Нешто није у реду са Србијом-паланком. Издају нас и наш нацизам и мајка Русија. Клерофашисти забушавају. Остављен на цедилу, један нестрпљиви „грађански” активиста је морао сам себе да назове издајником у листу „Данас”. Чак се и у „Политици” појавио деконтаминирани пешчани спруд са кога се огласио Стефан Алексић у покушају да се аутоденунцира.

Не знам за ученије читаоце, али, као паланчанин, ја га нисам разумео. Да ли је испричао трач или „адекватну” истину о свом ауторском избеглиштву у „Политици”? Да ли је са „нама”, на страни, како пише Теофил Панчић, „малограђанских постфашиста и лиценцираних лицемера на рентирање, а који уздуж и попреко Љиљине Политике уњкаво проповедају о пошасти ’аутошовинизма’”? Или је са „њима”, здравим снагама на порталима „Пешчаник” и „Аутономија”?

Уместо одговора, прво ме мало непаланачки исципеларио, а затим је у руке узео топуз капитализма и кренуо да удара – мало по мени, мало по фантомкама. Тукао је тако да читалац стекне утисак да је вођа, коме се Алексић не усуђује да помене име, „маскиране анонимусе” послао у Херцеговачку улицу, а мене у „Политику”, да се „добровољно" потпишем „испод перфидног и безименог механизма денунцијације неугодних појединаца”.

Алексић се, иако му то није била намера, потписао испод текста који нам открива шта се добије када се у другосрпској глави помешају Карл Маркс и Радомир Константиновић: „Као и политика у контексту капиталистичких хијерархијских односа, и ’паланка’ зависи од мимикријске игре којој су нејасни модулатор, одашиљалац и репетитор. Управо стога она фацилитира и остале облике маскираних инверзија чиме омогућава механизме који одговарају на потребе сакривања идентитета друштвене моћи и трансформације политичке и економске моћи у чисту силу и обратно.”

 Нажалост, ове „философске” реченице – стил који је непримерен дневним новинама, биле оне паланачке или не – нису оно најгоре. Трагедија наше левице је што су је монополисали Константиновићеви „одликаши”. У њено име се радницима, поштеној интелигенцији и сиротињи обраћају Борко Стефановић, Драган Поповић, Стефан Алексић...

Не чуди да гласачи на априлским изборима нису поверовали таквој „левој перспективи”. Порука коју су добијали је била сасвим у духу књиге „Философија паланке” – овде нема наде. Како рече Алексић, који год „конкретни идеолошки пројекат и апарат” да улијете у паланачку матрицу, резултат ће бити исти.

За разлику од грчких и шпанских, српски левичари су одлучили да ни не покушају да се боре. Смештени у удобном Константиновићевом крилу, они су издали радничку класу и друге „губитнике у транзицији” и гурнули их у наручје „неидеолошких” популиста, „здраворазумских” неолиберала и властољубивих десничарских националиста, подељених у десетак коалиционих колона.

Нажалост, партијска и НВО левичарска срца су у Србији и овог пролећа куцала скоро искључиво за мајке Сребренице, независно Косово, два Прајда и сећање на јеврејски логор Старо Сајмиште. Солидарност је остала резервисана за мањине, чије дозирано „оснаживање” само улепшава неолибералну хегемонију, и жртве срамне српске и (још срамније) немачке прошлости.

Ипак, изборни дебакл левице је већи него што изгледа. Паланка је у толико великом расулу да у „Политици”, кад год пожели, може да пише Стефан Алексић. Светлана Лукић је чак морала да „изда ултиматум” својој „Другој грађанској бригади” – или текст у „Политици” или „Пешчаник” у си-ви, па нек свако после види шта ће кад буде требало да тражи стипендију у Будимпешти.

А мало је недостајало. Само је требало да ставе „фластер преко уста” када почну да говоре Константиновићевим језиком нацификације и озверивања. Ако не због радника, могли су то да ураде због Боре Ћосића. Грех је да храбри командант осме контраофанзиве против паланке прима „нацистичку” пензију. Где ће им душа.

Факултет за медије и комуникације