среда, 20.02.2019. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 15:14

Мала беседа о нашим Чесима

Друштво „Чешка беседа” предложиће да београдске улице добију улице по Кундери или предузетнику Томажу Бати, чије се ципеле „Бата” продају у Србији
Аутор: Мирјана Сретеновићпетак, 20.05.2016. у 22:05
Милан Фирст и Вук Петровић (Фото Д. Жарковић)
Чланице Чехословачког удружења на балу 1930. године (Фото: архива Чешке беседе)

Довољно је само прошетати погледом по појединим важим здањима подигнутима по плановима њихових архитеката у Београду и уверити се колико су Чеси задужили нашу престоницу.

Један Чех, који је прешао Албанију и сахрањен је у српској костурници на острву Видо – Стојан Тителбах пројектовао је Нови двор, данашње седиште председника републике. Капетан Мишино здање и Очну клинику, у Улици Џорџа Вашингтона осмислио је Јан Неволе, а по плану Чеха Јана Дубове изграђена је Опсерваторија на Звездари. Фрања Неквасил радио је на изградњи Железничке станице у Београду и пројектовао је хотел Славију. И реч Славија је чешког порекла, топоним којим означавају митску свесловенску земљу.

– Неки познати Чеси добили су своју улицу у Београду: Масарикова, Јана Хуса, Тиршова (по др филозофије и оснивачу Соколског покрета), Шафарикова, Хашекова, Швејкова и друге, а удружење „Чешка беседа” из Београда предложиће да неке улице понесу име по Кундери, Јари Рибникар, предузетнику Томажу Бати, чије се ципеле „Бата” продају у Србији – каже Милан Фирст, председник удружења „Чешка беседа” које чува сећање на своје претке, организују вечери чешких филмова, предавања, објављују књиге.

О овом друштву говори нам и њихов почасни председник Вук Петровић, аутор књиге „О Чесима и њиховим потомцима у Србији, јужно од Саве и Дунава”. Издавач је, наравно, ово друштво, чије је седиште у Светозара Марковића 79. Ту ће 26. маја (18 ч.) професор Јаромир Линда одржати предавање „Знаменити Чеси у Пожаревцу”.

 – Чеси су почели да долазе у Србију јужно од Саве и Дунава после 1848. године. У почетку су то биле занатлије које су налазиле послове у млинарству, грађевини, рударству, пиварама, шећеранама и доста добро су се снашли у нашој земљи. Лепо су зарађивали, већина их је прешла у православље и сада у друштву имамо и Чехе који су гласнији српски националисти од Срба – каже Вук Петровић.

Врло рано, 1869. године, основали су и своје друштво које су назвали Лумир где су имали библиотеку, позориште лутака, музичку, позоришну и фолклорну секцију....

– По избијању Првог светског рата, највећи број Чеха био је мобилисан у српску војску, а друштво је организовало помоћ чешким и словачким војницима који су дезертирали из аустроугарске војске. У 20. веку у Србију долазе чешки интелектуалци, архитекте, лекари, нарочито музичари. На западном Врачару је 1923, уз присуство краљевог изасланика, отворено и чешко одељење при српској школи, (њихов ђак била је 1946. и Мaдлeн Олбрајт, чији је отац био дипломата у Чехословачкој амбасади) – испричао нам је Петровић.

Друштво 1928. добија назив Чешки дом и постаје значајан центар окупљања Срба и Чеха у Београду, где је осим дружења било и балова и маскенбала. Кад је Чехословачка окупирана, друштво је примало избеглице из ове земље, а када су Немци ушли у Београд, чланови друштва су дан и ноћ палили документацију да не би пала Немцима у руке, који ће Чешки дом претворити у немачку школу. По ослобођењу Београда, обнавља се рад друштва и чешке школе која од 1948. носи име Јана Жишке.

У Србији, иначе, живи 1.800 Чеха, а Чешки национални савет и Чешка матица имају седиште у Белој Цркви где живи највећи број припадника ове мањине. Од знаменитих Чеха, Петровић помиње генерала Фрању Заха који је, прво сам, а касније са Илијом Гарашанином, израдио први српски национални програм, чувено Начертаније. Био је генерал српске војске; на његову иницијативу основана је Војна академија у Београду, а улица на Звездари носи његово име. Улица на Чубури, пак, названа је по миљеници београдске публике Чехињи Вели Нигриновој која је у нашем националном театру одиграла бројне запажене улоге и одликована је Орденом Светог Саве.

– Један од првих чешких лекара на службовању у Србији, Јован Машин, који је медицину завршио у Бечу, био је дворски лекар кнеза Михаила Обреновића и један од оснивача Српског лекарског друштва. Од чешких музичара треба споменути пијанисту Емила Хајека, сопран Зденку Зикову – солисту у Бечкој и Београдској опери, композитора Јована Фрајта који је имао продавницу нотних издања, а у београдским биоскопима свирао је пратећу музику за неме филмове – прича Вук Петровић.

Наш саговорник не пропушта да помене ни Зденку Живковић, рођену Кортусову, једну од најзнаменитијих Чехиња у Србији после Другог светског рата, која је радила у Галерији фресака. Била је ученица славних француских уметника копирања фресака и рестаурације, чиме се бавила у Пећкој патријаршији, Дечанима, Грачаници, Богородици Љевишкој, Сопоћанима, Каленићу, Манасији и Раваници.

Чули смо и да је жеља наших саговорника да простор некадашњег Чешког дома једног дана израсте у Чешки културни центар, где ће развијати своје активности и бити место сусрета. Повод за то може да буде и стогодишњица српско-чешких дипломатских односа која ће бити обележена 2018. године.


Коментари11
8ea3e
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Milan Fürst
Još bih dopunio, da je 1928. godine, posle višedecenijskih napora da Česi u Beogradu dobiju svoju školu (što je realizovano 1923) sa sopstvenom zgradom, svečano otvoren Čehoslovački dom, sagrađen prilozima beogradskih Čeha i uz podršku države. Današnjim rečnikom to bi se verovatno zvalo češki kulturni centar, pošto je osim češke škole u njemu bila i velika pozorišna sala sa pratećim tehničkim prostorijama, biblioteka, klub i stan za domara i učitelja a u njemu se nalazilo i sedište čeških udruženja. Nažalost, ova zgrada nacionalizovana je i do danas nije vraćana našem udruženju. Iako su svi preduslovi ispunjeni - nedostaje politička volja: zgrada i danas postoji (sedište udruženja je i dalje tu) i čak je u državnom vlasništvu (njome upravlja JP poslovni prostor S. venac a koriste je MZ Zapadni Vračar, Katastar S. venac i dr. subjekti) zakonodavac je zaboravio(?) da predvidi vraćanje imovine udruženjima! Imovina se po važećim propisima vraća samo pojedincima, zadužbinama i crkvama...
Кафка
Лепа идеја али добро треба да се пази коме од Чеха дати улицу како је лепо приметила читатељка Мирјана. Додуше, видим да Вацлав Хавел (заслужено) није ни споменут.
Quod scripsi scripsi
На ктиторским плочама неких београдских здања са почетка 20. века, међу првим задужбинарима се (уз незаобилазне, нпр: "Краљ Петар, Општина Београд, Ђорђе Вајферт"), помиње и Јанко Вшетечка. Ако господа Фирст и Петровић читају ове коментаре, и ако знају нешто о Јанку Вшетечки, било би лепо да сазнамо нешто и о том, очигледно имућном и великодушном суграђанину.
Milan Fürst
Moram priznati da mi ime Jovan (Jan) Všetečka nije poznato. U knjizi O Česima i njihovim potomcima u Srbiji južno od Save i Dunava, Vuka Petrovića, koju je naže udruženje izdalo 2015. godine, postoji tekst samo o Franji (Františeku) Všetečki, a spominju se još i supruga Jovana Mašina i majka Svetozara i Aleksnadra Mašina - Varvara (Barbora) Mašinova, rođena Všetečka, kao i izvesni Všetečka, koji je bio član Čehoslovačkog narodnog veća koje je krajem Prvog svetskog rata angažovalo prihvatanju čeških vojnika prisilno regrutovanih u austrougarsku vojsku, oslobađanje Čeha ratnih zarobljenika, obezbeđenje njihovog smeštaja, ishrane, odeće, dokumenata i slično. Možda se radi o njemu a možda i ne... Možete li nam reći gde se nalaze njegove ktitorske ploče, molim vas?
Препоручујем 6
E U
"Češka beseda" u Beloj Crkvi postojala je još pre rata.Posle rata na mestu srpske čitaonice,osnovan je Češki dom,gde se sakupljaju kako Česi,tako i ostale narodnosti,izdaju se prostorije za svadbe,i druge manifestacije,a Češka ambasada je mnogo pomogla u kooperaciji sa američkom ambasadom o obnovi katoličke crkve,po kojoj je grad dobio ime - Bela Crkva.
ivan hrzic
Reko poucan clanak, toliko neke stvari uzimamo zdravo za gotovo...ulice kojim hodamo, skole gde se obrazujemo, zgrade u kojima zivimo, a da se nikada nismo zapitali ko su ti zasluzni pojedinci ili makar proguglali o njima. Hvala

ПРИКАЖИ ЈОШ

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /

Архива Импресум О нама Контакт Претплата Оглашавање Правила коришћења Бизнис Клуб Правила о приватности

Developed by: NewTec Solutions & TNation

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља