понедељак, 17.02.2020. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 16:47

Борба против самоће Радомира Константиновића

У књижевности је Константиновић стасавао са генерацијом песника из педесетих година, а посебно је ценио Оскара Давича. „Где је Давичо, тамо је побуна”, говорио је
Аутор: Марина Вулићевићнедеља, 15.05.2016. у 09:05
Радомир Константиновић (Фото Википедија)

Шта је паланка Радомира Константиновића? Према многим тумачењима, још од изласка његове најчувеније студије „Философија паланке”, од 1969. године до данас, то је чардак ни на небу ни на земљи, то није село, а није ни град, средина која се „изузима из времена да би битисала у својој затворености”. То је затворени круг, тоталитаризам који не допушта никакву побуну, издаја стваралаштва, језика бића и поезије.

Говорећи о историјском контексту „Философије паланке”, Латинка Перовић означила је ово дело као једно од кључних за српску културу уопште, а да је више читана и цитирана у последњој деценији 20. века, када је „дух паланке” отелотворен у свим својим појединостима. Филозоф Ненад Даковић истицао је да је „Философија паланке” првобитно настала у време идеолошких сукоба између, како је објаснио, „официјелног марксизма и тобожњих модерниста”, као својеврсна „расправа о српској патријархалној цивилизацији”.

Отац Михаило Константиновић, чувени професор Правног факултета у Београду, као и породична интелектуална атмосфера, утицали су на то да је син Радомир веома рано испољио склоност ка читању и писању поезије и есеја. Признајући креативне утицаје, касније је за себе говорио је да крлежијанац, сартровац, а године 2000. објавио је књигу писама и коментара на преписку са Бекетом, са којим се, поред Константиновића, дописивала и његова супруга преводитељка Каћа Самарџић.

Радомир Константиновић рођен је у Суботици 1928. године, а преминуо у Београду 2011. Вест о његовој смрти није те године била тако упечатљива у односу на то са колико су жара истомишљеника и неистомишљеника, цитиране идеје овог филозофа, писца и књижевног историчара.

У књижевности је Радомир Константиновић стасавао са генерацијом песника из педесетих година, који су се супротстављали догматизму, левичарском и националистичком. У време комунизма припадао је утицајном кругу интелектуалаца међу којима је била и Латинка Перовић. Посебно је ценио Оскара Давича и упечатљиво писао о његовом стваралаштву. „Где је Давичо, тамо је побуна”, писао је, што значи противљење свему што је канонско, лажно свето, традиционално. Константиновић је истицао да је Давичова књига „Човеков човек” (1953) својеврсни обрачун са стаљинизмом, и окретање ка „човеку истине”.

Прва збирка Константиновићеве поезије „Кућа без крова” објављена је 1951. године, а следе романи „Дај нам данас”, „Мишоловка”, „Чисти и прљави”, „Излазак”, затим дела „Ахасфер или трактат о пивској флаши”, „Пентаграм”, „Философија паланке”, „Биће и језик”, низ радио-драма, „Декартова смрт”, „Бекет пријатељ”. Добитник је многих важних награда, међу којима су су НИН-ова награда за роман „Излазак”, награде „Ђорђе Јовановић” и Годишње награде Радио Београда за „Философију паланке”, НИН-ове награде „Димитрије Туцовић” за есеје објављење у часопису „Трећи програм”, одликовања „Орден заслуга за народ са сребрном звездом”, и других.

Предраг Палавестра Константиновића је сврставао у партијску културу титоизма у делу „Историја српске књижевне критике”. „У неким његовим радовима и ономе што је говорио када је добио Авнојеву награду, увидео сам да је Титова мисао за њега била значајнија од Хегелове”, изјавио је Палавестра, коме су се многи интелектуалци из Београдског круга због оваквог става супротставили.

Тако Златко Паковић пише да те 1969. године Константиновић није написао идеолошко дело, већ студију која критикује и његово сопствено партијско искуство под Титовим режимом.

Један од оснивача и први председник Београдског круга интелектуалаца деведесетих, Радомир Константиновић је сматрао да ратови у бившој Југославији нису никаква историјска нужност или усуд и да су и те како могли да буду спречени. У Сарајеву је 1997. године одржао говор у којем је рекао:

„Туђинство у свету јесте и туђинство у говору. Апсолутно непристајање на свет значи апсолутно непристајање на говор. У тренуцима тријумфовања зла, као што су они у којима је разорен овај град, та отуђеност јесте највећа: не само да човек тада занеми, као што се обично каже, јер не може да дође до речи, него се он и окреће против говора; не би да говори, него да заурла.”

Константиновићево дело„Биће и језик”, једно је од најграндиознијих књижевно историјских и критичких дела у српској књижевности, настајало дуже од деценије, које обухвата есеје о 113 српских песника, од Лазе Костића, Црњанског, Настасијевића, Ракића, Дучића, Растка Петровића, до Давича, Матића, Дединца... Емитовано је на Трећем програму Радио Београда (Константиновић је био радијски човек), а затим штампано у часопису Трећи програм.

Професор Драган Стојановић приметио је да је Константиновић открио начин на који је биће проговорило у поезији, питајући се како је историја градила језик и како је језик учествовао у историји.

Константиновић је, међутим, и сам упућивао свој одговор историји деведесетих година.

„Апсолутно је било немогућно, дубоко понижавајуће, ћутке трпети националистички терор. Зато ово не бих назвао ’јавним послом’. Ово је био отпор. И то отпор усамљеника. Веома потребан и веома опасан: против нас је била власт крвавог режима, али и већинска опозиција, огрезла у национализму. И још више, суседи, родбина, чак дојучерашњи пријатељи, од којих су многи престали да ми се јављају на улици. Наша имена била су забрањена. У јавности постојали смо онолико колико смо постојали у листу ’Борба’. Она је редовно објављивала говоре у оквиру циклуса ’Друга Србија’, којим је почео рад Београдског круга, и то свакодневно”, изјавио је 2002. године Радомир Константиновић за лист „Данас”, сећајући се 11. априла 1992. године, када је основан Београдски круг.

„Борба против национализма јесте борба против самоће. Зашто? Зато што је самоћа егзистенцијска форма тоталитаризма, сваког, па и овог националистичког с почетка деведесетих година. ’Друга Србија’, дакле европска Србија, и дан-данас јесте маргинална Србија, и управо као таква, маргинална, једина могућа будућност”, приметио је Константиновић.

Као највећу опасност за Србију Константиновић је видео илузију опозиције у Србији. „Демократски националиста је на сцени”, сматрао је, а као његово отелотворење видео је Војислава Коштуницу, који је 8. маја 1995. године поздравио Равногорце у селу Ба.

И у двехиљадитим потиснут на маргину, Константиновић није добио награду Почасног грађанина Суботице, али је, као утеха, постављена је спомен-плоча на његову кућу уовом граду. Поново је писано о освети паланке аутору који је разоткрио њену суштину.


Коментари25
b9848
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

jasmina nešković
Nikada mi neće biti jasno zašto su i kako ljudi koji su slepo podržavali diktaturu, recimo Titovu, postali njegovi najveći protivnici, samozvani disidenti, ali ne dobrovoljni, nego odbačeni, kao nevoljena deca, koja preko noći postaju "demokrate", slobodoumni, i što je još gore, novi "krojači" naše sudbine. Naravno, svako ima pravo da se pokaje, da iskaje svoje grehove ili zablude, na primer Djilas koji je posle raznih zločina prevodio Miltonov "Izgubljeni raj", ili drugarica tj. gospođa Latinka Perović, na koju se i odnosi moj prethodni komentar. Ali šta ćemo sa Pekićem, Acom Popovićem, Dragoslavom Mihajlovićem i mnogim drugim, koji su ni krivi ni dužni stradali od režima, a ostali do kraja verni svojim slobodoumnim uverenjima. I zašto bi palanka, iz koje smo svi ponikli, uključujući i kraljevske dinastije, bila sinonim našeg svekolikog zla. Pa ni Kant nikad nije napusstio svoju palnaku, pa je jedan od najvežih filozofa, ako ni zbog čega, onda zbog "katerogoričkog imperativa"
vladimir
Živimo u predistorijskom društvu. Pekić, Popović i mali broj njih imali su lični integitet, doslednost koja im se katkad obijala o glavu. Problem sa ljudima jeste taj što je opozicija Titu sve veća kako decenije prolaze. U ono vreme... Sve ideologije su kratkotrajne.
Препоручујем 0
Д. З.
Комунизам је био најуспешнији систем за смлаћивање Срба.
jasmina.nešković
Pa kad pogledamo vašu blistavu biografiju, tipičnog konvertita, moramo se upitati zašto ste toliko voleli druga Tita, te kad ste progledali, tj.kad vas je vaš vrhovni vođa "odbacio", kao i mnoge pre vas, počeste da nam delite lekcije o građanskim pravima, neposlušnosti, koječemu. Ne znam šta ste žrtvalali za demokratiju, osim sujete, dok su neki tamo Ljuba Davidović, Nušić, Miloš Djurić, i mnogi znani neznani, slali sine jedince i gubili ih, po vama, verovatno uludo, u ime održanja "palanačkog duha", da bi posle ipak opstali i ostali na svom putu. Ali vi i dalje, uz sve poštovanje prema vašim godinama, od puste dosade, udarate u "svoje ćemane".
Д.
Срби су ипак мирољубив народ као народ. Кад су Срби започели рат, осим за ослобођење? Срби спадају у "лење4" народе који не воде ратове. Ратове покрећу, ипак, довољно крволочни, "дисциплиновани", "вредни". Рат није одлика српског народа, осим у изузецима, тј. у изузетним ситуацијама. Има народа који су дуго живели и живе од ратоваљња. То не карактерише Србе4 као народ. Има, наравно, још народа које не карактеришу ратови.. Кад овако мислим, чини ми се да познајем свој народ.
za istinoljubivog "D"
Za takvu ocenu nadlezniji su komsijski narodi nego sto su Srbi. Srbi su zapoceli vise ratova na Balkanu nego bilo koja druga balkanska drzava. Poznajete vi dobro deo srpskog naroda. Onaj njegov lazljivi deo.
Препоручујем 4
sarajlija
Odlicno, svako slovo, i sasvim dovoljno da sasvim obesmisli ionako potpunu besmislenost cele zlosmislice Konstantinoviceve, i o filozofiji palanke i o njegovom beogradskom krugu: "Чим се са метафизике пређе на терен конкретног злочина, рецимо Јасеновца, Јадовног, Градишке, Пребиловаца, оног Хркача... наши филозофи се изгубе у виду ластиног репа, заћуте, нигдје их нема... сем у посјети Сарајеву напримјер!? Да ли смо ми у Јасеновцу ратовали са Хрватима из разлога које нам је гдин Константиновић објаснио у "Филозофији", или су нас зли Хрвати тамо таманили? У то Београдски интелектуални круг никада није хтио упустити. Било му испод нивоа."

ПРИКАЖИ ЈОШ

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља