субота, 30.05.2020. ✝ Верски календар € Курсна листа
недеља, 22.05.2016. у 10:05 Слободан Ћирић
100 ГОДИНА ОД ВЕЛИКОГ РАТА

За њега није било повлачења

Како је пешадијски поднаредник Војислав Мијаиловић Раћовац на Мачковом камену са три сандука бомби сам дочекао непријатеља
Орден Карађорђеве звезде са мачевима (Фото лична архива)

Не уме држава увек да цени своје хероје. Сети их се кад је потребно ратовати, додели понеки орден, а онда их често заборави, препусти судбини, да скончају далеко од славе и поштовања које су заслужили. На једног од таквих јунака, Војислава Мијаиловића Раћовца, подсећа ваљевски публициста Милорад Радојчић у својој књизи „Војвода Мишић и његови Колубарци у ратовима 1912–1918”.

Био је Војислав, рођен 1883. године мионичком селу Планиница, као и већина момака тог доба, скроман земљорадник, који је у младости савладао и занат дрводеље да би лакше могао да се издржава. Служио је војску као што отаџбина налаже и тамо унапређен у чин пешадијског поднаредника.

Одмах по мобилизацији за српско-турски рат нашао се у првим борбеним јединицама упућеним на фронт, потом и са онима које су учествовале у српско-бугарском рату. Истицао се, кажу, храброшћу и јунаштвом. А све је, испоставило се, била само припрема за Велики рат, који ће уследити 1914.

У јесен те године пешадијски поднаредник Војислав Мијаиловић Раћовац затекао се на Дрини. А онда на Мачковом камену код Крупња. Ту је праштало на све стране. Противник је организовао силовит удар и у српске редове стигла је команда да се са дотадашњег повуку на резервни положај.

Сви су то учинили, осим Војислава, који је у рову остао сам с пушком и три сандука бомби. Ситуација, наизглед, безнадежна. Не и за храброг сељака из Планинице. Сачекао је да се непријатељски војници приближе на погодно одстојање и онда натчовечанском снагом почео да активира бомбе и баца их у правцу плавих униформи...

Српска војска на резервном положају, зачувши грмљавину бомби, ишчекивала је нови напад Аустроугара. Он, међутим, није уследио. Напротив, видели су да се непријатељ повлачи. У неверици, српски војници сређују своје пољуљане редове и враћају се према рововима где су претходно били.

Тамо су затекли готово нестваран призор – на десетине тела аустроугарских војника разнетих бомбама. И Раћовац, једва жив. Сав крвав, у ритама, израњављен противничким куршумима, с тешко повређеном левом руком. Брзо је изнет из рова, указана му је помоћ, спасен живот. И он је спасао живот многима од своје сабраће.

Војислав Мијаиловић Раћовац за овај подвиг одликован је златним војничким Орденом Карађорђеве звезде с мачевима. Опоравио се од тешких рана и одмах тражио да се врати у своју јединицу. Прешао је Албанију, стигао на Крф, потом учествовао у славном походу, повратку у отаџбину, пробоју Солунског фронта.

Милорад Радојчић у својој књизи наводи да су неки Раћовчеви савременици тврдили да је на Солунском фронту зарадио још једну Карађорђеву звезду, али за ту тврдњу нису пронађени писани докази, тако да се претпоставља да је реч о неком другом одликовању за храброст.

С најмање једном Карађорђевом звездом и другим ордењем вратио се овај јунак после рата у своју Планиницу где је обрађивао хектар и по земље и живео скромно, повучено. Правио је предмете од дрвета, бавио се коларским занатом, прича се да је био вешт и педантан мајстор.

Никад се није женио, био је, кажу, веома разочаран односом државе према својим херојима. Убрзо је почео да пије, постајао све сиромашнији, чак је, изгледа, и своја одликовања продао, наводи Радојчић, преносећи сазнања о овом јунаку из доступне литературе, личних истраживања и исказа Раћовчевих ближих и даљих потомака.

Умро је у марту 1944, у кући свог комшије и рођака. Сахрањен је на сеоском гробљу у Планиници, а надгробни споменик подигао му је други комшија, такође даљи сродник. По свему судећи, ниједна фотографија Војислава Мијаиловића Раћовца није сачувана.

Коментари8
bd6d7
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Зоран
Тада нису постојали ХЕРОЈИ. Хероји су се појавили после 1945. године. Те 1914. су постојали само ЈУНАЦИ.
Nemanja Vujacic
Pohvala za Politiku i ovom clanku, zato vas i citam. Dajte jos ovakvih clanaka.
Miodrag Popović
Dok se foliranti i ratnohuškači vozaju džipovima sa lobanjama na haubi narod ćuti i gine. Pametna su deca što odlaze daleko što dalje da im 'vake krvopije svih ali bukvalno svih fela (čitaj jalova družina iz parlamenta osvedočeni dobrovoljni davaoci tuđe krvi suza, i znoja) ne bi krv pili. Bedno li je bedno za jednu zemlju seljaka na brdovitom Balkanu.
Деда Милоје
Милораде јуначино! Слава Ти и хвала!
Зоран Николић ( Ваљево )
Какву величанствену историју ова дивна, али несрећна земља Србија има ! Џаба Нас властодршци наши кукавни терају у заборав и стид, мењају Нам свест да би променили историју, џаба им било, и без сачуваних фотографија, лик и дело овог див - јунака, Војислава Раћовца вечно стоји као икона и фресака на иконостасу и куполи наших СРЦА - живог храма вере наше живе, да би и ми јунаци били кад време дође...

ПРИКАЖИ ЈОШ

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља