Амерички инвестициони фонд ККР одавно је показао да има амбиције да преузме поједине гране индустрије на српском тржишту. Након што, пре две године, није успео да купи „Дунав храна групу”, у оквиру које послују „Имлек”, „Бамби – Банат”, „Књаз Милош” и Суботичка млекара, овај амерички фонд намирисао је нову пословну прилику. Да куповином проблематичних кредита практично дође до власничког удела у презадуженим српским компанијама.
То је тајна састанка Дејвида Петреуса, некадашњег шефа ЦИА и представника инвестиционог фонда ККР са премијером Александром Вучићем, који је одржан крајем прошле недеље, а након кога је јавности прослеђено само штуро саопштење о томе како се разговарало о „проналажењу модела за решење ненаплативих кредита банака”. Међутим наши саговорници упућени у ове преговоре потврђују да је суштина састанка иза затворених врата била преузимање презадужених предузећа.
– Решење је базирано на реструктурирању предузећа, а не дугова. Реч је о покушају да се сачувају и оживе привредни субјекти који имају здраву основу за одрживо дугорочно пословање, а доспели су у проблеме презадуживањем и погрешним управљачким одлукама у претходном периоду – каже „Политикин” извор упућен у преговоре.
Према последњим подацима Народне банке Србије (НБС) учешће проблематичних кредита износи 22 одсто, што значи да сваки пети привредник има проблема са враћањем дугова банкама. Преведено у паре, у лошим кредитима заробљено је чак 3,6 милијарди евра. Управо за те зајмове је ККР показао интерес, јер конвертовањем дуга у власништво могу да дођу до великог броја српских фирми. Списак „проблематичних” банкарских клијената почиње и завршава се именима три бизнисмена. То су Мирослав Богићевић, власник „Фармакома МБ”, Горан Перчевић, власник „Интеркомерца” и Жељко Жунић, власник „Беохемије”.
Према званичним подацима централне банке, посматрано по привредним гранама, чак трећина проблематичних зајмова одобрена је прерађивачкој индустрији (30,9 одсто). То су прехрамбена, дуванска, текстилна и хемијска индустрија... Друга трећина тих кредита одобрена је сектору трговине (30 одсто), док је грађевинској индустрији одобрено 16,3 одсто проблематичних зајмова. Уједно то су и сектори у којима би ККР могао да конвертује дугове у капитал.
У случају бизнисмена Мирослава Богићевића, који је 50 одсто власник и „Политике новина и магазини”, хипотетички постоји могућност да преузимањем његових дугова ККР стекне власнички удео у „Политици”. Али, то преузимање морало би да буде у складу са два прописа: Законом о заштити конкуренције и Законом о јавном информисању. С обзиром на то да се, када је о медијима реч, као релевантно тржиште у Комисији за заштиту конкуренције рачунају сви медији (електронски, телевизија, радио, штампа...) ККР би са овом државном институцијом имао проблема. Морао би да докаже да се тиме не ремети конкуренција на тржишту. Иначе, овај амерички инвестициони фонд је и те како присутан на српском медијском небу. Преко своје ћерке фирме „Јунајтед групе” у Србији, већ поседује кабловског оператера СББ, затим Тотал ТВ, али и „Гранд продукцију”. У власништву ККР-а је и TВ Н1, Спорт клуб, Синеманија и дечији канал Ултра ТВ. „Информер” је објавио да је ККРвласник акција „Блиц онлајна”.
Са друге стране, по Закону о јавном информисању, овај инвестициони фонд хипотетички би могао да стекне власнички удео у „Политици”. Јер, закон оставља могућност да ККР, као власник кабловске мреже, може да преузме до 50 одсто дневних новина чији просечан дневни тираж на годишњем нивоу не прелази 50.000.
Банкари са којима је „Политика” разговарала кажу да медији не доносе зараду овом инвестиционом фонду, али да су они важан део њиховог бизниса, јер доносе утицај. Оно што инвестициони фонд код лоших кредита највише интересује јесу колатерали. Односно, имовина којом су презадужени привредници код банака гарантовали да ће вратити ризичне кредите. То су пре свега некретнине, земљиште, машине и опрема.
У разговору за „Политику” Круљ је јуче истакао да је
спремност инвестиционог фонда ККР да инвестира у
Србији, и да учествује на тржишту проблематичних кредита позитиван сигнал, али да исто тако треба истаћи да постоји интересовање још неколико инвестиционих фондова. Они су, према његовој најави, спремни да инвестирају између 50 и 100
милиона евра на тржишту лоших зајмова.
– Инвестициони фондови су флексибилнији и често ефикаснији у реализацији проблематичних кредита од самих банака. Ублажавање овог проблема је веома битно питање, јер омогућава ,,чишћење” биланса банака, отвара простор за кредитну експанзију пословних банака, али и повољније услове за кредитирање, посебно привреде – објашњава Круљ.
Како сазнајемо од банкара, лоше кредите већ су продавали Хипо, Пиреус, НЛБ и Ерсте банка.
У чему је разлика када је власник проблематичног кредита банка, а у чему када је лош зајам у рукама инвестиционог фонда?
Према речима Бошка Живковића, професора Економског факултета, инвестициони фондови наступају много агресивније од банака када је о проблематичним кредитима реч.
– У случају да обавезе презадужених предузећа преузме инвестициони фонд, можемо да очекујемо велики број банкротстава. Јер ће, ако не могу да наплате дугове, инвестициони фондови фирме терати у стечај и на тај начин продајом имовине створити нове основе за неки здрав бизнис. По правилу инвестициони фондови купују оне врсте потраживања код којих је колатерал, односно средство обезбеђења, довољно вредно да може да покрије износ ризичног кредита. Друга могућност је да дуг директно конвертују у власништво – објашњава Живковић.
Ако на томе може да се заради, зашто то онда не учини банка, већ зараду препушта инвестиционом фонду? Како кажу банкари, кључна препрека је у томе што инвестициони фондови имају знања да управљају предузећима, а банке то не могу.
Који је, онда, интерес банака да лоше кредите продају инвестиционом фонду? Ако је укупан износ проблематичних зајмова 3,6 милијарди и, примера ради, ККР њих преузме упола цене зашто се банкарима исплати да уместо 3,6 добију 1,8 милијарди? Зато што су банкари, да би одобрили ризични кредит, морали да резервишу још толико новца. Што значи да би се продајом тих кредита ослободило 3,6 милијарди евра и да би на тај износ добили још 1,8 милијарди од ККР-а. Укупно би се у банкарском сектору појавило 5,4 милијарде евра нових пара, али би се и у банкарским билансима исказао губитак од 1,8 милијарди евра. Ипак, и кад покрију овај губитак, банкарима би остало ослобођених 3,6 милијарди евра које би могли да пласирају привреди уз камату и да тај новац поново оплоде. Такође, постоје посебни сектори у банкама који се баве лошим кредитима, па би и решавањем тог проблема банкарима донело уштеду у кадровском смислу. Иако је у пракси немогуће да ККР преузме комплетан износ свих проблематичних кредита, јер то укључује појединачне тржишне договоре са сваком банком понаособ, системско решење у коме посредују државни званичници, могло би ипак да доведе до куповине на велико.
И држава у овом послу има свој интерес. Он се пре свега огледа у томе што је решавање проблематичних кредита неће ништа коштати. Наиме, за санирање проблема у банкарском сектору, које су од почетка кризе направили лоши зајмови, порески обвезници су већ платили милијарду евра.
На крају остаје још једно питање – ако договор о куповини лоших кредита ККР мора да постигне појединачно са сваком банком зашто онда представника банкарског сектора, којих се то највише тиче, није било на састанку, већ се Дејвид Петреус састао директно са премијером Вучићем? Зато што је овај инвестициони фонд том сликом заправо свим банкарима послао поруку да њему треба да продају своје лоше кредите. Такође, Народна банка нема начина да системски натера све банке да лоше зајмове продају ККР-у. Али може да да препоруку. Која, наравно, није обавезујућа.
