Ку­ћа Над­би­ску­пи­је бе­о­град­ске (Све­то­за­ра Мар­ко­ви­ћа 20), у ко­јој су, по­ред ре­зи­ден­ци­је пре­сто­нич­ког над­би­ску­па Ста­ни­сла­ва Хо­че­ва­ра, сме­ште­ни ор­ди­на­ри­јат, ге­не­рал­ни ви­ка­ри­јат и дру­ге ин­сти­ту­ци­је бит­не за функ­ци­о­ни­са­ње Бе­о­град­ске ри­мо­ка­то­лич­ке ди­је­це­зе, има бо­га­ту исто­ри­ју са ко­јом су про­шле го­ди­не мо­гли да се упо­зна­ју они ко­ји су ус­пе­ли да от­кри­ју ово зда­ње као тај­ну ло­ка­ци­ју то­ком „Но­ћи му­зе­ја”. Ове го­ди­не она ће би­ти отво­ре­на за све љу­би­те­ље исто­ри­је и умет­но­сти то­ком ове ма­ни­фе­ста­ци­је (21. мај). Еки­па „По­ли­ти­ке” има­ла је част да је у оби­ла­зак по­ве­де над­би­скуп Хо­че­вар лич­но и от­кри­је јој тај­не ко­је се кри­ју иза ње­них вра­та.
Ка­ко је наш до­ма­ћин под­се­тио на по­чет­ку раз­го­во­ра, пре не­го што се 1925. фра Иван Ра­фа­ел Ро­дић, пр­ви над­би­скуп, усе­лио у ову ку­ћу, она је, као је­дан од ре­пре­зен­та­тив­них стам­бе­них обје­ка­та, са­гра­ђе­на по­чет­ком осам­де­се­тих го­ди­на 19. ве­ка у ре­зи­ден­ци­јал­ном де­лу за­пад­ног Вра­ча­ра, би­ла у при­ват­ном вла­сни­штву, да би је сре­ди­ном 1888. от­ку­пи­ла Аустро­у­гар­ска за сво­је пред­став­ни­штво у Кра­ље­ви­ни Ср­би­ји. 
У њој се, по­том, до­слов­це до­го­ди­ла исто­ри­ја. На­кон атен­та­та на пре­сто­ло­на­след­ни­ка Фран­ца Фер­ди­нан­да у Са­ра­је­ву 28. ју­на 1914, Ср­би­ја је о из­би­ја­њу Пр­вог свет­ског ра­та зва­нич­но би­ла оба­ве­ште­на баш ов­де. На­и­ме, 23. ју­ла, Хаб­збур­шка им­пе­ри­ја је пре­ко Вла­ди­ми­ра фон Ги­злин­ге­на упу­ти­ла Ср­би­ји ул­ти­ма­тум ко­ји је зна­чио об­ја­ву ра­та, док је од­го­вор на тај акт пре­дао пред­сед­ник срп­ске вла­де Ни­ко­ла Па­шић и то у про­сто­ри­ји ле­во од све­ча­ног ула­за, где је да­нас тр­пе­за­ри­ја. Не­ко­ли­ко да­на ра­ни­је, 10. ју­ла, на ула­зним сте­пе­ни­ца­ма из­не­на­да је пре­ми­нуо ру­ски по­сла­ник Ни­ко­лај фон Хар­твиг, на­кон жуч­не рас­пра­ве с Фон Ги­злин­ге­ном, у ко­јем је на све на­чи­не по­ку­ша­вао да Беч од­вра­ти од ра­та са Ср­би­јом. 
Ци­ља­но на­су­прот тој муч­ној про­шло­сти, да­нас је од са­мог сте­пе­ни­шта, пре­ко пр­вог и дру­гог спра­та, па до пар­ка и вр­та све пре­пу­но сим­бо­ли­ке ко­ја упу­ћу­је на мир. 
– Ен­те­ри­јер ку­ће, ко­ја ме на­дах­њу­је већ го­ди­на­ма, зра­чи же­љом да ни­шта не за­се­ни при­ја­тељ­ске су­сре­те љу­ди у њој, у скла­ду с јед­ним од нај­ва­жни­јих по­зи­ва Над­би­ску­пи­је. Ме­ђу њи­ма је и на­сто­ја­ње за ми­ре­њем с на­сле­ђем про­шло­сти и пре­ва­зи­ла­же­њем оп­те­ре­ћу­ју­ћих тра­го­ва исто­ри­је. За­то се на ру­ко­хва­ти­ма ста­кле­них вра­та на сте­пе­ни­ца­ма на ко­ји­ма је пре­ми­нуо Фон Хар­твиг, ко­ја су на­лик сти­ли­зо­ва­ним плућ­ним кри­ли­ма, на­ла­зе ре­чи „мир” и „pax” (ла­тин­ски), чи­ме ука­зу­је­мо на то да је овај дом ме­сто раз­го­во­ра свих, па та­ко и при­пад­ни­ка Ри­мо­ка­то­лич­ке и Пра­во­слав­не цр­кве, као ин­сти­ту­ци­ја­ма јед­не је­ди­не Хри­сто­ве цр­кве. Ка­са у ко­јој се под кљу­чем чу­вао по­ме­ну­ти ул­ти­ма­тум још увек се на­ла­зи код нас, али су са­да у њој на­ша до­ку­мен­та у ма­лом ар­хи­ву ко­ји има­мо – об­ја­шња­ва над­би­скуп Хо­че­вар. 
Од ста­ре ка­пе­ле по­све­ће­не Све­том Ла­ди­сла­ву на­кон адап­та­ци­је 1926. на­ста­ла је Цр­ква Кри­ста Кра­ља (идеј­ни тво­рац ви­тра­жних про­зо­ра је углед­ни рим­ски про­фе­сор Аугуст Ра­но­ки­јо), и она се на­ла­зи на­спрам глав­не згра­де, на кра­ју сво­је­вр­сног пар­ка, ко­ји их спа­ја у це­ли­ну. Сви ко­ји се бу­ду об­ре­ли у цр­кви слу­ша­ће ор­гу­ље, док ће у вр­ту ви­де­ти јед­ну упе­ча­тљи­ву скулп­ту­ру. Кип Бо­го­ро­ди­це с де­те­том, на­зван „Мај­ка је­дин­ства”, дар је по­ми­ре­ња мон­си­њо­ра Гот­фри­да Фел­не­ра, жуп­ни­ка из Ди­лин­ге­на у Не­мач­кој, чи­ја је по­ро­ди­ца про­те­ра­на из Ср­би­је на­кон Дру­гог свет­ског ра­та. 
И згра­да, ко­ју је до да­нас Над­би­ску­пи­ја об­на­вља­ла не­ко­ли­ко пу­та, са­чу­вав­ши њен из­глед у ду­ху еклек­ти­ци­зма, и ка­пе­ли­ца Све­тог Ла­ди­сла­ва до­би­ли су об­лик пре­ма про­јек­ту Јо­ва­на Ил­ки­ћа, јед­ног од нај­зна­ме­ни­ти­јих срп­ских ар­хи­те­ка­та (Ил­кић је по­знат по „Згра­ди про­то­ко­ла”, на Те­ра­зи­ја­ма, Згра­ди Офи­цир­ског до­ма на углу Кра­ља Ми­ла­на). Ка­ко ис­ти­че над­би­скуп Хо­че­вар, ов­де су од­се­да­ле и бо­ра­ви­ле мно­ге ви­ђе­не лич­но­сти, али и уче­сни­ци не­ко­ли­ко би­скуп­ских кон­фе­рен­ци­ја, што све­до­чи о то­ме да згра­да и да­нас има ва­жност ко­ја по мно­го че­му на­да­ле­ко пре­ва­зи­ла­зи гра­ни­це Над­би­ску­пи­је бе­о­град­ске. 
Спе­ци­фич­ност је да го­то­во це­ла згра­да има пе­чат нај­и­стак­ну­ти­јег умет­ни­ка да­на­шњи­це у Ри­мо­ка­то­лич­кој цр­кви – Сло­вен­ца и ису­сов­ца Мар­ка Ива­на Руп­ни­ка, ко­ји је на по­зив свог су­на­род­ни­ка над­би­ску­па Хо­че­ва­ра не­ко­ли­ко пу­та бо­ра­вио у Бе­о­гра­ду и сва­ки пут по­да­рио не­ко но­во де­ло. Уну­тра су ње­го­ви при­ка­зи те­ма из Би­бли­је, мо­за­и­ци, ви­тра­жи.  
– Ма­ло је зна­но да је он јед­на из­ван­ред­на лич­ност. Вр­стан те­о­лог и умет­ник, ко­ји што се ти­че мо­за­и­ка нај­бо­ље по­зна­је те­о­ло­ги­ју Ис­то­ка и тех­но­ло­ги­ју За­па­да, ко­је је од­лич­но об­је­ди­нио у сво­јим ино­ва­тив­ним мо­за­и­ци­ма, њи­хо­ве бо­је су ја­сне и отво­ре­не, ли­ни­је са­вре­ме­не. Руп­ни­ко­ва из­у­зет­на оства­ре­ња кра­се и ен­те­ри­јер жуп­не цр­кве Уз­ви­ше­ња Све­тог Кри­жа у Ни­шу и Ро­ђе­ња Све­тог Ива­на Кр­сти­те­ља у Сме­де­ре­ву, и ан­га­жо­ван је у осми­шља­ва­њу и ре­а­ли­за­ци­ји ен­те­ри­је­ра Све­то­сав­ског хра­ма на бе­о­град­ском Вра­ча­ру – за­кљу­чу­је наш са­го­вор­ник.