod nas se ne moize naci bar 25-30 godina! Usput, svi paradajzi (ili kako god hocete da ih pravilo zovete...) su hibridi, jer autenticna biljka paradajza je nesto sto lici na drvenastu vinozu lozu, raste do 3 metara u visinu i ko zna koliko u duzinu i daje podove velicine kajsije... Ima slika na Limundu, pogledajte. Elem, posto amaterski gajim iste u dvoristu, imao sam neocekivano da zadovoljstvo da probam paradajz pravog ukusa i mirisa(doduse, holandsko i americko seme - sam pravim rasade), prvi put posle gorenavedenih 25-30 godina. Kvalitet ploda sam dobio sa duplo vise pregorelog konjskog stajnjaka nego sto mi je preporuceno, tacnim doziranjem vode, temeljnim kidanjem zaperaka... Ali, to je bilo samo 2011.god... Sledece dve natrcase smrdibube i rod mi je skoro ceo propao... Naravoucenije: mnogo je zeznut posao gajiti paradajz, nije on skup!
Zorka Papadopolos
Na stranu sto ni ja ne jedem taj vestacki paradajz. Problem je sto mi objektivno ne mozemo da konkurisemo u ranom povrtarstvu zemljama koje su mnogo juznije od Srbije. Nase sanse su u vocarstvu i stocarstvu. A i u povrtarstvu, ali samo u sezoni, sa starim sortama, povrce uzgajano na slobodnom, van plastenika.
Neša (Glodur)
"Prosto me je sramota koliko nam dobro ide"
Beogradjanin Schwabenländle
Реч парадајз не постоји у српском језику. То је тачно. Али исто тако је тачно да реч патлиџан исто тако није српска реч. Рајчица је хрватска реч, преведена са парадајз, и сада како ко воли. Рајчице произведене испод пластике и наводњаване великим количинама вештачког ђубрива нити имају укус нити икакав витамин. И зато га не купујем када му није сезона, мада имамо овде у немачкој десет разних врсти, највише долазе из Низоземске и Белгије, сви имају једно заједничко, црвени, влажни, тврди, без укуса.

ПРИКАЖИ ЈОШ

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља