четвртак, 04.06.2020. ✝ Верски календар € Курсна листа
петак, 27.05.2016. у 08:40 Чедомир Антић
ПОГЛЕДИ

Десет година независне Србије

Грађани Србији се никада – ни 1992. ни 2006. године – нису о заједничкој држави и посебно њеној форми изјаснили на референдуму. Тако смо се ради било какве „заједничке државе” одрицали традиција, српског народа у Црној Гори, функционалне дипломатије, унутрашње политике

Десетогодишњица независности Србије прошла је неприметно. Државну заједницу нису уништили странци – пристрасна бирократија ЕУ, реваншу склона СР Немачка и брутална политика САД. Нису је разбиле ни махинације Ђукановићевог режима. Пропаст заједничке државе Србије и Црне Горе била је неминовна још од уставног дефинисања две чланице заједничке државе до кога је дошло у раздобљу од 1989. до 1992. године. Српске политичке елите и с њима бирачи кључно су допринели да све буде унапред осуђено на неуспех.

Маја 2006. нестала је државолика творевина, нешто између конфедерације и савеза независних држава. Државна заједница представљала је само прелазни период. САД и ЕУ желели су да дугорочно вежу остатак Србије за Црну Гору и отцепљено Косово на начин сличан ономе којим је тоталитарни комунистички режим пацификовао Србију (туторством над њом које је поверио аутономним покрајинама). Само су промене у исламском свету и повратак Русије међу велике силе довели до промене такве политике и подршке пуној независности иначе од Србије углавном самосталне Црне Горе и силом отцепљеног протектората по имену Косово-Унмик. Чињеница је да је режим Мила Ђукановића почео да захтева независност тек после пада Милошевићеве власти у Београду.

Разједињена и транзицијом уморена Србија суочила се с уценама једног ауторитарног властодршца кога су све више подржавале велике силе. Занимљиво, та политика имала је подршку чак и Руске Федерације, која је Црну Гору доживљавала као некакву Швајцарску новог сукоба са Западом, који је после наранџастих револуција у Грузији и Украјини (2004) био неизбежан. Ипак, ни тада заједничка држава не би била разбијена да се уопште радило о правој држави.

Историја заједничке државе са Црном Гором од 1992. до 2006. показује све кобне унутрашње слабости српске државности. Србија и Црна Гора биле су пре 1918. две независне државе у којима је већину чинио српски народ. Први светски рат спречио је и за немирну и ратну 1918. одложио, не њихово уједињење, већ улазак Црне Горе у састав Србије. Тамо где је била стварно или ментално још од времена кад је понела своје име. Године 1992. Србија и Црна Гора одлучиле су ипак да чувају југословенску државу. Донет је устав са снажним конфедералним елементима, српски народ у Црној Гори није заштићен – до тог времена сведен је са 90 на девет процената укупног становништва. Грађани Србији се никада – ни 1992. ни 2006. године – нису о заједничкој држави и посебно њеној форми изјаснили на референдуму.

Тако смо се ради било какве „заједничке државе” одрицали традиција, српског народа у Црној Гори, функционалне дипломатије, унутрашње политике... Кад је у Црној Гори дошло до унутрашњих подела, Србија је свој народ у Црној Гори довела у статус колективне опозиције, а црногорској опозицији дала половину власти над независном савезном државом. Кад је демократска опозиција дошла на власт, питање односа са Црном Гором изгубило се у сукобу ДС-а и ДСС-а. Завађени Ђинђић и Коштуница прихватили су углавном све Ђукановићеве захтеве, а онда су с различитим еланом ту у европској историји невиђену државну заједницу три године бранили од Ђукановића. Коначно је Ђукановић успео да себи прилагоди референдумске услове и спроведе прилично нерегуларан референдум.

Ипак, шта би се догодило да којим случајем није успела Ђукановићева кампања у прилог независности?

Тешко да би после тога пао тај последњи ауторитарни режим на Балкану. За обарање власти која има такве полуге моћи, подршку и континуитет потребно је много више од једвитог повратка на претходно стање хегемоније у државној заједници. ДЗ СЦГ, баш као и СР Југославија, није имала механизме којима би била реформисана и учињена у већој мери демократском и централизованијом. Српски политичари водили су у односу на заједничку државу и Црну Гору политику месечара. Није било дугорочне стратегије, нити јединствених циљева. ДС није марио за то, осим можда личног сентимента појединих функционера, ДСС је рачунао да ће време учинити своје, екстремисти с левице и деснице лутали су у југословенским, руским и европским маглама... Неуспех кампање против независности пратила је констернација после пораза и касније потпуно одбацивање српског народа из Црне Горе.

Српски народ у Црној Гори најобесправљенија је национална заједница у некој европској држави. Наша политичка елита више пати за заједничком државом него за правима Срба. Ипак, колико год сматрали своје грешке националним поразом, до данас нико није ни покушао да поведе покрет за обнову заједничке државе, посебно не државне заједнице или Југославије.

Напредни покрет

Коментари35
c8f29
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Sveti Kralj
Ove godine slavimo 10 godina obnovljene srpske državnosti, a iduće godine slavimo 800 godina od krunisanja Stefana Prvovenčanog, Svetog Kralja, koji je bio na zastavi Karađorđa 1804.
Marko Markovic
Tvoj Pavelic je govorio Nezavisna a ti sad kazes neovisna , e moj kroasanu mali.
Предраг Илић, Бања Лука
Србија је постала независна, а да о том није имала појма. Ни крива ни дужна. Дуго јој је требало да схвати да је сви несрби мрзе (извините, али мрзе је и многи Срби) иако им је дала родитељску руку и спасила главу. Најстрашније је да и данас има немали број југоносталгичара (бреоград, бањалука) који живе у илузији да су нам сви пријатељи и да је за рат крив неко тамо преко океана, а не баш ти исти пријатељи. Шта је грозније и одвратније? Стара паланачка буржоазија или Титова црвена буржоазија? Госпођа Хаџи-Пешићева? О, да, да.
Crnogorac
Srbija najvise profitirala formiranjem SHS? Srbija je izgubila skoro citav vek zbog te greske, a Hrvati i Slovenci su dobili drzavu 99% zbog tradicionalne naivnosti Srba. Ogroman deo Slovenije je po dogovoru sledio Italiji, a pitanje je da li bi ondasnja Hrvatska opstala kada su svi u okruzenju imali pretenzije na zajednicke teritorije SHS. Kada Srbija vise nije bila potrebna, svi kud koji mili moji. Danas imamo 6 drzava i 1 paradrzavu, protektorat na tom prostoru, a tacno se ne zna koja je drzava slabija od koje.
Eee da nije bilo 27. marta 1941.
Nije problem Kraljevina Jugoslavija (imitacija Velike Britanije). Za sve su krivi engleski špijuni (crgorski generali Simović, Mirković i dr) koji su 27.marta 1941. izazvali PUČ i smenili Kneza Pavla (NAJOBRAZOVANIJEG državnika tadašnje Evrope), koji je shvatio opasnost koja preti Srbima od nacista i komunista, koji su imali potpisane Sporazume o saradnji (1935. M.Budak i M.Pijade, a 1939. Hitler i Stalin,...). Posle napada na Kraljevinu Jugoslaviju i njene kapitulacije (zbog bojkota odbrane od strane ustaša i komunista), država se raspala, formirala NDH u kojoj je ubijeno milion Srba, Roma, Jevreja, 1945. došli komunisti na vlast u Srbiji (uz pomoć tenkova SSSR,...),...
Crnogorac
Misic je upozoravao na opasnost od ujedinjenja sa Hrvatima i Slovencima. Ujedinjenje Srba u jedinstvenu drzavu nije dovodio u pitanje ni Nikola I Petrovic koji je bio spreman da se u novoj drzavi odrekne krune u korist Karadjordjevica pod uslovom da nova drzava obuhvata jedino teritorije naseljene Srbima. Nepodoban za ideju Kraljevine SHS zavrsio je znamo vec kako.
Šumadinac
Kralj Aleksandar je morao (pod pritiskom evropskih kraljeva) da u Kraljevinu Srbiju uključi i slovenske i hrvatske teritorije iz Austrougarske, pa su ga savetovali da prekopira sistem Ujedinjenog Kraljevsta Velike Britanije.

ПРИКАЖИ ЈОШ

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља