среда, 14.04.2021. ✝ Верски календар € Курсна листа
среда, 11.05.2016. у 08:30 Александар Фатић

Оставите институте да раде свој посао

Као што држава не може без болница, тако не може ни без науке, и то као основне делатности
Н. Костандиновић

После вишемесечне агоније, Влада Србије је поништила конкурсе за научне пројекте које је расписало Министарство просвете, науке и технолошког развоја, а који је антагонисао научну заједницу у Србији, довео до подела које, бар наизглед, никад раније нису виђене, и запретио да фактички доведе до укидања великог дела српске науке.

Иако су у дебати o конкурсу изнесени многи валидни аргументи који су указали на његову незаконитост и неодрживост, а емоције које су присутне на обе стране разумљиве, треба, праведности ради, истаћи да је решење настале ситуације врло једноставно, и налази се просто у поштовању демократског поретка и институција система.

Проблеми у науци датирају уназад до, чини ми се, 2002. године и тадашње Владе, када је у српски научни систем уведено такозвано пројектно финансирање науке, а неуставно и незаконито укинуто институционално финансирање научних институција. Разлика је у томе што институционално финансирање подразумева да држава, сходно својим могућностима и процени потреба, финансира научни рад у различитим научним институцијама на годишњем нивоу, а организација тог рада, конкретни људи који се запошљавају, развијање пројеката и остале активности самих научника су, као свуда у развијеном свету, посао самих научних институција. Пројектно финансирање у „нашој” верзији, с друге стране, подразумева да нема институционалног финансирања, да су институције (научни институти) чији је оснивач држава, лишене своје нормалне буџетске подршке, да оне „лебде у ваздуху” и сваких неколико година се такмиче, заједно са факултетима, који имају нормално, институционално финансирање, за нека средства из „конкурса” како би преживеле.

Овај други систем је без преседана у развијеној светској науци. Тамо где постоји пројектно финансирање, постоји и институционално финансирање. Институције имају нормалне плате, а њихови запослени редован, уставом загарантован статус запослених, и онда све оне могу, када постоје средства, конкурисати за додатне пројектне фондове који се додељују с времена на време.

Тадашња Влада Србије 2002. године је, кршећи уставна начела равноправности свих грађана, права на рад и забрану дискриминације, научним институтима просто — укинула егзистенцију, као да они нису државне установе. Нешто касније, у мандату наредне Владе, уведен је систем вредновања науке који се, бар у то време, могао описати као помодарство виђено из воза у покрету: научницима је, као пекарима и обућарима, наметнуто да морају сваке године „производити одређени број научних радова”. Резултат је, наравно, био предвидив и неизбежан, и захватио је и факултете, и институте: огромна продукција радова чија се вредност и употребљивост могу довести у сумњу.

Да ствари буду још невероватније, Министарство науке је преузело потпуно невероватне ингеренције да људима поименце одређује плате, да одређује ко се може запослити у ком институту, а ко не може, а све је кулминирало тиме што је Министарство основало тела која су одлучивала о изборима у научна звања, о томе које научне публикације су добре, а које мање добре, и низ других функција које су неспојиве са фундаменталним демократским начелима аутономије струке и интегритета научника. Ни једна земља у којој један орган административне власти одлучује о питањима из меритума саме науке није остварила велике научне резултате. Резултат овог стања је дубока криза система државног администрирања науке, а разлог за кризу је што држава не би ни смела до те мере да администрира науку.

Решење је крајње једноставно. Оно се састоји у поштовању Устава и закона. Потребно је да се перверзије које већ деценију и више уништавају српску науку укину и да се врати систем који постоји у свим стабилним земљама, а то је институционално, редовно финансирање научних установа.

Институте треба оставити да раде свој посао, са онолико пара колико држава има, и да се сналазе како знају на тржишту, као и све остале установе у Србији.

Конкурс за истраживачке фондове треба расписати равноправно за све, ако постоје факултативни фондови за то.

Не може се демократски законито једној категорији грађана одузети егзистенција, равноправност и право на рад, да би се расписивао „конкурс” за остале категорије грађана, од плата те категорије грађана чија је то основна делатност. Управо то је учинила Влада 2002. године, и створила систем неправде који, иако је неодржив, траје до данас.

Наука је основна делатност института, као што је лечење основна делатност болница. Наука није основна делатност факултета, него допунска делатност. Основна делатност факултета је настава. Укидање финансирања института да би се дале финансије за науку факултетима исто је што и укидање финансија болницама да би се дале финансије медицинским факултетима. Иако се и запослени на медицинским факултетима баве лечењем, то није њихова основна делатност. Као што држава не може без болница, тако не може ни без науке, и то као основне делатности. Наука није хоби, ни занимација. Она је озбиљна, темељна област развоја једног друштва коју не може одређивати ни Влада, ни било које министарство, него наука сама. Управо зато постоји међународно установљен принцип аутономије науке, који се у Србији уопште не поштује.

Министарство просвете и науке треба да се бави обезбеђивањем материјалних услова за развијање науке и вршењем функције надзорног органа над универзитетима и институтима, што је његова уставна улога. Оно нити може, нити би смело, да се бави поименичном кадровском политиком, било на универзитетима, било у науци, изборима у научна звања, стручним оценама публикација и сличним стварима. За то наука треба да формира сопствена тела и да организује процене у складу са буџетским примањима која определи држава, на потпуно исти начин на који то чине и универзитети.

Већина људи у Србији уопште не зна да универзитети имају аутономију, а да се аутономија института уопште не признаје, те да орган извршне власти, министарство, одређује ко ће радити у неком институту и у ком ће статусу бити. То је потпуно неприхватљива и недемократска пракса која доводи до контрапродуктивних резултата.

На крају, кратак коментар поводом лицитирања која су се појавила у медијима о томе ко треба да буде министар просвете и науке. Сматрам да циљ развијања пристојне државе треба да буде стање у коме је потпуно небитно ко је министар просвете и науке. Потребан је системски приступ. Кривац за постојеће стање је неуставан и незаконит систем чије су потенцијалне жртве и актуелни министар, и сами научници. Тај систем је направио неко ко се извукао од последица својих неодговорних и тешких грешака у развијању научне политике у Србији, а цену, као што то често бива, може платити неко ко је у основи недужан.

Пристојна држава мења лоша системска решења уместо да жртвује појединце, без обзира на то да ли су они научници, административни радници, или министри. Системско решење је доступно, једноставно и ефикасно у овом случају. Поштовање Устава и закона је не само императив у демократском друштву, оно је, понекад, чудо у решавању вештачки створених системских проблема.

Проф. др, Институт за филозофију и друштвену теорију, Универзитет у Београду

Коментари101
b719d
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

logo

Овај веб сајт користи колачиће

Сајт politika.rs користи колачиће у циљу унапређења услуга које пружа. Прикупљамо искључиво основне податке који су неопходни за прилагођавање садржаја и огласа, надзор рада сајта и апликације. Подаци о навикама и потребама корисника строго су заштићени. Даљим коришћењем сајта politika.rs подразумева се да сте сагласни са употребом колачића.

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља