уторак, 24.11.2020. ✝ Верски календар € Курсна листа
уторак, 17.05.2016. у 22:05 Ана Тасић
ПОЗОРИШНА КРИТИКА

Време (ни)је за хероје

„Сирано”, текст Едмон Ростан, режија Иван Вуковић, Народно позориште у Београду, Сцена „Раша Плаовић”
(Фото НП у Београду)

Ростанов „Сирано де Бержерак” (1897) је мелодрамска трагикомедија романтичарског духа чији је протагониста усамљени херој нежног срца и неугледне спољашњости, који одлучно живи за поштовање честитости, у окружењу општег бешчашћа. Упркос неоспорним историјско-књижевним вредностима Ростановог текста, тешко се може рећи да је он нама, данас и овде, посебно инспиративно полазиште за грађење идејно актуелне представе, због његовог анахроног идеализма, у нескладу са нашим временом. То наравно не значи да је искључена свака могућност стварања у неком смислу вредне представе по овом комаду. Мислимо да би он, на пример, могао да профункционише у обличју раскошнијег спектакла, дела формалне величанствености, стилске разгранатости која би покрила слабости његовог значењског плана, у нашем контексту.

То, нажалост, није случај са представом редитеља Ивана Вуковића у којој је Ростанов текст приметно скраћен, при чему није идејно згуснут, нити значењски фокусиран. Теме истицања храбрости и херојства, насупрот свеприсутној снисходљивости и удвориштву, као и односа између духовне и физичке лепоте, набацане су уопштено, без поентирања. Радња је постављена као „позориште у позоришту” чији се први призори, трапаво склопљени, одвијају под упаљеним светлима. Глумци стоје у једном низу, меркају нас и коментаришу, раштимовано и неспретно, чекајући да представа почне. Поступак „позоришта у позоришту” иначе има завидне сценске могућности јер отвара простор за уграђивање критичких коментара, потенцијално гради ефектну дистанцу према примарним значењима, укратко, обезбеђује плодно тло за вишезначје и аутоиронију. Ништа од тога у овој представи није битније искоришћено, због чега је суштински неважно то што се радња приказује као театар у театру.

Игра је отегнута, наративно лабава, неодмерено театрална. Иначе изузетни глумци Милош Ђорђевић (Сирано/Монфлери), Сузана Лукић (Роксана), Горан Јевтић (Рагно/Грађанин/Сестра Клера), Никола Вујовић (Гиш/Дечак/Сестра Сара) и други, овде преовлађујуће, укупно посматрано, нису донели много више од упадљивe галамe. У две-три сцене, на једвите јаде, профункционише стилска лепота Ростановог текста. Тада је глума суптилнија и продорнија, на пример у сцени испод Роксаниног балкона, између Роксане, Сирана и Кристијана (Урош Јаковљевић), или на крају, када Роксана у манастиру схвата идентитет њене љубави. Ови призори су драгоцени јер гледаоцу дају очајнички потребну наду да ће се троми ход променити, да ће игра постати живља, интригантнија, а та нада нам недвосмислено помаже да прегурамо ову преко-двосатну представу.

У преовлађујућем току се тешко прати радња, догађаји се килаво вуку по сцени, а покушаји да се они учине занимљивијима нису нимало славни. Укључен је један сонг о храбрости гаскоњских кадета који се неколико пута понавља, али он нема опипљивију драмску функцију, па не бисмо били нимало оштећени да га нисмо чули и видели (композитор Драшко Аџић). Поред певања је (природно) убачено и пуцање, у једном тренутку изразито трзајуће, тек да нас подсети да смо и даље будни.

Костими су упадљиво стилизовани, у прихватљивом сагласју са основним театралним приступом (костимографија Олга Мрђеновић). Сценски простор није претерано домишљато решен, што је у фином складу са целокупном представом (сценографија Марија Калабић). Централни део позорнице заузима известан објекат, у вези с којим основано сумњамо да је некакав брод, имајући у виду да је на његов зид прилепљен точак који неодољиво личи и на бродско кормило (мада му је исто тако накаламљено и једно повеће уво, што помало баца сенку на сумњу да је реч о броду). Тај известан објекат може бити и кућа, али и људско тело, а то заправо и није од претеране важности зато што представа у целини обилује произвољностима и недореченостима. Около су начичкани мало или нимало смислени реквизити, на пример, макете коњске главе, или читавих коњића, или једног огромног кактуса који се ту задесио, ни крив, ни дужан. Судбину тог несрећног кактуса можемо упоредити са судбином гледалаца ове представе који ће врло вероватно имати осећање да су се ту нашли несрећним случајем, ни криви, ни дужни.

Коментари20
96557
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Драгољуб
"teško se može reći da je on nama, danas i ovde, posebno inspirativno polazište za građenje idejno aktuelne predstave, zbog njegovog anahronog idealizma, u neskladu sa našim vremenom" Представа има потпуну идејну актуелност у свим аспектима својих бројних значења: дисоцијацији физичке и духовне лепоте у корист оне прве, односу уметника према власти и обрнуто, односу власти према људима које шаље у рат као друштвено непожељне, испразној религиозности које не уважава човека коме се обраћа, смислу уметности која даје смисао и значење животу. Оно што представа нема то је потврда актуелних друштвених вредности, као што је није имала ни у времену у које је лоцирана.
Срба
Шта друго и очекивати од Вуковића? Скандал изазван његовим насилним и исполитизованим наметањем Нишу и нишком позоришту, уз ОЧАЈНЕ назови представе које је тамо режирaо- говоре све. Уз то је преко партијске књижице добио и место управника позоришта и професора-доцента на музичкој академији у Нишу- са само основним студијама и дипломом стеченом после 10 година развлачења студија. Медиокритет на свим нивоима- а поготову као редитељ.
Tata mi je radio u Tanjugu
Napisati kako glumci "upadljivo galame" po sceni, kao i to da im je igra "otegnuta", u najmanju ruku nije tačno. Miloš Đorđević je sjajno poneo Sirana, Uroš Jakovljević je neodoljiv kao Kristijan, a Goran Jevtić leti po prostoru. A deo teksta u kom kritičarka nastupa iz prvog lica množine, tragičniji je čak i od kostima koji jesu iz epohe, ali u isto vreme i kao da su iz neke druge predstave. Sve u svemu nije čudno što kritičarka Politike služi za sprdnju u stručnoj javnosti, mada isto već godinama važi i za filmsku kritičarku ovog lista, no to izgleda nikome ne smeta. Tasićki i Lakićki ponajmanje.
Oliver Dragic
Ko god branio ovu blamažu od predstave zaboravio je da rad umetnika pre svega počiva na kredibilitetu stvaraoca. Ivan Vuković je pozorište i svoju struku obrukao do kraja da gore ne može biti. Ne samo da je bez diplome partijski doveden u Niško pozorište, da je prevario mandatsku komisiju i da je bez dana radnog staža u mandatu upravnika već treću godinu, nego su i predstave koje radi u Nišu ispod svakog nivoa - čist amaterizam. Skandal za skandalom, promašaj za promašajem, sramota za Narodno pozorište, a Vukovića izgleda ničeg nije sramota. Jel čudo neko onda što je pola publike spavalo one večeri (zajedno samnom)?
Temp
Ovog rezisera Bojana nema na karti bg pozorista godinama unazad ma nikad ga nije ni bilo, pa mozda zato i ne treba da idemo u pozoriste :) kad vec ne mozemo da uzivamo u njegovim kreacijama.
bojan milosavljević
Da malo pažljivije pratiš kulturu grada znao bi da je taj režiser Bojan dovodio meksičke i indijske lutkarske predstave da gostuju u osnovnoj školi u Grockoj, na primer....između ostalog. Inače ima zanimljivih vaninstitucionalnih produkcija, kao na primer produkcije centra E8, ako si možda pažnju obratio. A taj "ad hominem" argument je opšte mesto srpske kulture mišljenja i omalovažavanja, pa bi mogao malo da promeniš ploču ako želiš biti zanimljiv. Nije ovde reč o meni, već o srpskom institucionalnom pozorištu čija trulež zaudara. Možda ne osećaš taj smrad jer si malkice prehlađen. A dobijao je taj Bojan i nagrade za režiju kada je Čehova za decu u Radoviću režirao, no ga režija malo ne zanima jerbo ima pametnija posla.

ПРИКАЖИ ЈОШ

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља