недеља, 20.10.2019. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 21:55
IN MEMORIAM

Божидар Дикић (1924–2016)

Аутор: Милан Мишићпетак, 13.05.2016. у 20:18

Из живота – и из новинарства, у којем је био активан малтене до последњег дана – отишао је спољнополитички ветеран „Политике” Божидар Дикић, припадник генерације која је увелико допринела послератној репутацији „Политике” као јединих истинских новина у „комунистичком” блоку.

Кад сам, с већ четворогодишњим стажом у рубрикама београдској, унутрашњој (па накратко и спортској) године 1976. прекомандован у спољну, сећам се да је тада улазак у велику собу на петом спрату зграде у Македонској 29 био посебна част и привилегија.

Божидар Дикић (Душан Симић, који би свакоме доделио надимак, прекрстио га је у „Божу Дика”) био би, између својих честих дописничких мандата, за столом поред прозора који се од других издвајао по томе што је био под повеликим теретом уредно наслаганих новина из земаља о којима је писао. Било је то, разуме се, преинтернетско време када је свет био далек и стран и када су вести путовале споро, а читале се пажљиво.

У тој соби су седели – или су јој, као дописници из светских престоница, припадали – ауторитети попут Мирослава Радојчића, Јурија Густинчича, Александра Ненадовића, Ристе Бајалског, Ђуке Јулијуса, Ђорђа Раденковића, Зорана Жујовића, Душана Пешића, поменутог већ Душана Кире Симића – нека ми опросте они које сам у овом набрајању (ненамерно) изоставио.

И Божидар Дикић. У његовој радној биографији (то се тада није звало Си-Ви), стоји да је новинар „Политике” (у ондашњем еснафском жаргону „сарадник”), постао 1. јануара 1946. О домаћим темама пише до 1948, а потом се бави оним светским.

Пре тога је показао да је за то способан: редакција га је од 1947. слала као специјалног извештача у Чехословачку, Аустрију и Норвешку. У улози сталног дописника први пут је у Пољској, 1956–57. Али у средишту његове богате каријере су четири мандата сталног дописника из Немачке, у периоду од 1956. до 1985.

За „Политику” је иначе извештавао из 25 земаља и из више кризних жаришта (по тадашњем обичају, „Политика” је слала „свог човека” свуда где је било „вруће”): о Суецкој кризи 1956, о пољским трвењима с Москвом 1956–57, о свргавању цара Селасија у Етиопији 1974... Извештавао је и с великих међународних конференција, мировних преговора и важних избора.

Перо у шеширу сваког дописника је интервју са шефом државе или владе. Божидар Дикић је у том погледу стекао импресивну колекцију: три шефа државе (Густав Хајнеман – Немачка, Урхо Кеконен – Финска и Карл Карстенс – Немачка) и девет премијера/канцелара, међу којима су били и Олаф Палме, Бруно Крајски, Јозеф Клаус, Франц Јозеф Штраус (неки и по више пута) – плус двадесетак шефова дипломатија.

Врата њихових кабинета – а у неколико случајева и трпезарија (позиви на ручак или вечеру) – отварао му је његов углед објективног и аналитичког новинара, али и репутација „Политике”, а пре свега (Титове) Југославије, која је у хладноратовском периоду, као лидер несврстаних земаља, била дипломатска сила далеко изнад своје економске и војне снаге.

Признање за дописника у оно време био је и понеки демарш, приспео из неке земље „лагера”, осетљиве на критику. У Прагу су му тако, званичном нотом (1960) упућеном Београду, замерили због текста „Шејковски дух у социјалистичком друштву”.

У „Политици” је објавио и 15-ак фељтона. Пред крај 1990-их, када је већ у пензији, због критике тадашњих челника куће забрањује му се улазак у редакцију. Враћа јој се после 5. октобра и повремено објављује своја виђења неких светских тема, личности и феномена.

Све док је физички то могао. Последњи текст му је штампан пре две године.

Такву каријеру – као и каријере поменутих спољнополитичких великана „Политике” – данас је немогуће поновити. Нема више редакције која може да приушти трошкове сталног дописника из иностранства („Политика” их је у једном моменту имала 12). Интернет је свет смањио и приближио, мада, у околностима суфицита инстант информација и дефицита разумевања шта се стварно догађа, улогу „нашег сталног” није и обесмислио.


Коментари6
1b94a
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Vasingtonac
Franz Josef Strauss nikad nije bio pemijer tj. kancelar Nemacke. To su detalji koji ne bi smeli da promaknu urednicima Politike.
Dragana Rosic
Volim " Politiku", iz 1000 razloga, a postovanje i secanje tog lista na velike novinare je jedan od tih razloga,sa postovanjem,pozdrav
mirko i slavko
Jako sam zadovoljan da je Politika ponovno počela objavljivati dobre članke i komentare nas čitalaca, jer su u vreme "vlasti" neke odgovorne urednice, naši su komentari završavali u kanti za smeće. Urednik ove rubrike objavio je moje mišljenje o danas penzionisanom novinaru Slobodanu Dukiću koji je hleb zarađivao kao dopisnik ljubljanskog Dela i Slovenskih Novica iz Beograda. Dukić kaže da je gledao kao u "bogove u doajene Politikinih novinara Dinkića, Milivojevića, Gustinčića Radojčića, Trailovića, te ih je pozdvavljao u liftu Politikine kuće". Pratio sam Politiku u vreme 1990 - 2010 i izrezivao Dukićeve članke, koje je on objavljivao u Delu. Ne samo da je "pljuvao po Srbiji, Miloševiću, Šešelju, Draškoviću, SANU, Karažiću i drugim njegovim "zločincima" te bombardovanju Srbije, nego je napadao i medije od Politke do Televizije Srbije. Uostalom moj meil stoji u redakciji pa nega gospodin izvoili da u polemiku. Ja ću objaviti knjigu o njemu i drugim dopisnicima u vreme 1991-1995.
mirko i slavko
Vidim da se u komentaru javio i Slobodan Dukić, novinar-dopisnik slovenačkog Dela u vreme raspada Jugoslavije. Neću ga ovdje "pljuvati" al dovoljno je da čitaoci uzmu njegove članke iz Dela pa da vide kako je ovaj Srbin pisao naj brutalnije o Srbima u Miloševiću, čak gadnije od bilo kojeg nemačkog ili američkog novinara. Dukić je toliko osramotio Srbiju i svoj narod da su ga čak i Slovenci počeli napadati u pismima čitalaca. Uostalom pogledajte Delo, Slovenske novice, Dnevnik...
Slobodan Dukić
Kako sam bio sretan kad bi se u Politikinom liftu našao zajedno sa Božidarom Dikićem, Jurkom Gustinčičem, Mirom Radojčićem, Predragom Milojevićem, Gucom Trailovićem... Gledao sam u njih kao u bogove. Politika je imala sjajne spoljnopolitičke novinare sedamdesetih i osamdesetih godina prošlog veka. Gutao sam svako slovo iz njihovih tekstova. Čuvaću uspomenu na te novinarske velikane dok sam živ.

ПРИКАЖИ ЈОШ

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља