уторак, 22.10.2019. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 11:06
ИНТЕРВЈУ: ВАСА ПАВКОВИЋ, КЊИЖЕВНИ КРИТИЧАР

Књигама сам се лечио од зле историје

У поезији песма о духовности и духовницима најчешће је знатно мање успела него песма о чаши воде, о соколовом лету или крошњи јаблана
Аутор: Марина Вулићевићпонедељак, 09.05.2016. у 08:05
(Фото: приватна архива)

Васа Павковић више од тридесет година пише о поезији и песницима, а у предговору новој збирци есеја „Пустоловине с поезијом” (Народна библиотека „Стефан Првовенчани”), који су настајали у протеклих четврт века, пише: „Живео сам у време великих песника: Црњанског, Попе, Павловића, Раичковића, Ивана В. Лалића, Јована Христића, Бране Петровића, Александра Ристовића и Србе Митровића. Али и Вујице Решинa Туцића, Воје Деспотова, Јудите Шалго, Раше Ливаде, Новице Тадића, Петру Крдуа... Неке од песника сам видео једном у животу, неке два или три пута, са појединима сам разговарао и више пута, а неки ми бејаху и драги пријатељи. О некима сам говорио, а о свима, које сам  поменуо, и многим другима, и писао.” Још једно ауторско дело повод је за разговор са Васом Павковићем, то је издање Завода за културу Војводине „Неочекивани песници” о стваралаштву Јудите Шалго, Вујице Решинa Туцића, Војислава Деспотова и Петру Крдуа.

На шта мислите када кажете да је писати о поезији и песницима увек било, у књижевном смислу, пустоловно?

Поезијом се бавим двојако. Као песник и као критичар песништва. Језик ме води у пределе у којима не само да нисам боравио, него и тамо где нисам никад ни помислио да ћу бити. Слично је и са читањем других песника и критичким писањем о њима. Повремено, доста ретко, појави се смисаоно вртоглава књига, нешто чешће у доброј књизи угледам и песму од које ми застане дах. Такве су песме расејане по нашој традицији (Стерија, Костић, Дис, Црњански, Драинац, Давичо, Попа...), али и у савременој поезији (Бора Радовић, Милутин Петровић, Радмила Лазић, Мирослав Максимовић, Владимир Копицл...).

Када сте о поезији писали терапеутски? Каква је поезија писана у тим  временима, какву сте поезију ви тада писали?

Терапеутски највише у 90-им и почетком овог века. Помагали су ми наши, поменути али и многи непоменути песници, као и светски песници. Писао сам о њима и бивало ми је боље. Лечио сам се од зле историје и у својим песничким књигама какве су „Несигурност у тексту”, „Конверзија” или „Књига о ластавицама”. Веровао сам да може бити другачије и боље, као и многи други људи. Сад видим да смо се вратили старим временима и офуцаним решењима, не мање сумњивим од оних која су ме тиштала пре двадесет година. Књига „У варљивом животу” говори о том поразу.

Бирате оне који су вам духовно сродни, нема негативних критика у овим издањима. Шта вас, као књижевног критичара побуђује на то да пишете о одређеном песнику?

Као млад човек знао сам да о одређеним песничким књигама пишем и врло негативно. Сада за то немам времена. Лоших песничких књига, прорачунато традиционалистичких, има више него у 80-им, пишу их често и неки од авангарднијих лиричара прошлих времена, али не осећам потребу да њима „прљам руке”. Оне су мртве после једне до две сезоне, а да нисам мрднуо прстом. Треба видети стихове нових, младих песничких генерација, па све постаје јасније. Од стотину нових, младих песника ни један једини не пише као ови „нови традиционалисти”.

Стално чујемо да нам књижевна критика недостаје, да нема вредновања, да нема усмеравања, одвајања доброг од лошег. Шта је томе разлог?

Књижевна критика живи на све тањој часописној маргини. Као и увек, прави песници објављују књиге, не трудећи се посебно да „нахватају” критичаре који би о њима писали. Неталентовани и мање више безвредни песници, као и увек, „саборно раде” на том плану. Тако се и  часописна критичка маргина још више тањи. Али, ипак, и упркос свему, вредности се разазнају. У поезији песма о духовности и духовницима најчешће је знатно мање успела него песма о чаши воде, песма о соколовом лету или крошњи јаблана. Ту наручене критике не помажу. Ни режиране награде, ни златни печати академске критике.

Указујете и на неке необичне поступке песника. Зашто је, по вашем мишљењу, Васко Попа оставио Александру Петрову вредан рукопис антологије средњовековне српске поезије, не бринући се више о њему?

Што се Попине антологије српске средњовековне поезије тиче, мислим да ју је поверио Александру Петрову јер је имао поверења у њега, а с друге стране због властитих идеолошких идеја и тадашње друштвене и културне ситуације, није желео да књигу објави за живота. „Јутро мислено” је изванредна антологија, али није доживела рецепцију коју је заслужила. Разлог лежи у пропасти југословенске културне сцене и друштвеној деволуцији чији смо савременици.

Посебну књигу посветили сте својим пријатељима, песницима из Војводине. По чему српска култура треба да их памти?

Књига „Неочекивани песници” посвећена је књижевним али и људским ликовима Јудите Шалго, Вујице Решин Туцића, Воје Деспотова и Петру Крдуа. Познавао сам ове заточнике апсолутног модернизма, неовангардисте (прво троје) и неонадреалисту Крдуа из Вршца. Сарађивали смо. Врхунски уметници и интелектуалци, сви су играли по неколико важних улога на нашој књижевној сцени и сада нам, после прераних смрти, јако и ненадокнадиво недостају. Књигом сам желео да младим песницима и писцима уопште предочим њихова дела, да их упознам са нечим што је изванредно, потиснуто у страну, а живо и подстицајно.

Приче Јудите Шалго су вас подстакле да напишете и варијације на њене теме...

Као прозни писац, Јудита је била иновативна једнако као и песник. У својој песничкој каријери се непрекидно мењала, у прозној је остала доследна истраживањима форме. Пишући приче по Јудитиним моделима, хтео сам да покажем колико волим њену прозу, али и колико здраве енергије лежи у њеним истраживањима.

Због чега су и после пар деценија актуелне песме Војислава Деспотова „Мишја ниша” и „ Кад бисмо се поново родили”?

Слутим и верујем да ће Деспотов, као песник, романсијер и есејиста, у будућности бити утицајнији него што је тренутно. Поменуте песме, као и многе друге, примери су постмодерне стратегије, једној по парадоксалној и хуморној стратегији означавања, универзалној лирици. Кад читате најбоље песме Деспотова, ви осећате радост као кад читате Ружевича или Шимборску, рецимо. Слично је и са Петру Крдуом. Његове песме не заостају за Мишоом или Станескуом.

Како бисте описали нове генерације песника?

Прија ми њихова енергија и савременост, а смета што многи личе једни на друге и што се повремено види да су недовољно начитани. Тзв. аутоматска „песничка производња” и „лирска проза” су згодне као почетак али не и као продужетак њихових каријера. Али и нова генерација ће се суочити с временом које долази и опстаће најталентованији и најупорнији. Важно је да буду слободни и да се не подају лукративном традиционализму.


Коментари12
972e1
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Vlasta Mladenović
Vasa Pavković je pisac i kritičar od velikog autoriteta. S pravom. Njegova rečenica (naslovljena) "Knjigama sam se lečio od zle istorije" govori sve...
Boško Tomašević
Za Ritu od Zemun Polja: 1. Gospodja Rita od Zemun Polja "kao žena" uočava da ja ne volim ljude. A kako to neko "kao muškarac" uočava da ja ne volim ljude? 2. Evropejac može da bude mizantrop, ne samo čovek "pozitivnog pogleda"; 3. na Netu se o nekom piscu obaveštavaju samo komotni i lenji duhovi; 4. svakom piscu je pisanje terapeutski čin, i Vasi i meni, ali stoga isti ne moraju da trče kod "dr Jerotića"; 5. vehementno ne voleti žensko pismo - veoma "pismena" opaska; 6. šta je to "žensko pismo"? - piše čovek, a žena je čovek; "žensko pismo" je pomodna besmislica; 7. "koncilijantno pisati na srpskom jeziku" - postoji li za "koncilijantno" srpska reč? "Ršum" je za mene nepostojeći pisac i ne znam ko je isti gospodin. Lj. Ršumović, takodje. A nemam volje ni da upoznam "koncilijantno" pisanje B. Radovića; 8. očigledni neuspesi ne mogu tek tako biti proglašavani uspesima. Čemu onda služi kritika? Da veliča neuspešne uspehe?
Rita Zemun-polje u ime zdrave pameti
Kad sam napisala: vehementno i koncilijantno, mislila sam na opozitivni karakter ovih reči. Svađalačko i pomirljivo, plaho i stišano. Gospodin Tomašević ide u krajnost - vehementnost. On negira Internet kao mesto za sticanje informacija. Zatim bez dokaza negira Ršumovića kao pesnika. Verovatno i njega smatra da je ''ojkački'' pesnik sa Zlatibora. Ali gospodine Evropejac, ako ste kad putovali avionom na Zapad, onda bi trebalo da znate sledeće: Kao etnomuzikolškinja i profesorica (zemunska!), doletela sam u prošle godine u Ženevu. Dok sam čekala stvari iz aviona, iz aerodromskog zvučnika se čulo njihovo lepo jodlovanje, što je slično našem balkanskom ojkanju. Dakle, pametan svet se ponosi svojom baštinom. Vi se stidite. Zato niste pesnik. Čitala sam na Netu da budete i u Insbruku. I tamo se čuje jodlovanje! Oslušnite. Ko ne ceni svoje, uzlalud hvali tuđe. Jodlujte, počnite, jer vi usvajate evropske vrednosti. I ne napadajte Ršuma kojem niste ni do kolena.
Препоручујем 5
Boško Tomašević
Vrednost kritičarskog rada g. Vase Pavkovića jeste što ovaj kritičar nikada nije pisao o pesnicima "ojkačima", onim, dakle pjesnicima koji su se samo fizički preselili sa jednog tla na drugo a na to drugo tle su poneli samo svoje sunovrate, ne pokušavši da na tom drugom tlu i sa njegovih vidokruga nešto i nauče. Tako ostadoše zauvek retrogradni i u 19. veku. Njima je poslednji rat tek doneo krila da u svojim pesničkim knjigama ispisuju ostavinske rasprave i iskazuju koliko svoje besmislice, toliko i svoju apsolutnu netolerentnost spram drugog i drugačijeg. Isti u vidokrug i poruke evropskog pesništva još nisu ušli. A kada će i da li će - to nas ne mora da interesuje. Ovo je odgovor bezimenom komentatoru koji sebe nazva: "Vejači ovejane suštine". A odgovor "Jasmini NBS" bi mogao biti sledeći: zna V. Pavković kakva sva primitivna pojanja nastaju kada se ispevavaju pesme na tzv: "duhovne teme" i kakvi prenemagajućii zanosi se na te teme ispisuju, pogotovo u poslednjih trideset godina.
Rita Zemun-Polje u ime Jasmine NBS
Uočavam kao žena da je Boško namršteni dokoličar koji ne voli ljude. U Evropi kažu mizantrop. Netrpeljiv je. Nije pozitivnog pogleda. A veliča sebe kao tzv. Evropejac. Nikad nisam čula za njega. A kad sam na Netu pronašla nešto o njemu, videla sam da je netalentovan. Nema tu ni mrvice od pesnika ili književnika. Sad se grebe uz kritičara Pavkovića da ovaj o njemu nešto napiše. Dodvorava mu se. Izgleda da je Tomaševiću kao i Pavkoviću ''pisanje'' knjiga terapeutski čin. Mogao bi na razgovor sa cenjenim Vladetom Jerotićem. Da mu psihoterapet pomogne da se smiri kao tračer. Boško Tomašević vehementno ne voli - ni žensko pismo. Jasmina je tačno napisala komentar. Na Netu sam pronašla da Boško Tomašević stalno komentariše tuđe uspehe, mrzovoljno i zavidno. Otkud toliko zlobe u tom nepoznatom čoveku? Bolje bi bilo da čita Ršuma i B. Radovića. Da uoči i nauči kako se koncilijantno piše na srpskom jeziku.
Препоручујем 3
Зоран Николић ( Ваљево )
Васа Павковић поезијом се двојако бави, како сам каза. Ја скромно казујем ако икако може да се никако поезијом не бави, поезије ради...
Maršalov trg u zagrebačkoj aveniji
Ko pjesnike dijeli na tradicionaliste i avangardiste, moderniste i postmoderniste, ne treba da se bavi poezijom. Ovaj intervju mi miriše na nešto bez mirisa.

ПРИКАЖИ ЈОШ

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља