Политика Online - Самоубиство – најстроже чувана породична тајна
четвртак, 16.08.2018. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 18:53

Самоубиство – најстроже чувана породична тајна

Велики број породица крије да је неко од њених чланова или предака себи одузео живот због увреженог веровања да је склоност ка самоубиству наследна, иако су стручњаци сагласни да не постоји „ген за суицид”
Аутор: Катарина Ђорђевићсреда, 18.05.2016. у 08:05
Илустрација пиксабеј

„Свако од нас зна барем једну особу која је дигла руку на себе или је покушала да се убије. И свакоме је барем једном пало на памет да себи одузме живот, јер му се клупко животних проблема учинило неразмрсивим. Међутим, без обзира на то што су у нашој средини самоубиства релативно честа, суицид је једна од најстроже чуваних породичних тајни”, истиче Славица Ранисављев, психолог из хуманитарног центра за превенцију самоубиства „Срце“, чији телефон свакога дана окрене десетак особа које море размишљања о самоубиству као крају животних мука.

Анализирајући разлоге због којих суицид има статус табу теме у нашем друштву, наша саговорница истиче да живимо у хришћанској култури која строго осуђује самоубиство, јер само Бог има право да подари и одузме живот. Због тога се „враћање Богу улазнице за живот“ сматра великим грехом. Велики број породица крије чињеницу да је неко од њених чланова или предака починио самоубиство, јер постоји уврежено веровање да је склоност ка самоубиству наследна. Породице се стиде својих самоубица, јер се у нашем друштву они сматрају слабићима који нису у стању да се изборе са изазовима живота. Чак се и покушај самоубиства жена неретко коментарише тиме да „оне само хоће да скрену пажњу на себе”.

„Када неко каже да размишља о самоубиству као крају својих животних мука, његови ближњи најчешће одговоре: ’Ма, ти ниси нормалан!’ Уместо да тој особи предложе: ’Хајде код стручњака да потражимо помоћ’ обично коментаришу: ’Како уопште можеш да причаш о томе!?’ И та особа заћути и дигне руку на себе. Ако преживи покушај самоубиства, уместо разумевања и подршке околине, она добије осуду зато што је осрамотила породицу. И уместо да се врати у друштво, она се још више повуче у себе и размишља о томе како да не преживи следећи покушај суицида. Једна од двадесет особа успе да се убије из првог пута. Код другог покушаја суицида, проценат преживелих је неупоредиво мањи“, истиче Славица Ранисављев.

Многи су склони да понашање појединих особа „објашњавају” чињеницом да су им неки од предака били самоубице. Политика коју је током деведесетих година водио Слободан Милошевић често је довођена у везу са чињеницом да су његова оба родитеља починила самоубиство.

Психолози међутим објашњавају да се, супротно лаичком уверењу, не наслеђује „ген“ за суицид.

„Депресија и ментална болест је оно што може бити наследно, а ако се има на уму да је самоубиство пре свега манифестација болести – најчешће депресије, онда је разумљиво због чега се тајне о суицидалним прецима брижљиво чувају од околине.

„Ако се налазимо у изузетно тешкој животној ситуацији, а имамо претке који су самоубиством прекратили своје животне муке, брже ћемо доћи на идеју да живот завршимо на такав начин. Важно је разумети да нико од нас не жели да умре, али постоје људи који више нису у стању да живе. Ако стрес траје веома дуго, ми ћемо о суициду размишљати једном месечно, па једном недељно, па сваки дан, па неколико пута у току дана... Ако немамо системе подршке у виду породице и пријатеља, постоји ризик да дигнемо руку на себе“, оцењује Славица Ранисављев.

Анализирајући разлоге због којих самоубиство неког из фамилије има статус најстроже чуване породичне тајне, психотерапеут Зоран Миливојевић објашњава да у народу постоји веровање да је склоност ка суициду генетског карактера, односно да се преноси на потомке и да нико неће хтети да се ожени, односно да се уда за особу чији су родитељи или преци себи одузели живот. Он, међутим, скреће пажњу на чињеницу да се у културама Далеког истока самоубиство сматра часним и херојским чином. И у нашем блиском комшилуку – Црној Гори, појединац који је осрамотио своју породицу самоубиством спира „љагу“ са своје заједнице.

„У кризним ситуацијама постоји култ хероја који се жртвује за заједницу – код старих Грка и Римљана од ратника се очекивало да се из борбе врате ’са штитом или на њему’, односно да се не враћају као поражени, а самоубиства су била високо позиционирана у вредносном систему заједнице. У мирнодопском периоду сматра се да нико нормалан не треба да дигне руку на себе“,  закључује наш саговорник.

----------------

Еутаназија као асистирано самоубиство

 „Убиство из милосрђа”, како се још назива еутаназија, у Србији је готово табу тема. Против права на асистирано самоубиство некоме ко умире од болести за коју нема лека, а праћена је потпуном зависношћу од туђе бриге и неге и великом и дугом патњом, пре свих су лекари, али и верујући људи, етичари, филозофи. Правници такође сматрају да би се еутаназијом отвориле могућности за различите злоупотребе.

Ипак, аутори нацрта новог грађанског законика (ГЗ) први пут предвиђају право на еутаназију као „право физичког лица на сагласни, добровољни и достојанствени прекид живота, који се може изузетно остварити, ако се испуне прописани хумани, психосоцијални и медицински услови. Услови и поступак за остваривање права на еутаназију прописују се посебним законом”. Злоупотреба права на еутаназију ради прибављања неосноване материјалне или друге користи представљаће основ за кривичну одговорност, навела је комисија за ГЗ. Као алтернатива овом предлогу, предвиђено је потпуно брисање тог члана из ГЗ. Јавна расправа почела је у јулу прошле године и још траје.

По садашњем закону онај ко из самилости због тешког здравственог стања, чак и уз изричит захтев, лиши живота пунолетно лице, може добити казну затвора од шест месеци до пет година. Истина, по законском решењу из 2005. године дозвољен је престанак примања терапије, али то је још далеко од еутаназије.

Еутаназија је законом дозвољена у Швајцарској, Холандији, Белгији и Луксембургу. Швајцарска је једина држава у Европи која дозвољава еутаназију и над страним држављанима, па је у овој земљи последњих година у експанзији „самоубилачки туризам”. Француски парламент је огромном већином, прошле године, изгласао средње решење, такозвано дубоко успављивање. Неизлечиви болесници уводе се у стање дубоког сна који се не прекида до смрти.

Лекари у Србији једногласни су да не могу бити извршиоци еутаназије јер им такво решење брани Хипократова заклетва, али и став да лекар човеку треба да помогне да живи, а не да умре.

О. Поповић


Коментари14
c5e36
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Sani
Interesantno je to kako su kvazistručnjaci bolećivi i puni razumevanja za destruktivne želje i "potrebe" pojedinaca i grupa, na primer da čovek bude usmrćen. Postavlja se pitanje- zašto se "stručnjaci" ne osete podjednako pozvanim da ispune i druge potrebe i želje onih bezbrojnih pojedinaca koji pate, ali da to učine konstruktivno, kao na primer da im se da mnogo para ili pokloni imovina? Da li će ubistvo postati institucionalizovano i legalno univerzalno rešenje svih problema? Nečuveno je to kako su neki ljudi površni i povodljivi...
Branko D
Razliciti su razlozi zbog kojih ljudi razmisljaju o ovom cinu. Mislim da bar jednom u zivotu, svakome prodje kroz glavu da ne zeli vise da zivi, jer zivot bar u ideji, jeste tezi od smrti. Opet, sa druge strane zivot je jedino sto imamo sada. Moje misljenje je da ni jedan covek ne nalazi isti razlog za to delo, mada je cin uvek slican i da u vecini slucajeva nekakvom intervencijom moze da se pomogne u sprecavanju samoubistva. Iza samoubistva cesto lezi nerazumevanje ili neadekvatna pomoc onih koji ne mogu ili ne znaju sebi da pomognu.
miodrag
Zasto ljudi cine samoubistvo ? zato sto se u srcu takve namere ili dela kao i u srcu tih ljudi krije hipergordost..hipermrznja i bes ..necista savest.. stvarana dugi niz godina.. ti ljudi su tesko dusevno bolesni iako su izgledali fizicki zdravi..bez problema..zna se Ko leci dusu i kako se dusa leci...svima nam je danas kao i uvek tesko.. " ko hoce nadje nacin ko neće nađe razlog.."
nena
Iskreno se nadam da ce usvojiti odredbe o eutanaziji u slucaju neizlecivih bolesti, prva cu potpisati da ne zelim da poput nesvesne biljke vezane za krevet pravim sebi i drugima paklenu zivotnu situaciju, ,moralnu, materijalnu,psihicku, fizicku... Jednostavno, zelim da moje dete pamti nase igranje, ucenje, biokope, knjige, maturu, diplome, more... a ne moj dekubitus, pelene, tup pogled kojim ga ne prepoznjem, morfijum, infuzije... Sve je ovo stvar licnog izbora, ili bi barem tako trebalo da bude. Drzava samo treba da obezbedi prave i pravedne uslove, a niko nema pravo da se mesa niti osudjuje tudju odluku donetu svesno i samostalno. Samo, daleko smo mi od Svajcarske...
Gideon
@nena Želiš da te tvoje dete pamti kao kukavicu koja odustaje od životne borbe, kao površnu osobu koja svoj život meri fizičkom udobnošću, da te pamti kao nekoga ko je svom detetu ostavio teret nečiste savesti i strašnog izbora da pristane na ubistvo roditelja, umesto da se izbori sa zdravstvenim problemom i prevaziđe ga podrškom ljubavlju i željom za životom. Želiš da tvoje dete izraste u sebičnu komformističku osobu? Onda se tvoj problem leči psihijatrijom a ne ubistvom. Medicinu ne smemo mešati u zločin ubistva.
Препоручујем 4
Цицка
Најбољи психолог треба да је држава са својим институцијама, државне институције треба да усреће људе , када им се неко обрати оне треба да решавају ствари интервентно па ко неће после тога бити срећан, дајте један пример , ко ће после доживљене неправде и одговарајуће правде од стране државе за доживљену неправду да потражи помоћ психолога или да иде да се убије, нико , мада мислим шта год да ти се деси најглупља ствар је убити се , а психолог је последња инстанца код које човек треба да иде јер би то значило да држава не ради свој посао према својим грађанима онако како треба , могу да наведем и примере где све држава до сада није радила и како се човек утерује у лудило због институција које не раде оно што м о р а ј у да раде , јер то је брига за грађане , институција је брига , показатељ да се неко брине о теби да ниси остављен сам , шта ће ти у таквој држави и психолог , безпотребан јер и он има исти проблем
Optimus Prime
A kad je to drzava postala mama ciji je posao da tebe ucini srecnom? Kada cemo stanje i okolnosti u zivotima mjenjati svojim licnim djelima a ne drzavnim dekretima?
Препоручујем 8

ПРИКАЖИ ЈОШ

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /

Архива Импресум О нама Контакт Претплата Оглашавање Правила коришћења Бизнис Клуб

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља