субота, 06.02.2016. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 12:20

Филозофија која се живи

петак, 07.03.2008. у 22:00
Михаило Марковић

УЗ 85. РОЂЕНДАН
Прошле недеље академик Михаило Марковић напунио је 85 година. Да је рођен у некој другој земљи, ово би био културни догађај. Писали би се осврти на његово дело, организовао би се научни скуп, издат би био њему посвећен зборник радова, поново штампале неке од његових главних књига.

Када говоримо о Михаилу Марковићу, ми не морамо да страхујемо од могућег преувеличавања. Он је готово синоним за српску, па и југословенску, филозофију у последњих пола века. Он је први уистину модерни филозоф на нашим просторима. То не значи да ми немамо филозофску традицију, и да је Марковић изникао „ни из чега”. Напротив, иако смо вековима били насилно одвојени од развитка филозофије у остатку Европе, она се у нашем народу – од Руђера Бошковића, преко Доситеја, Вука и Његоша, до Божидара Кнежевића и Бранислава Петронијевића – остваривала тамо где је могла, и када је могла, остварујући на том путу и значајне успехе. За своје директније претходнике, овај филозоф је имао плејаду озбиљних теоретичара левице, од изузетног Светозара Марковића, преко Мите Ценића и Димитрија Туцовића, до Симе Марковића, Огњена Прице и Веселина Маслеше.

Ипак, могло би се рећи да је на Марковића, од свих утицаја највећи био не онај стриктно филозофски, већ животни, тачније слободарска мисао и борбеност народа из којег је поникао. Иако потиче из породице београдских социјалиста, није прихватио Марксову мисао по некаквом аутоматизму, него зато што је у њој препознао дубину хуманизма опевану у Његошу и народним песмама, зато што је у њој препознао ону велику историјску тежњу за смисленим и достојанственим животом коју је и сам доживео у Другом светском рату на јединствен начин.

Уроњен у живот

То је уједно и разлог зашто, по мом мишљењу, Марковић никада није био „класични” филозоф. Он се никада није бавио ни чисто теоријским питањима као што то раде аналитички филозофи, нити чисто херменеутичким питањима која доминирају континенталном филозофијом. Насупрот и једнима и другима, којима је заједничко то да раздвајају теорију од стварности, и смисао филозофског мишљења исцрпљују у изолованим концептуалним проблемима или у историји филозофије као дисциплине, он увек поставља конкретан живот појединца и друштва на хоризонт његовог мишљења. То је тачно и онда када се бави наизглед апстрактним питањима логике, језика, или научних закона. Зато је и његов језик увек јасан и прецизан, јер он не пише искључиво за друге филозофе, већ и за теоретичаре других дисциплина, па и за ширу публику, за све своје савременике. У ствари, и сам Марковићев опус, у свом целокупном приступу стварности и мисаоном наслеђу, својеврсна је синтеза неколико дисциплина, те нам његова дела на моменте звуче више социолошки, на моменте више антрополошки, историјски, или политичко-теоријски. Он није „чист” филозоф, већ је свака његова реч уроњена у живот.

Зато никада није ни постојала противречност између његовог научног дела и његове друштвено-политичке, јавне, активности. Код њега не постоје „научни” и „друштвени” живот као два одвојена живота. Он није по професији филозоф, који онда у приватном животу дели своја мишљења. Та принципијелност његовог става, затим свежина и савременост, актуелност, његове мисли, као и непоколебљивост и храброст у одбрани хуманистичких вредности, управо су и разлог зашто је Марковић не само имао значајне саговорнике у читавом свету, већ и много пута у свом животу био предмет заиста неоснованих оптужби. Оне су по правилу стизале од оних који су у њему видели сведока њихове личне непринципијелности, несавремености, нехуманости, и кукавичлука. Зато они против њега нису ни могли да иду аргументима, већ само клеветама и увредама.

Драж промене света

Данас имамо част, без обзира на наша лична филозофска и политичка опредељења, да је Михаило Марковић у нашем друштву и даље активан. Генерали француске војске су маја 1968. ургирали код Де Гола да им да налог да ухапсе Сартра, који је са студентима, иако крхког здравља, био на барикадама. Де Гол је тада изговорио своје чувене речи: „Француска не хапси своје Волтере!” Ми би требало да се на то угледамо, и заиста једном научимо да јавно поштујемо своје мисаоно наслеђе и своје савременике.

У нашем друштву, Михаило Марковић је јединствена појава. Можда само још једног човека могу да се сетим који се тако лавовски борио за оно што је сматрао истином и онда када се цео свет окренуо против њега. Упркос томе, Михаило Марковић је остао једноставан човек, приступачан и непосредан, заувек младолик, пун енергије. Немогуће је у његовом присуству не осетити ту перманентну драж промене света и неопходност „усправног хода”, колико год да је историјских прилика пропуштено. Зато је он и велика инспирација за младог теоретичара кога рад и живот овог мислиоца непрестано подсећају да све могућности из прошлости „припадају људском свету, (да) што год оне биле или јесу, оне нама нешто значе… Чак и ако су привремено заборављене, оне могу оставити трагове које ће можда неко искористити у ко зна колико далекој будућности да их обнови и врати у људску свест, у историјски живот”.

Да су ове његове речи тачне, потврђује чињеница да је Михаило Марковић и у 85. години свога живота окупљен младим људима који у њему виде филозофију која се живи, а не само предаје и испитује, који у њему препознају људскост која никада не застарева.


Коментари11
c4393
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Jovan
U zadnjih nekoliko godina sam i sam uc"estvovao u jednoj grupi koja raspravlja filozofska pitanja. Sto me je razoc"aralo u vezi ovog c"lanka je to da Gdin. Petrovic' nije opisao ni jednu konkretnu ideju Mihaila Markovic'a--sve se zavrs"ilo na povrs"nim pohvalama. Imam jednu antologiju filozofije koja na saz"et nac"in--obic"no na c"etiri stranice--objasni i laiku glavne ideje, z"ivot i dela od preko 100 filozofa. Na primer, prvih 20-tak redova saz"eto prikaz"u filozofovu istoriju i istorisko mesto. Sledec'ih 40-setak redova iznesu glavne ideje i teorije. Ostatak je posvec'en diskusiji glavnih radova i bibliografiji za dalje c"itanje. Prema tome i pisac ovoga c"lanka je mogao opisati u par pragrafa glavne ideje Mihaila Markovic'a i onda prec'i na uops"tene pohvale koje vrlo malo doprinose razumevanju znac"aja ovoga filozofa.
Decko Koji Obecava
Kupim prekjuce Politiku i prijatno se iznenadim clankom mladog Milosa Petrovica o akademiku Mihajlu Markovicu. Iako autor to ekplicitno ne pominje, verujem da ove godine treba da izadje Markoviceva autobiografija, i da je Nin u nekom od proslih brojeva preneo jedan mali isecak. Naslov tog prikaza bio je "Filadelfija ili Beograd", i Markovic je tu obrazlozio zasto je kao svoj profesionalni i porodicni dom definitivno izabrao svoj Beograd, uprkos ponudjenoj katedri na Univerzitetu u Pensilvaniji, kao i problemima koji su ga ocekivali u Beogradu, a u vezi sa njegovom kritikom srbijanskog rezima, vodjenog od strane Titovih ulizica. Pouka je vrlo aktuelna, s obzirom na vestacku tezu koja se namece mladim ljudima u Srbiji. Ta teza glasi: Evropa ili Srbija, odlazak ili ostanak, svet ili izolacija. Podsecam da je akademik Markovic u momentu kada je birao gde ce nastaviti zivot, vec bio u inostranstvu, kao gost predavac u Americi. A pre ovog konkretnog slucaja je mnogo puta vec bio profesor na raznim svetskim univerzitetima. Covek koji je imao i priliku i licni razlog da zivi mnogo bolje na Zapadu, to nije izabrao, iako sa tim Zapadom nikada nije prekidao vezu. Ne bi pogresio ni da je tamo ostao. Pogresio bi samo da je iz Beograda otisao onako kako to zagovaraju lokalni provincijalci koji ne mogu da shvate da je Srbija vec u Evropi, i da izbor svet ili Srbija postoji samo u njihovim ideoloskim projekcijama.
Милорад Станојловић
Није лоше, није лоше. Замало да заборавимо да филозофија постоји. Ако већ не у Европи, онда код куће. Но, имамо утисак да су некако филозофи данас код нас – сатерани у ћошак, тј. у своје часописе који не излазе. Муке са методом, то је оно што нас чека, ако нас већ није стигло. Решење је да филозофи проговоре, пошто су сада занемели услед гордости елите и «елите».
Nadja Tesich
Kod nas ne znaju da je Mihailo Markovic,filozof,na rangu najvecih i u Zapadnoj Evropi i Americi u dvadesetom veku i ovom jer je hvala Bogu jos ziv....
Srdjan Lazarevic
Bravo. Dosta mi da citam samo o ubistvima, klanjima, dranjima i da zalim za nepoznatim velikanima...Ovo je pravi text. Valja se da slavimo coveka za zivota. Ja sam buduci slikar i iskreno se nadam da ce neko za mog zivota da cuje i za mene. Srecan rodjendan Markovicu i pozdrav Milosu Petrovicu

ПРИКАЖИ ЈОШ

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /

Претплата Оглашавање О нама Импресум Контакт Архива Правила коришћења Бизнис Клуб
Развој: Tehnicom Solutions

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља