петак, 24.03.2017. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 16:47

Ефенди Мита

Био је као тумач, као нека веза између њих и народа коме је требало да они господаре и заповедају, а из чије је средине он тако високо одскочио, испео се, да ето са тим господарима раме уз раме седи
Аутор: Борa Станковићчетвртак, 26.05.2016. у 19:12
Девојка - Ристо Стијовић

Као што је био ред и као што је доликовало њиховој кући, толико богатој, слат је, да што више путује и да тобож учи. Он је поред Солуна чак и у Цариград путовао и тамо учио. А свакада при таквим његовим путовањима родитељи би му се, за све то време, бавили на селу код својих чивчија, да би се код њих хранили и мање трошили. Момку, Тонету, остављали су магазу у чаршији, а кућу Магди слушкињи, да би само могао исти тај Тоне што више новца њему, ефенди Мити да шаље, те да би овај безбрижније живео, учио, и могао што више научити.

И заиста, када се вратио, био је прави „ефенди”, господин. Лепшега у вароши и није било. Турски, грчки и арапски лепше је говорио него свој матерњи језик. За све је био туђин, а нарочито за своју толику родбину. И са њима би по каткад говорио и здравио се али више што је морао, него што је хтео. Чак и са оцем и матером, тек по који пут. Са њима доле у приземној соби, није ни јео. Горе, у гостинској, морало је да му се доноси и поставља па и нарочито, особито за њега да се кува, толико је био пробирач. Једино што га загрејавало и чиме се поносио, то је, што га због те његове учености а и отмености почели први бегови и паше да себи призивају. И то не они, први само по богатству бегови, већ они други, који су и по богатству били бегови али који су исто тако као он били школовани и научени. А ти су у последње време почели овамо да долазе и да бивају постављени за меџлисе и за судове. Баш они га себи призивали и дружили се с њиме. Приликом суђења, на саветовањима бивао и он. Био је као тумач, као нека веза између њих и народа коме је требало да они господаре и заповедају, а из чије је средине он тако високо одскочио, испео се, да ето са тим господарима раме уз раме седи. Чак су га на своје гозбе звали, у своје куће примали, као што је и он њима враћао те гозбе, али које су луксузношћу и нарочитим реткостима превазилазиле њихове. И што га је највише у очима тих бегова уздизало то је, што је он тако исто био најбољи и најискуснији оцењивач женскиња, њихове лепоте. По његовим су саветима и упутствима они онда бирали и доводили за себе.

Доцније, када је требало да се жени, пошто је знао да већ нема у вароши онако богатих девојака из првих кућа, него да остаје или да са великим миразом узме какву сељанку, јер једино су још оне пристајале да, доносећи са собом велико имање, дођу у овакве старе куће у вароши; или да без пара, пробира и узме лепу.

И он је ово друго изабрао. Софкина мати је била најмлађа од свих сестара, и кућа јој је истина некад била мало богата, али тад већ доста оронула. Живели су од кирија, од неколико оронулих дућанчића при крају вароши. Њен отац, познато болешљив, готово слеп, једнако је седео код куће са навученом модром хартијом над очи, бојећи се сунчанице, вечито распасан, изнегован и као да се тек сада из постеље дигао. Њене сестре одавно то некадашње богатство прежалише и изудаваше се за ситне трговце, бакале, док ова најмлађа, Тодора, Софкина мати, била више мушко него женско, вижљаста, сува и црномањаста. И нико се није могао надати, да ће из ње каква лепота изићи. Али не превари то њега, ефенди Миту. Чим је такву видео, одмах, знајући каква ће се доцније развити, на изненађење и чудо целе вароши а највише на уштрб дотадање гордости и госпоства њихове куће баш њу узео. И заиста није се преварио. Као из воде после годину дана удадбе, она се заносно разви и пролепша.

Али њега као и то да је брзо заситило. Исто као пре наставио је свој начин живота. Исто као и пре њему горе, одвојено, морао да се носи ручак и вечера. Ретко да је силазио доле, разговарао се, хтео шта год да види и надгледа. Чак доцније, кад му је Софку родила, морала је да спава доле са свекром и свекрвом, у оној приземном соби, само да би он могао што мирније да буде. А најгоре што је падало и њој и родитељима било је што је увек кад год би се дошло до веће суме новаца од бирићета, гледао да уграби прилике, да опет оде на та своја путовања. Истина тада нису била дуга али ипак честа и увек у извесна доба годишња, када је и као млад ишао. И чак на тим путовањима отац и мати му умрли. Није их ни видео мртве. Као да га гласник није на време нашао.

Софка би почела да осећа онај мирис његових прстију, сувих, нежних и при крајевима мало смежураних: мирис његовог одела а нарочито рукава, из којих се та његова рука помаљала и њу грлила и к себи привлачила

Али поред све те његове одвојености и усамљености од куће и родбине, па чак и од своје жене, ипак сама кућа живела је исто онако раскошно и у изобиљу као увек. Она, Софкина мати, вечито захвална, што је он њу узео, узвисио к себи, показа се више него што су се у родбини надали, као да је из прве и најбогатије куће. Намештање соба, постављење јела, дочекивање родбине и гостију били су чувенији него пре. Опет и даље цела се родбина ту скупљала, долазила. Она гледала да приликом сваког празника, славе, имендана, буде увек све лепше и раскошније. А на његову ту вечиту одвојеност и усамљеност од свих па и од ње своје жене, никада да је ни изразом лица, покретом, а камо ли речју показала. Тек доцније, када Софка поодрасте, он се мало веома према њима као разнежио, нарочито према своме детету, Софки. Сам је он почео учити да чита и да пише. Долазећи из чаршије доносио би јој увек по штогод.

Увек, кад год би долазио, а доле, међу матером и жеђ осталим женама, и она била – Софка би му одмах летела у сусрет. Он, грлећи је, од капије долазио би са њом овамо. Софка би тада осећала по својим образима његове руке, прсти, како је шашоље око врата, до брадице и по гргуравој косици. И доцније, када се тога сети Софка би почела да осећа онај мирис његових прстију, сувих, нежних и при крајевима мало смежураних: мирис његовог одела а нарочито рукава, из којих се та његова рука помаљала и њу грлила и к себи привлачила.

– Па како си ми, Софрице? Сагињући се ка њој почео би да је пита. И једино тада, тако расположен што би застао при дну степеница испред чујне да се или са матером разговара или са осталим женама да се здрави, а не да као увек, и не застајкујући и не гледајући, иде право горе, у своју собу.

Сви би тада, а нарочито мати јој, као једва дочекавши ту прилику, особито ради осталих жена да и она штогод са њиме се разговара и шали, почела тобож Софку код њега да пањка.

– Добра! Цело јутро јури и трчи кроз башту. Не могу да је задржим. Једнако кида и баца цвеће.

Софка, осећајући увек на себи његову руку и грлећи му колена и широке чохане чакшире и тада још, онако мала, па је већ знала да то матери чини радост и срећу и једнако мазећи се око њега, почела би да одриче и да се правда.

– Није, ефендијине, није, татице! Није, жив ми ти!

Он узимајући је у наручје носио би је собом, горе, у ону његову собу.

И ако би после тога ускоро почео да пада мрак, вече да се спушта, доле код матере нико од посетилаца не остао, он би онда горе, у својој соби, почео са њоме да се игра. Сећала се тога Софка и доцније. Сећала се његове скоро обријане браде, која би по образима почела да је гребе.

А највише би се сећала, када би он мећући је горе на миндерлук, и клечећи испред ње да не би пала, почео њене ручице да обавија око свога врата, своју главу у њен скут да меће и да је гледа неким тако широким, чудним и дубоким погледом. Као да му из самих очију сузе иду, уста почну да се поврћу и дрхте, једнако не могући да је се нагледа, једнако као у Софкиним очима и устима налазећи и сећајући се нечега. А ко зна чега? Да ли нечега непрежаљеног и ненађеног? Да ли што овако лепа Софка није мушко, његов наследник? Да ли, што га њене танке уснице, детиње, али већ црне очи и мало тамно чело са дугом косом подсећају на матер, на онакву, какву је први пут видео, први пут се њом занео.

– Софрице! Татина Софрице!

И све би је јаче грлио.

И ако тада све то његово изненадно расположење, бујност и излив не би био прекинут каквим случајним доласком некога или ма чиме, онда би и њу, жену своју, к себи горе звао.

Испод чела су гледале његове увек уморне, увек у пола отворене очи. Друкчије он није ни гледао. Оном другом руком на колену држао би к себи пригрљену Софку, која би била окићена и обучена као већ велика девојка

Заједно би онда вечеравали, заједно дубоко у ноћ седели.

И Софка не памти слађе од тих вечери. И сутра настали би тако исто срећни дани. Колима би одлазили на чивлук. Али нико више сем ње, матере и оца. Магда би седела напред код кочијаша у сред корпи и завежљаја са јелом, колачима и питама.

У колима, горе, седео би он, као свакада изваљен, са једном ногом опруженом и по њој опуштеном руком. Обучен у чохано одело али не као сви, већ у неком нарочитом кроју, за њега. Особито у мало уским чакширама без гајтана, јер су оне лакше и скупље стају зато што се теже шију. Сува, дугуљаста, мада кошчата лица али зато свагда стегнута израза очију и уста, са мало високим челом и једном попречном бором. Испод чела су гледале његове увек уморне, увек у пола отворене очи. Друкчије он није ни гледао. Оном другом руком на колену држао би к себи пригрљену Софку, која би била окићена и обучена као већ велика девојка. Повезана коса, извучених зулуфчића и претрпана минђушама и накитима. Спроћу њих седела би она, мати. И као нарочито за то сигурно се је била окупала, јер тако би јој било румено и светло лице. Њене очи, оне њене чувене крупне очи са изведеним обрвама и зрелим јагодицама, тако би јој се сјале, а  уста јој тако срећно играла.

Кола би силазила на ниже, улазила би у онај пролаз, узан, притешњен од засађених врба и од ископаних јендека (зато пун свежине). Онда би излазила и ишла ка оној широкој равници подједнако равној због засађеног кукуруза и дувана. Чисто се модрила од зеленила и пространства. И тамо, у дну, у потоку, где су се виделе кућице, већ би се видео и њихов чивлук. Велики четвороугао опасан зидом и  високим тополама, засађеним свуда около њега. Сеоске куће нису се виделе. Све су биле увучене и трском покривене, губиле се. Једино спроћу чивлука, где је била воденица, сигурно кућа кмета њихових чивчија, што се од ње дизао један висок димњак и на њему вио густ и млак дим. Све су се брже примицали и Магда, слушкиња, седећи са кочијашем, од радости већ није могла да издржи, а да се са сељацима, пролазницима и радницима не здрави и не почне да се разговара. Уосталом она је једина и одговарала на поздраве, пошто он, ефенди Мита, са Софком у крилу, заваљен, није гледао ни у кога већ једино у оно своје опружено колено, нарочито у своје лаковане, плитке, и то дупле, праве турске ципеле. Или је бар тако изгледало да само у то гледа, да не ваљда примећивао те поздраве и морао на њих да одговара.

И ту би, у чивлуку провели неколико дана.

Отац би цео дан био доле, у башти, изваљен на јастуцима, опкољен тацнама дувана и шољама од испијених кафа. Мати горе, на кули, срећна, једнако је била на прозорима од соба које тобож ветри и паје. Магда вечито у свађи са чивчијама и слугама, што јој не доносе како треба из села масло, сир и пилиће, па вечера и ручкови задоцњавају. Увече вечеравали би уз хлађено пиће, које би се у реци хладило, и уз оно ноћно, издвојеније и јаче жуборење реке, топот воденица, а више њих толико, као издалека, шуштање топола. После, док би им мати намештала горе постељу у соби, отац би остајао да пије, лешкари. А често би, испрва тихо, за себе, а доцније јаче и гласно певушио. Онда се занесе, почне на сав глас. Жена не сме да га прекида. Само га отуд, из обасјане собе, слуша. По њеном се лицу види да речи у песми не разуме, стране су јој, али се види колико осећа, како од среће, раздраганости чисто трепери и отворених уста гута његов глас, који одоздо долази, разлева се по башти, реци и тополама, тако чудно, страсно и топло.

Доцније, када би мислио да им је Софка већ заспала, долазио би горе код њих у собу, и са још непопијеним вином у стаклету, продужавао песму. Њу, матер, метао је на крило, расплитавао јој косе, и једнако јој грлио и љубио лице и уста.

Кроз неколико дана враћали би се натраг кући. Он, већ као увек што је: уморан, ћутљив, повучен у себе, али зато она, жена му, пресрећна. Не би могла Софке да се нагрли и да је се нагледа јер ето њој, своме детету, Софкици, има да заблагодари, што јој се опет вратио он, њен „ефенди” Мита, и љубав његова.

 

Политика 24. децембар 1907. године

 

 


Коментари3
6cff3
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Vranjanac
Naš Bora... Ovako kako je Mita cuvao Sofku tako ja cuvam svoju kcerku ☺
Branko
Jeste odavno pisano, ali je osvezenje i danas i sadrzajem i stilom!
Murat
Tako to pise pisac. Kao mlad, mnogo sam ga volio, a sad se vise podsjetih sebe mlada, ali i njegove spisateljske velicine. Iso sam, bogami, i kucu da mu obilazim i bilo mi je tako mirisljavo, mirisalo je na jerebasme i blagu vranjansku jesen.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /

Архива Импресум О нама Контакт Претплата Оглашавање Правила коришћења Бизнис Клуб

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља