Препознао сам себе у Ћирјаковићевом „аутору којем је уредница рекла да не може више писати јер је један његов текст објављен у ’Политици’”. Да ли сам се препознао адекватно или не, да ли је Ћирјаковић желео да ме критикује или можда подржи (у чему?), није много битно. Битно је нешто друго: поменути текст најбоље је рефлектовао прву и последњу стратегију паланке – пабирчење по чаршијским трачевима – а боље од Константиновића одсликао њен политички хоризонт – прекоплотско сплеткарење. Маневри ципеларења „Пешчаника”, мене (уколико га је и било) и осталих које аутор сматра другосрбијанцима утолико могу бити центар анализе. Нашавши се добрано заплетеним, требљење „нас” од „њих” је једино што је писцу текста остало, па пошто се забарикадирао у једну позицију, Ћирјаковић покушава закључати и оне који се са њим не слажу.

Међутим, дводеценијска расправа између прве и друге Србије оставља једно поље потпуно неосветљeним: захтев за рестаурацију капиталистичких друштвених односа дошао је са обе стране. Као и политика у контексту капиталистичких хијерархијских односа, и „паланка” зависи од мимикријске игре којој су нејасни модулатор, одашиљалац и репетитор. Управо стога она фацилитира и остале облике маскираних инверзија чиме омогућава механизме који одговарају на потребе сакривања идентитета друштвене моћи и трансформације политичке и економске моћи у чисту силу и обратно. Не зна се ко је иза маски пре две недеље порушио пола града, али се зна шта бруји по (интернет) чаршији. У Херцеговачкој улици моћ капитала и власти узела је облик маскираних анонимуса, док је у Ћирјаковићевом тексту политичка моћ масе која би волела да остане анонимна узела облик самог Ћирјаковића. Он је тако добровољно пристао да се потпише испод перфидног и безименог механизма денунцијације неугодних појединаца. А мимикријска игра је, изгледа, и инхерентни део (ипак добро уигране) представе, али је пре свега стратешки интерес владајућих елита.

Ваља подсетити на леву перспективу распада Југославије: она је разваљена да републичке елите не би једна другој правиле конкуренцију у грабљењу друштвене имовине. (Можда се управо на овом примеру рефлектује динамика безимене силе: ко је развалио Југославију? Сви и нико. Камен је најпрецизнији када га баца анонимна маса.) Интегрални део пројекта је и затварање јавних мњења у локалне националне фиоке и свођење политичке сфере на сокачко олајавање. Стога „паланка”, по мом мишљењу, није дубинска културална одлика неких „нас” наспрам „њих” и обратно, већ интегрална компонента политичког пројекта (ситно)буржоаског – „паланачког!” – обесмишљавања јавне сфере и њеног свођења на дневно политичарење на граници (али и преко ње) чаршијског оговарања.

Носећи (ситно)буржоаску политику, паланка је донела и циничне механизме владања. Утолико, поменута полемика је помало passé и нема везе са Константиновићем, већ првенствено са механизмима легитимације буржоаских олупина – сакрализованих националних држава – насталих на згаришту Југославије.

Ако је Константиновићева „паланка” описала мизансцен, матрицу у коју је било остало само да се улије неки конкретни идеолошки пројекат и апарат, онда се то десило када се Србија (и сви остали изговори за државе насталих након распада) затворила у националну фиоку са сакрализованим објектом некритичког обожавања у средини – националном државом. Инсинуирајући у једном тренутку да се добијањем националне пензије добија и патриотски фластер преко уста, Ћирјаковић то демонстрира у чистом облику: нација се има волети, а не критиковати – каква год да је.

Магистар политикологије