среда, 14.11.2018. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 23:30

Емир Кустурица – Шта би Александар Вучић могао да научи од Јосипа Броза

Аутор: Емир Кустурицапонедељак, 09.05.2016. у 20:14
Емир Кустурица

Сиријски рат је промијенио свијет у коме живимо. Крај двадесетог и почетак двадесет првог вијека остаће урезани у памћење по слому СССР-а, информатичкој револуцији, видео-игрицама које насљеђују филмску умјетност, ТВ преносима хаоса у Источној Европи и на Блиском истоку. Тој серији придодата је сиријска епизода. Само дјеломично! Крсташке походе наметања демократије бомбама зауставили су руски авиони, бомбама, и пјешадија Башара ел Асада. Зато данас на руским границама има стране војске више него што је било за вријеме Хитлера. Почетак новог свјетског сукоба или поново хладни рат? Највећа жртва нестанка прошлог хладног рата била је Југославија и – Србија. Како је, у пракси, он поново успостављен, да ли за Србију има наде?

Гдје смо ми у тој причи? – питао се гласач на посљедњим изборима у Србији. Највећи број су били осиромашени људи, обесправљени управо доласком демократије која је, кажу, васкрснула када је срушен Милошевић и испоручен Хагу. Све епизоде које су слиједиле већ су виђене у српској историји. Најупечатљивије је понављање оне са Недићем који је да не би испружио руку пред Хитлером сагао главу до пода! Та гимнастика као да је постала уобичајени ритуал управо када су, један за другим, наши политичари, они који су свргли Слобу, у сличном маниру дубоки поклон понављали пред минорним ликовима, чијих се имена данас више и нико не сећа, углавном ЕУ комесарима. Зато Вучићева појава није ништа више него законити завршетак низбрдице на коју нас је довела „демократија” у којој је било више претњи него обећања, а Вучићеви спољнополитички потези нису ништа друго него кочење на истој низбрдици којом су кренули његови претходници. Утолико је и премијерова прича да је спавао на поду бриселске канцеларије, у муци која је водила ка потпису Бриселског споразума, само један од посљедњих чинова давно започете европске драме. Шта може да очекује народ који је испоручио свог предсједника жртвујући га за добробит демократије!?

Руски дисидент Зиновјев је схватио, на крају живота, да је демократија крахирала падом СССР-а. Док смо имали војне блокове, Варшавски и НАТО, писао је он, постојала је намјера да се у западним парламентима развија демократија и да се преко гвоздене завјесе шаљу примјери стварне слободе. Али када је срушен совјетски блок, ствар су из руку демократије преузеле корпорације. То право су стекле доказима технолошког напретка. На крају тог рата технологија и капитала на победничком постољу остали су војноиндустријски комплекс и Холивуд заједно, у пратњи двије гигантске енергетске групе или, у ствари, двије-три породице које су контролисале енергетски проток на планети.

Актери тек завршених избора у Србији били су подијељени у двије групе. Доста је било!, социјалдемократе, демократе и Либералнодемократска партија, према западним мјерилима, спадају у редове неоконзервативаца јер код њих нема ни социјалдемократије, нити приче о социјалним правима. На Западу су и социјалисти дио те ретроградне екипе, али су они, у нашем случају, ближи блоку народњака – СНС, радикали, те на крају ДСС и Двери. Али све поменуте партије највише се разликују око једног појма, једне ријечи – неутралност. Или можда две, односу према НАТО-у и Русији. Демократе и социјалдемократе су, изгледа, склоније НАТО-у, чак и без референдума, док је Чеда је већ пуноправни члан НАТО-а јер је то доказао акцијама испоруке Милошевића и учешћем у развоју Шилерове улице.  Једино је нејасно како војна неутралност у коју се заклињу ДСС и Двери, те СНС, не чини ове партије блискима. У тој нелогичности ипак је најтеже извести доказ тврдње Санде Рашковић о изборној крађи Вучића јер је то тешко доказати некоме ко је успио да прикупи 1.700.000 гласова. Политичке добити су, изгледа, вјештина која данас подразумијева наклоност споља, али и разумијевање народа, те вођење политичке игре. На почетку изборне трке Бојан Пајтић је дисквалификовао листу Вучићевих напредњака јер на њој „има свакаквих имена, чак и русофила. „Дакле ако у Србији има негдје русофила – пиши пропало”, помислио је Пајтић. Али стварност је демантовала предсједника Демократске странке. Тамо гдје је било русофила, американофила и осталих филантропа било је највише гласова. Мало ко вјерује у демократију. То је код Срба палило највише када је национални бијес синтетизован кроз слоган „Слобо Садаме” и вјеру да нас то из загрљаја несврстаних катапултира у наручје Запада. Као и она крилатица која карактерише провинцијални дио Београда, а гледали смо је деведесетих у форми пароле – Београд је свет! Вучић се за изборе на вријеме обезбиједио – око себе је скупио дружину управо вођен идејом нека буде свега што личи на ретро Југославију. А свакако ће на крају бити како ја кажем.

Као добар студент права он је знао је да је Југославија била мезимче хладног рата. Зато Вучић, за разлику од Пајтића и осталих демократа, схвата како данас ништа боље у политици не може проћи од карте на коју је играо друг Тито. Исте идеје коју је вртио Слобо, али му је за успјешан исход политике недостајао управо хладни рат. У тој игри која призива нашу младост има порочне привлачности. Одрастали смо и вољели Гагарина, али и Армстронга, дивили се Кополиној „Апокалипси”, али и клањали се Тарковском и Рубљову, слушали Бибија Кинга и плакали када нам неко на уво отпјева... „за Бајкалом”. И што је најгоре или најбоље – нико нас послије није убиједио да има боља рјешења.

Остаје да видимо да ли ће политика војне неутралности, која је у Уставу захваљујући Војиславу Коштуници, бити замијењена баш као што је Слобин шамар који је ударио Србима у Крајини деведесетих касније постао слоган Мирјане Милошевић „Мир нема алтернативу”. Надајмо се да тема војне неутралности није само модни тренд! Оно што потписника ових редова онеспокојава јесте идеја да се и политика ослања на кратак вијек трајања. Иако је, рецимо, живот друга Тита био дуг, тешко је повјеровати да је којим случајем доживио Гадафијев вијек да би избјегао судбину бруталног краја предсједника Либије. Политици перманентних промјена може да се супротстави жилав државни систем. Рецимо Белорусија и мој пријатељ Лукашенко. Питање је да ли би то било могуће да није имао С-300!?


Коментари206
23ec9
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

sboki
Zahvalnost velikom Kusturici u ovom nasem vremenu malih plitkoumnih pojedinaca u vecini, nazalost pristojnih, razumnih i mudrih ljudi u manjini. Hvala za priliku da saznamo razmisljanja ovog velikog coveka, da cujemo glas razuma i savesti u ovoj nasoj ojadjenoj stvarnosti. Postovanje jos jednom Emire, blagosloven jesi
Радовановић Зоран звани Прца
Поштовани Господине Кустурица, молим Вас прочитајте овде описивање првог светског рата. Не видим ништа добро да бих могао Александар Вучић да научи од овог ратника Јосип Броза. Може да научи да убија народ у Србији. Прочитајте овде из Викепедије Лазаревца 1014 год. Непријатељски губици у овој бици, и погинулим и заробљеним војницима износе око 100.000 Током Првог светског рата у борбама на просторима данашње лазаревачке опшитине највероватније је учествовао и сам Јосип Броз Тито кога је овде Јосип Броз тито убијао ако се зна да је дошао као аустријски војник наоружан на фронт ко га је он ту бранио и кога је јосип броз убијао? (у Првом светском рату на страни аустроугарске војске), па из тог разлога, касније, за време свог председничког мандата никада није посетио ове просторе, упркос и томе што је Лазаревац и онда био рударски гигант на простору СФРЈ. Објасните ми можда сам неписмен и неразумем историју лажи и срама.Објасните ми да бих добио науку праве истине.
Sreten Bozic -Wongar
Da se Milosevic nije 10 godina poprecio na putu NATO bi stigao do Sibira
Milka Ninkov
Majstore, naso si datum-09.05.-jedini dan kad u cijeloj Evropi SIGURNO grije sunce i nebo plavo-27 miliona samo ruskih dusa, a gdje su ostali @realnost-nemoze se suplja vreca napuniti, krali i sakom i kapom, pa sad atentatori po svijetu pucaju
istina
Bravo Kusto Jedan od retkih kome mozak i krv ne mogu da isperu!

ПРИКАЖИ ЈОШ

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /

Архива Импресум О нама Контакт Претплата Оглашавање Правила коришћења Бизнис Клуб Правила о приватности

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља