субота, 14.12.2019. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 23:00

Говоримо језиком неспоразума

Роман „Кина” посвећен је женама у Првом светском рату, храбрим припадницама страних медицинских мисија, нашим бакама и мајкама које су остале у Крагујевцу када је војска кренула преко Албаније
Аутор: Бране Карталовићнедеља, 29.05.2016. у 21:05
(Фото Б. Карталовић)

Песник, романсијер, новинар, публициста – Зоран Петровић већ дуго се рве са језиком, истовремено посматрајући како се у јавној комуникацији квари до потпуног неразумевања. Могуће је и зато што су нам мисли нејасне, понекад деструктивне. Не зна, каже за наш лист, како би се накарадна употреба језика могла поправити, можда читањем за које, услед свакодневне борбе са егзистенцијалним проблемима, имамо све мање времена. Поезију из младости заменио је прозом, награду „Милош Црњански” добио је 2011. за роман „Камен близанац”. То је прича о јаничару Агону, српском младићу и интелектуалцу на султановом двору у Истанбулу, током Првог српског устанка. Историјом после Другог светског рата Петровић се бавио у публицистичким књигама „Тајни досије Јосипа Броза” и „Време лажи”, у којој разговара са Данком Поповићем, писцем „Књиге о Милутину”.

Петровић је већ неколико година уредник издавачке делатности Спомен-музеја „21. октобар”, а недавно је завршио рад на монографији о овој установи која је пре 40 година подигнута зарад сећања на шумаричке жртве с почетка окупације, када су Немци у Србији стрељали „сто за једнога”. Била је то катастрофа која се може поредити са уништењем Помпеје, каже Петровић, напомињући да је у Крагујевцу, који је уочи рата имао свега око 25.000 становника, само у једном дану побијено готово 3.000 невиних људи.

До тог броја, трагајући за именима жртава, стигао је покојни крагујевачки историчар Станиша Бркић, који је четврт века, као кустос Спомен-музеја „21. октобар”, прикупљао податке о шумаричкој трагедији. „Политика” је прва писала о његовој књизи „Име и број”, али се и данас у јавности понекад помиње број од 7.000 жртава.

Добро је што су се Музеј и историјска наука најзад ишчупали из канџи идеологије, али, руку на срце, треба рећи да су се први извештаји, а било их је много, драстично разликовали. Немачки спискови су говорили о 2.300 стрељаних, амерички и канадски извори помињали су чак 12.000 убијених, извори покрета Драже Михаиловића говорили су о 8.000, а на суђењу у Нирнбергу поменут је број од 7.000. Злочин је био масован, незабележен у нашој историји, као нека елементарна непогода, па зато мислим да је та збрка с подацима пре била последица једног страшног бола који Крагујевац осећа и данас.

Ипак, послератна победничка идеологија се служила многим манипулацијама.

Један од првих фалсификата у вези са меморијалним комплексом, који је званично формиран 1953, односио се на лажну хумку која је подигнута одмах после рата, како би Тито 1946. или 1947. имао где да положи венац. На том месту, а то је стотинак метара испод зграде музеја, на простору некадашњег војног затвора, нико није стрељан. Но, већ педесетих година су се око идеје спомен-парка окупили људи који су тада били цвет наше историјске, књижевне, урбанистичке науке – Добрица Ћосић, архитекта Михајло Митровић и други. Они су предодредили судбину овог простора, знајући да је уметност једини трансимитер који ће осећај непосредног губитка моћи да сачува од заборава, преносећи ту емоцију неким новим генерацијама које трагедијом нису биле лично погођене. Отуда и велики број уметничких манифестација које Музеј данас реализује.

Књигу „Тајни досије Јосипа Броза” објавили сте средином осамдесетих година. Како данас гледате на идеолошке поделе у Србији које је изнедрио Други светски рат?

Та књига је била изузетно популарна. Базирана је на сведочењу учесника Барског конгреса који су ми причали да су преко својих другова из Комунистичке партије Француске сазнали ко је, у ствари, Тито. Обавештајац из високих друштвених кругова који се обрачунао са скоро свим својим сарадницима који су учествовали на конгресу КПЈ 1937. у Барселони. Моји саговорници су своје субверзивне активности платили годинама затвора у Спужу и Митровици, а тих седамдесетих година прошлог века Броз се обрачунао и са српским либералима. У питању је, заправо, била елиминација свих оних комуниста којима партија није избрисала свест о националној припадности.

Романом „Камен близанац” отпловили сте у једну другу историју, ону из времена Првог српског устанка. У атмосфери репресије која је владала на султановом двору у Истанбулу, главни јунак је био принуђен да информације преноси селамом, невербалним језиком. Којим и каквим се језиком данас служимо?

Селам је био језик ствари, предмета или њихове комбинације. Султанов свилени гајтан, на пример, имао је јасну поруку. Наш језик данас је језик неспоразума, препун речи које сви користе, а мало ко разуме, попут евалуације. Језик је настао из потребе да се разумемо, али ми то, изгледа, не желимо. Ваљда се зато у јавној комуникацији често хватамо за камен, копље, праћку.

Дуго сте у водама крагујевачке културе. Какве су оне – мутне, бистре, само локалне или националне и европске?

Прошла градска власт је девастирала културу. Испоставило се да је новца било, можда не много, али је погрешно додељиван. Установе културе су претворене у бирое за запошљавање страначких кадрова, а ствараоци су постали социјални случајеви. Крагујевац је увек имао по неколико врсних писаца, сликара, музичара, има их и данас, али њима је потребна много већа подршка. Уверен сам да би сви они нашли начин да се одуже граду. Мене су својевремено оптуживали за елитизам, али граница између врхунске уметности и аматеризма, који такође треба неговати, ипак мора јасно да се постави.

Ускоро би из штампе требало да се појави ваш нови роман „Кина”.

 Рукопис је у „Службеном гласнику”, надам се да ће све бити у реду. Иначе, наслов се не односи на нама далеку, али братску земљу, већ је то надимак моје чукунбабе Ангелине, Гине, Кине, како су је звала деца. „Кина” је роман о женама у Првом светском рату, о храбрим припадницама страних медицинских мисија, о нашим бабама и мајкама које су остале у Крагујевцу када је војска кренула пут Албаније. У намери да заштити свој иметак од окупатора, да не изгуби волове које су јој отели аустроугарски војници, Кина је стигла све до Беча.


Коментари1
d8b1f
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Trla Babalan
Lepo je rekao za preterano koriscenje stranih reci koje malo ko i razume i dao primer evaluacije (a ima ih onoliko), ali onda dve recenice kasnije i sam koristi glagol devastirati?! Ta se rec relativno skoro usunjala u srpski jezik, potpuno nepotrebno.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /
Београд

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља