среда, 03.06.2020. ✝ Верски календар € Курсна листа
уторак, 10.05.2016. у 08:35 З. Радисављевић

Вука штите и његови противници

Вук Ст. Караџић објављивао је своје књиге педесет година, а нама је требало исто толико година да објавимо његова сабрана дела, истакао је Миро Вуксановић на обележавању Дана Библиотеке САНУ
Вук Ст. Караџић (Фото Википедија)

Српска академија наука и уметности, до децембра, обележава 175. годишњицу оснивања. Да подсетимо, 1841. Стерија и Атанасије Николић предложили су да се оснује Српска наука академија, а основано је Друштво српске словесности. Наредног пролећа, указом кнеза Михаила именовани су први редовни чланови. Са оснивачима, било их је укупно осам. Устав је кнез прогласио 8. маја 1842. Затим је Димитрије Тирол, један од осморице из првог састава Друштва српске словесности, даровао лепу збирку књига. Зато Библиотека САНУ обележава 8. мај као свој дан, а Тирола сматра оснивачем.

Дан Библиотеке САНУ обележен је представљањем зборника „Вук Стефановић Караџић (1787–1864–2014)”. После уводне речи Владимира С. Костића, председника САНУ, говорили су Миро Вуксановић, управник Библиотеке САНУ, Нада Милошевић Ђорђевић, уредник зборника, Предраг Пипер и Бошко Сувајџић.

– Идуће године, у мају, обележићемо 175. година од оснивања Библиотеке САНУ. На платну пред собом видите понеки примерак из Вукове личне библиотеке. Имао је око 1.300 наслова, одабраних, раритетних, рукописних и штампаних. Главнину је његов први наследник продао Русима у Петрограду. Остатак је донет у Београд и раздељен установама. Академија у Библиотеци има 55 књига, 49 наслова и „Српски рјечник” из 1852, у Архиву, с Вуковим рукописима који су, срећом, са богатом преписком у целости сачувани и објављени. Верујем да вам је привлачан Вуков рукопис на маргинама, његова читка ћирилица и читка реч – каже Вуксановић.

Недавно, пред крај 2014, на век и по од Вукове смрти, два века после објављивања његових првих књига, Одељење језика и књижевности и САНУ у целини достојно су обележили Вукове годишњице. Академик Нада Милошевић Ђорђевић, као председник Организационог одбора, окупила је седамдесетак учесника научног скупа из Србије и других земаља. Лингвисти, историчари књижевности, писци, преводиоци, историографи и сродни стручњаци, додаје Вуксановић, осмотрили су Вуково дело и још једном показали колико смо с Вуком и данас, и како још није све речено о Вуковом послу. Уосталом, он је своје књиге објављивао педесет година, а нама је требало исто толико година да објавимо његова сабрана дела. Још регистар уз писма, па ћемо моћи да на миру изучавамо целог Вука. Њега штите и противници. Биће у опасности када његове реформе прихватимо једногласно. Доста ће воде Моравом протећи док се то не догоди.

Дан Библиотеке САНУ обележавамо, наглашава Предраг Пипер, представљањем књиге која иде у ред најзначајнијих публикација објављених о Вуку Стефановићу Караџићу. Сто педесета годишњица његове смрти обележена је међународним научним скупом у САНУ, одржаним од 6. до 8. децембра 2014, у организацији одбора на чијем је челу била академик Нада Милошевић Ђорђевић, а који су чинили представници САНУ, АНУРС, Матице српске и Вукове задужбине.

Као што је концепција научног скупа „Вук Стефановић Караџић (1787−1864−2014)” одразила вишестраност научног дела Вука Караџића, тако и зборник реферата с тог скупа одражава његову разуђеност у којој се огледају како књижевноисторијска, фолклористичка, историјска, етнографска и преводилачка проблематика, тако и лингвистичка, која у зборнику заузима значајно место.

Сада, после сто педесет година од Вукове смрти, истиче Нада Милошевић Ђорђевић, намеће нам се питање колико су актуелна његова размишљања о положају српског народа уопште, о праву српског народа на сопствену културу, на политичку правду, на истину: „Никад нисам збацио с ума истине, која је у историји најглавнија ствар, ни потомства за које се историја пише”, нагласио је још 1828, у Будиму, у предговору својој књизи о Милошу Обреновићу. Указивао је на неопходност упознавања Европе са Србима и њиховом културом, разглашавањем „преко новина и различни књига и журнала... по свему свијету” онога „што њима помоћи може”. Увиђао је потребу стицања страних пријатеља, са горчином констатујући да „Срби немају нигђе другога пријатеља осим туђе политике”.

Коментари8
d2b78
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

катана
Срби о Вуковој реформи везе немају. Постоји само санирана "службена истина" (читај: бајка).
катана
@Д -- немогуће је. Кад наведем провeрљиве чињенице, моје поруке се не објављују. Некога то вређа. Читајте преписке Копитара и Вука и све ће Вам бити јасно. Проучите нешто о кнезу Милану Обреновићу и његову везу са Бечом и Друштвом српске словесности, итд. Колико Срба зна нешто о томе? Зато бајке о Вуку и пролазе, као што је прошао и фалсификат Матице о Вуковој латиници '', и то на академском нивоу!
Д.
Објасните, молим, унајкраће "неслужбену истину", реалну или какву већ истину о Вуковој реформи?
Milan R
Hm, čini se da imam dvojnika. No, što se Karadžića tiče, oko njegove reforme sve je uglavnom poznato, a znanje o tom je bilo i raširenije pred 100-150 godina, dok su mnoge stvari bile svježije. Nakon njegove smrti, udovica i djeca su rasprodali dio imovine da bi preživjeli, sve dok im Ivan Mažuranić nije ishodio državnu mirovinu; tu reformu je podupirao Beč iz geostrateških razloga, tako da je moderni srpski jezik nešto drugačiji, u pravopisu i rječniku, od onoga koji bi bio bez reforme (vjerojatno bi se pisalo više korijenski, ostao bi jat, a bili bi zadržani crkvenoslavizmi u većoj mjeri, dok bi turcizama bilo manje). No, to je sve u stilu što bi bilo ...
Д. Збиљић
Добро је најзад речено: "No, to je sve u stilu što bi bilo ..." А било је да су Срби, после реформе језика и писма у периоду комунизма, по налогу из времена Новосадског договора, доведени постепено до замене своје азбуке хрватском абецедом (којом и Ви пишете овде) у деведесетак процената до данас. А шта ће бити, тих десетак процената ће се задржћати ћирилице у Србији све док се она (ћирилица) користи стопостотно макар у уским државним институцијама. У томе се већ не мора спомињати "шта би било да је било", јер је било очигледног налога власти да се ћирилица постепено замени латиничким писмом. То је успешно урађено у девет десетина јавне употребе туђег писма у Србији и међу Србима и за то се зна и види да је тако било и да тако јесте данас. Мање од десет процената ћирилице међу Србима и у Србији било је једино пре тачно сто година, када је стопостотна ћирилица у Србији замењена под окупацијом од Аустроугарске, када је у Србији српска азбука била забрањена.
Д. Збиљић
ТУМАЧЕЊА ВУКА, И ДАЉЕ, У РАСПОНУ ОД ИЗДАЈНИКА ДО ВРХУНСКОГ ГЕНИЈА Вук је, свакако, до данас у понечему још тајна. Милослав Самарџић је написао поодавно књигу "Тајна Вукове реформе". Очигледно да је Самарџић у понечему био у праву. Вук ни до данас није свестрано протумачен, па није ни његово дело. Данас се тумачења Вука и даље крећу од крајњег ниподаштавања његовог дела, тј. његове језичке реформе до врхунског глорификовања. У таквим тумачењима, кажу, истина некако иде по средини. Вук је и данас и" издајник" и врхунски геније.
Д. З.
ТАЈНА БЕЧКОГ КЊИЖЕВНОГ ДОГОВОРА Вук је, без сумње, још недовољно изучен. И протумачен. Сва Вукова дела углавном језик Срба зову" српски језик". Једино у Књижевном договору у Бечу (1850) нема ни назива језика, нема ни спомињања народа који се тим хјезиком служи, нема спомињања писма или писама којима се трај неименовани језик пише. Чињеница је само да се објављује текст Бечког договора на латиничком писму, на писму које је сачинио Људевиз Гај и помагачи за писање језика који се не именује у Бечу на договору. Учесници тог договора не наводе се као представници именованих народа. Зато је Бечки књижевни договор до данас различито тумачен. Зашто је језик остао тада у тексту Договора безимен, није лако протумачити. А све што није лако протумачити оставља тајне. Тако је, на известан начин, Бечки књижевни договиор остао трајна до данас. То је, дакле, и данас тајна. А свака тајна производи различита тумачења. Нема, дакле, изричитости у томе како се зове тај језик и како се он тачно зове.
Milan R
Volim što sam pročitao ono "još registar uz pisma...", ali, nažalost, to nije tačno. Kao što nije tačno ni to da Srbi Vuka izdaju tričavih pedeset godina. Prvo državno izdanje Vukovih dela započeto je krajem 19. veka, pre više od sto i petnaest godina, a zbog političkih trvenja nekoliko puta je prekidano, da ni do danas ne bi bilo završeno. Da bi novo izdanje Vukovih sabranih dela proglasila završenim, Vukova zadužbina je na brzinu izdala poslednje dve knjige (Polemičke spise i Prepisku), i odstupila od prvobitnog izdavačkog plana time što što je odustala od Regesta (Vukovih spisa koji su neobjavljeni i nalaze se po arhivama SANU, Publične biblioteke u Petrogradu i drugih).

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља