петак, 22.09.2017. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 18:40

Стара љубав

То су били најсрећнији његови часови кад га је позивала да јој решава задатке. Враћао се увек кући са једним слатким узбуђењем које га је држало цео дан и продужавало се у његовим сновима
Аутор: Вељко Милићевићчетвртак, 26.05.2016. у 19:07
Породична идила - Јован Зоњић

Часовник на зиду откуцаваше осам сати изјутра кад Стојан Николић, инспектор једног Министарства, задуван од сипње и од пењања уз степенице, отвори врата од своје канцеларије. Он се осмехну на те поабане звуке као на пријатељски поздрав.

Иначе, у другим канцеларијама владала је још мртва тишина. Чуо се ходником једино тром корак послужитеља који му је већ носио кафу са парчетом шећера и чашом воде.

Тако је он навикао да рано долази на дужност још оних дана кад је био практикант, па дугогодишњи архивар, све док га један стари пријатељ који је дошао на висок положај, није случајно открио у прашини архиве, преместио у Београд и унапредио за инспектора, са Св. Савом петог степена поврх тога. И зар због њега – кад би пренебрегавао дужност и долазио у десет сати као што чини млађи чиновнички нараштај – да се постиди његов пријатељ? Никада!

Па пошто је одахнуо, сркнувши мало кафе, он намести наочари и извуче из џепа брижљиво савијене новине на којима су се сви рубови поклапали, и поче да их најпре листа и прегледа. Задржа се на неколико слика, прелете „политичку ситуацију” да види да ли неће бити кризе, и задржа се на рубрици „Личне и породичне вести”. Ни сам није знао тачно зашто, али те веридбе и венчања непознатог света – авај! Толико млађег од њега! – изазивале су му чудан, и сладак и болан утисак, и чак га можда нехотице дражиле. Он, стари нежења, инстинктивно осећаше у тим лаконским и шаблонским белешкама струјање једног новог живота и остварење једне среће. Он је био неспособан да појми да ту може бити и рачуна, и подвале, и заблуда, и обостраних трагедија – он је ова туђа и непозната имена посматрао само са сентименталног гледишта. Јер њему није било дано да се његово име икад овако појави!

И онда, уздахнувши, спушташе очи на ниже – на оно што нас све једног дана чека – на „Читуљу”.

На првом месту, али готово на прескок прочита:

„Инжињер Пера Анђелковић синоћ је напрасно преминуо. Погреб...”

Стојан Николић испусти новине из руке, прожет неким чудним, до сада неосећеним осећајем. То није била ни туга, ни радост, ни пакост. Нешто неодређено што је прикривало један нови осећај који је он у себи гушио. Толико је био узбуђен да поче тешко да дише, и накашља се. Скиде наочари и попи гутљај воде.

Она, Загорка, удовица!

После неких двадесет и пет година, да ли се она сећа њега?

Док се он сећао свега, као да је било јуче. Пред очи му излази стара велика авлија, са вревом деце, ситним свађама кирајџика и жагором врабаца. Ту је он становао кад се уписао на правни факултет. У тој авлији становала је она, Загорка, са својим родитељима. Отац јој је био монополски чиновник који је кадгод волио да попије коју чашу или чокањ више и да дигне грају.

Није га више звала да јој решава задатке. Његово место је заузео неки техничар који се недавно био доселио да ту проведе празнике и кога је омрзнуо од првог часа.

Зар би могао да се не сећа тога витког девојчета са гаравим непослушним витицама и са ђаволастим очима, њене песме, смеха и пецкања! Њена веселост и несташлук оживљавао је ову иначе досадну и стереотипну авлију. У вече би се око ње окупиле другарице и млађи свет уз песму и шалу. И он би тада прилазио и, наслоњен уза зид, није одвајао очију од њене силуете. Иначе, избегавао је да је не сретне насамо, јер би се увек некако чудно збунио и, као за пакост, спотакао о калдрму.

Једног дана док се он био задубио у читање, неко закуца на његов отворени прозор. Он диже очи, изненади се и није могао да дође к себи.

– Господине Стојане – рече она – дошла сам да вас нешто замолим. Да ли бисте били добри да ми помогнете да решим један задатак из математике. Никако сама не умем, па не умем.

– Дајте... – рече он.

– Нисам га понела. Боље да дођете к нама. Тамо ми је све. Али одмах...

И отрча. Бар да га је причекала да пођу заједно!

Њена мати га је лепо дочекала, увела у собу и услужила слатким и кафом. Све је добро прошло: није ништа претурио. Али кад је она села уз њега и раширила пред њим своје књиге и задатак, њему удари пламен у лице и заиграше му бројке пред очима. Како се она била нагнула, нехотице му додирну лице један прамен њене косе. То га збуни до краја. Четири пута – он који је био у гимназији добар математичар – морао се враћати на почетак задатка, док га је схватио.

Од тог времена, то су били најсрећнији његови часови кад га је позивала да јој решава задатке. Враћао се увек кући са једним слатким узбуђењем које га је држало цео дан и продужавало се у његовим сновима.

И једне вечери кад осећаше да има да искаже нешто неодољиво, родише се први стихови, прва строфа, друга, трећа... Ту је први пут сам пред собом признао да је воли.

После извесног времена попусти својој тајној жељи, и са највећом стрепњом упути три своје песме уредништву Босанске Виле. Прође месец дана нестрпљивог ишчекивања, прође други – ништа, никаквог одговора. Био се помирио са својом судбином и решио да више не пише стихове. Главно, да ни она ни његови другови не знају о томе ништа.

Али кад једног дана стиже Босанска Вила с његовим стиховима, његовој радости није било краја. Кад се усуди да их покаже Загорки, она их прочита и најпре га зачуђено погледа. Па онда прсну у смех.

Он побеже.

Од тог доба, није га више звала да јој решава задатке. Његово место је заузео неки техничар који се недавно био доселио да ту проведе празнике и кога је омрзнуо од првог часа.

Једне вечери, у сумрак, видео их је како стоје пред капијом, близу једно уз друго, и нешто ћућоре. Он се направи да их не види.

– Ено прође ваш трубадур – рече техничар.

Она се засмеја.

Њега заболи тај смех до дна срца. Дође му да се врати и да ухвати техничара за гушу, али га би срамота од ње. Кад уђе у собу, он се баци на кревет и зари главу у јастук.

Кратко време после тога, њен отац је био премештен негде у унутрашњост, а он је био приморан ради неких материалних незгода у породици, да прекине студије и да оде за практиканта у паланку. Није прошла ни година дана, читао је да се верила за инжињера Перу Анђелковића.

Разуме се да је то био онај техничар!

Од тог времена био ју је готово сасвим изгубио из вида.

Да ли га се она још сећа? Без сумње, кроз толико година и она се морала изменити. Ко зна какав јој је био живот! Можда није била срећна. Има свирепих људи. Можда ју је муж мучио, варао, злостављао! Па муке и бриге с децом! Сигурно је њена снага и лепота клонула и оронула. Морао се угасити сјај њених очију. Можда су боре избраздале њено лице. Живот ју је вероватно и сломио. Можда је остала препуштена самој себи, неосигурана, да се ломи и бори са животом, да се злопати. Да ради које коме и да живи од туђе милости. Да не чује лепе речи ни пријатељске утехе. Да лута, да гладује...

Стегао је јуначко срце. Обукао је жакет, прописно се дотерао код берберина који је брижљиво превукао неколико његових праменова преко ћеле и кренуо до њеног стана с узбуђењем једног гимназисте

Не, не, то не сме бити, док је Стојан Николић у животу. Она не зна да још има једног верног, искреног и оданог пријатеља. Не чини ништа ако се изменила. Она је за њега увек она иста стара Зага. Ставиће јој све на расположење. И себе. Он има довољну плату да могу пристојно да живе, а има и приличну уштеђевину од које може да се купи лепа кућица и осигура удобан живот. Растераће све њене бриге. Пригрлиће сву њену децу као своју. Љубиће јој бору по бору, разведриће њено лице и пробудиће у њеним очима одсев старог сјаја. Подмладиће се обоје.

Чекао је да прође месец дана. Нека се мало слегне жалост. Није то ипак лако изгубити некога с ким је човек провео готово цео век. Нека се мало смири и почне да размишља о будућности. Нека се прибере.

Мислио је најпре да јој пише, али је одустао од тога. Најбоље да пође до ње лично, да се види с њом и да се увери о свему.

После месец дана сањарења, тај састанак се није могао више одлагати. Стегао је јуначко срце. Обукао је жакет, прописно се дотерао код берберина који је брижљиво превукао неколико његових праменова преко ћеле и кренуо до њеног стана с узбуђењем једног гимназисте.

Четвороспратна кућа, први спрат. Мало сувише отмено, али ко зна докле? Ипак га нешто такну у срце и он поче да губи храброст. Готово хтеде да се врати. Али онда прибра снагу и зазвони.

Собарица, отвори врата.

– Господин жели...

– Желео бих да видим госпођу Анђелковић. Ја сам њен стари познаник.

И пружи своју посетницу.

За један часак собарица се врати.

–Изволите!

И поведе га у салон.

Он се готово уплаши кад му ноге упадоше у персијски ћилим. Пажљиво седе на крајичак фотеље. Намештај у стилу, оригиналне слике, вазе, библои, цвеће, велика огледала која у својим дубинама још више увеличавају сву раскош. Све је одисало богатством и благостањем. Једина старудија која није овамо пристајала, био је он са својом ћелом, седим подкресаним брком и бакарним лице. Покаја се што је дошао.

У том се појави на вратима једна пуначка, једра госпођа, са брижљиво негованим теном, у хаљини која је истицала њене добро очуване облике. Лепша него што jo икада била! У руци jo држала његову посетницу.

Он устаде, запрепашћен, поздрави jе и, као да не верује, готово промуца:

– Госпођа Анђелковић?

– Ја , сам, — рече госпођа с осмехом и гледаше га испитивачки.

– Ви ме се сигурно не сећате, – говорио jo oн тражећи c муком речи. – Сетите се оног студента из Косовске улице... задатака из математике...

– И песмица у Босанској Вили, – засмеја се она. — Боже, што смо били деца!

Он се једва сети да јој изјави саучешће. Она cе мало уозбиљи, захвали му и понуди га да седне.

– To jе тако лепо од вас што сте ме се сетили. Човек се радује да види старе пријатеље.

И поче да му прича о своме мужу, о својој деци, да га испитује о његовом животу. Он је с муком одговарао. Све се окретало око њега. Огледала су се играла с подсмехом с његовом физиономијом.

Он једва дочека прилику да cе дигне.

– Па навратите који пут да причамо, – рече му она, праштајући се. – И ако вам штогод устреба, немојте се устезати. Ја имам врло јаких веза.

Кад се врата од стана затворише за њим, он застаде, држећи се за ограду од басамака да не падне. И онда, придржавајући се, силажаше полако, каo да cе спушта у неки бездан, у прашна акта, у архиву, у неповрат.

 

Политика 4. мај 1929. године

 

 

 


Коментари2
3cbcc
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Milica Zonjic
Hvala vam sto ste mi omogucili da vidim crtez moga oca Jovana Zonjica.
Др Ђорђе Николић, Канбера
Добра и уверљива прича, као из Тургењева.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /

Архива Импресум О нама Контакт Претплата Оглашавање Правила коришћења Бизнис Клуб

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља