Зоран Дашић (60), музичар, композитор, текстописац, гитариста, тамбураш, вођа групе „Легенде”, члан Удружења књижевника Србије и један од оснивача Удружења младих стваралаца Србије „Млади долазе”, дигао је музиком пре десетак дана Загрепчане на ноге. Први пут је с „Легендама” био у Загребу, иако као музички састав постоје већ 30 година.

Његова супруга је Нена Грујић-Дашић, књижевница. Имају синове Андреја и Марка.

Како вам је било у Загребу?

Добро. Свирали смо два сата и десет минута у дворани „Ватрослав Лисински”, и то без претходне рекламе, а било је око 1.400 људи у сали која има 1.900 места. Ипак, на брзе песме публика је устала, па су многи заиграли поред бине, што се у овој сали, казали су нам, никад није догодило.

Зашто без рекламе?

Зато што је у Хрватској, одлуком одређене власти, на радију, телевизији и у новинама забрањено рекламирати све што је српско. То, казали су нам, важи за све и свашта с једним изузетком по коме певачи и музичари из Србије имају право на рекламу која се, дискретно, истиче плакатима на спољној страни простора у коме се одржава одређени догађај. А могуће је то чинити електронски, преко интернета.

Кад је настао састав „Легенде”…

Било је то 1988, кад је објављен и наш први албум, а прва концертна сезона за нас је почела 19. јануара 1995. у београдском Центру „Сава”. Та традиција се наставља, па сваку нову концертну сезону, кад се припремамо за свирање и певање широм света, од Београда преко Русије до Аустралије, почињемо из тог здања. Досад имамо 55 концерата у Центру „Сава”. Али поента свега тога је што ми 22 године заредом пунимо Центар „Сава” пре кретања на светске турнеје.

…а ко су вам били оснивачи?

На оснивачком „папиру” су само два имена. Моје: Зоран Дашић, композитор, текстописац, бас-прим, гитара и пратећи вокал, и Лазар Марин, гитариста и пратећи вокал. После извесног времена прикључили су нам се још четворица: Иван Милинковић, певач, солиста, Пера Крзнанић, бас гитара и пратећи вокал, па Желимир Васић, бубњеви, удараљке и пратећи вокал, као и Предраг Стојковић, клавијатуре, клавир и аранжмани.

Како сте дошли до свог тона?

У то време дошло је до опште заразе турбо-фолком у готово целој нашој музици, па смо тражили нешто ново. Рокенрол је био на заласку, а сви други тонови су били више лоше копије старих нота. А ми смо за наш састав желели неки препознатљив звук, али не копију старог. И нашао само га. Желео сам да то буде нешто популарно, модерно, а имао сам и обавезу да тај звук буде карактеристика наше традиције. Кренуо сам од староградске изворне музике, па сам то надградио савременим звуком. И тако сам дошао до препознатљивог тона за „Легенде”, а подразумева се да уз посебан тон иде и посебан текст.

А ко вам је био кум, ко вам је дао име „Легенде”?

Бора Ђорђевић, вођа „Рибље чорбе”. Крстио ми је и синове. Ја сам једно време био у његовом музичком саставу, а касније је он био с нама док нисмо снимили прву плочу. После тога смо имали 2.000 самосталних концерата у свим деловима света осим Африке, Гренланда, Јужног и Северног пола...

Како вас дочекују у Америци?

После толико турнеја имамо наше обожаваоце, спортски речено – верне навијаче широм Северне Америке. На пример, у Кливленду су нас дочекали као културне амбасадоре, као носаче чаробних звукова Србије. Ту их је, у тим огромним салама, било и више од осамдесет посто. Они из песме у песму прате наш ритам као да су са наших простора. Све то је оно што нас храбри, али и обавезује да из године у годину будемо све бољи и због наших људи широм света и посебно због оних који нас увек дочекују отвореног срца.

Шта сте остварили од онога што сте желели?

Наравно да је здравље највеће богатство, али ја сам се одмалена заклео себи да ћу остварити три жеље, и то сам учинио. Постао сам познат као музичар. Радио сам у „Политици”, био сам уредник у ТВ „Политици”. И треће, радио сам у Радио-телевизији Србије. А то што с другарима имам оркестар посебна је част. Ја сам срећан човек.

Које тонове, без обзира на све, највише волите?

Ја сам у срцу за блуз, вечити сам блузер. Најежим се кад чујем имена и божанско свирање које производе Питер Грин и, посебно, Ерик Клептон.

Шта знате о Клептону?

Петар Поповић Пеца, један од најбољих српских новинара, био је са Ериком Клептоном. Тада га је питао много тога. На пример: „Како је то кад најбољем другу кажете да волите његову жену?” Клептон је то казао члану „Битлса”, Џорџу Харисону, човеку који га је извукао из наркоманске кризе. И оженио се његовом женом, лепотицом Пети Бојд, којој је посветио своју чувену песму „Лејла”. Али, оно што је дивно, Клептон и Харисон су и даље остали пријатељи. Њихов став је јасан: љубав је јача од свега.

Ко је, у ствари, Клептон?

То ни он дуго није знао. Никад није упознао оца Канађанина Едварда Волтера Фрајера који је, као војник, 1944. чекао у Енглеској полазак за Нормандију. Ерикова мајка Патриша Мони Клептон, која је тада имала 16 година, заљубила се у Едварда и остала с њим у другом стању, али му то није казала. Рат их је раставио. Патриша је Ерика као бебу оставила својим родитељима. Он је мајку упознао кад је имао 11 година, а о оцу је све сазнао 1998, три године после очеве сахране. Отац му је био улични музикант који је свирао његове песме не знајући да су синовљеве.

Пре неки дан сам купио нови – половни аутомобил

Како делите зараду у групи?

Све се зна. Нико никад нема никакву примедбу. Све је поштено, све се унапред зна. Наравно да је свима нама потребно много више, али, ипак, сви смо задовољни. Илустрације ради: никад нисам имао нови аутомобил. И сад сам, пре неки дан, купио нови – половни аутомобил.