среда, 19.09.2018. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 18:52

Четврт века од атентата на турског амбасадора

Аутор: Милан Галовићсубота, 08.03.2008. у 22:00
Галип Балкар

Док је „мерцедес” стајао на семафору, на углу Улице генерала Жданова и Булевара револуције у Београду, возилу су притрчала двојица младића са пиштољима у рукама. Покушали су да оружјем разбију стакла, а затим су пуцали у човека на задњем седишту и у возача. Тако је пре четврт века, 9. марта 1983. године око 11 часова, смртно рањен турски амбасадор Галип Балкар који је подлегао повредама неколико дана касније, док је његов возач Која Неџети рањен.

Нападачи су се дали у бекство али су грађани, за данашње генерације тешко схватљивом храброшћу и пожртвовањем, покушали да их ухвате. Том приликом, од хитаца терориста, погинуо је студент Жељко Миливојевић, пензионисани пуковник Слободан Брајевић тешко је рањен док је пролазница Зорица Золотић лакше повређена. Један полицајац, који се затекао у својој приватној „лади” покушао је да колима обори атентатора који је бежао тадашњим Булеваром револуције, док је његов колега Жељко Мићевић, такође ван дужности, пуцао и тешко ранио једног од бегунаца на ободу Ташмајданског парка.

– Тај хитац омогућио је хапшење једног од нападача на лицу места. Баш код њега налазили су се пасоши обојице атентатора. Одмах је расписана потрага са фотографијом бегунца који је истог дана ухапшен у Новом Саду – сећа се пензионисани полицајац Слободан Ф. Вујановић, у то време виши инспектор у Трећем одељењу (убиства) Градског СУП-а у Београду.

Атентатори су били Харутиони Крикор Левониан и Рафи Александер Ел Бекиан, либански држављани и, што је важно за позадину овог случаја, пореклом – Јермени. Мотив терористичког напада, како ће се испоставити током полицијске акције „Мадера”, била је вишедеценијска мржња између Турака и Јермена. Тај проблем актуелан је и данас, посебно када се потегну нека историјска питања.

Њих двојица су у Југославију допутовали 6. марта 1983. године, возом из Будимпеште којим су успели да прошверцују оружје и муницију. Сместили су се у хотелу „Нови Сад” у Новом Саду, одакле су свакодневно долазили у Београд због припреме атентата на амбасадора Турске.

– Након извршеног осматрања амбасаде и дневног кретања амбасадора враћали су се у Нови Сад и у хотелској соби расправљали о уоченим сазнањима. По њима, најбоље је било да сачекају амбасадора када са возилом и возачем излази из дворишта амбасаде, на углу улица генерала Жданова и Булевара револуције и, док је возило заустављено на семафору, да му приђу и пуцају. Договорили су се да штопују време, да би утврдили колико минута је упаљено црвено светло на семафору. План су разрађивали до најситнијег детаља – сећа се Вујановић.

Закључили су да имају довољно времена да се распореде близу семафора јер је возилу, приликом изласка из дворишта амбасаде, требало доста времена да се из мале споредне улице укључи у Улицу генерала Жданова.

– Осматрањем су утврдили да амбасадор седи на задњем седишту „мерцедеса”, са десне стране, и да је са њим у колима још само возач. Одлучено је да, када се аутомобил заустави на семафору, Левониан приђе возилу са задње десне стране, где седи амбасадор и да га ликвидира пиштољем, а да Бекиан приђе возилу са леве стране и убије возача. Тако су и поступили – каже Вујановић.

Након што је Левониана ранио полицајац, Бекиан је бежећи одбацио пиштољ у контејнер у Ташмајданском парку. Успео је да се домогне међуградске аутобуске станице. Ушао је у аутобус за Нови Сад, прошао је и кроз летимичну полицијску контролу на излазу из Београда. Полицајци у тим тренуцима још увек нису имали његову фотографију, прве информације су говориле да се трага за црним младићем тамније пути, па су многи помислили да је у питању црнац. У Новом Саду је лутао улицама, очајан јер му је пасош остао код Левониана. Био је сумњив позорнику који је био обавештен о атентату. Приликом легитимисања покушао је бекство, али је савладан у спроведен у Београд. Двојица атентатора су у првостепеном судскомпоступку осуђени на смрт, касније им је казна преиначена на по 20 година затвора.


Коментари8
b8746
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Nenad Panic
Slazem se da je u toj celoj prici najmanje kriv turski ambasador. Ali ono sto su Turci radili Jermenima zaista je ravno najgorem kosmaru. Pri tom, Jermeni su bili elita u Turskoj i za ondasnje prilike vodili su upravo tursko carstvo napred ka Evropi. Pljackanje, deportacije ka pustinjama bliskog istoka, silovanja jermenskih zena i devojaka, ubijanje dece samo da bi svaki jermenski trag unistili i danas izgleda jednako strasno. Pri tome, Turska je uvek uzimala u zastitu bosanske muslimane i uvek su za njihova stradanja bili krivi drugi, najcesce hriscani: onda Jermeni a danas Srbi. Interesantno, nikada nisu priznali svoje zlocine, ali su zato Jermeni i Srbi ubice i zloglasni zlocinci. Malo licemerno za Tursku koja pretenduje da bude clanica Evropske unije.
Karaburma 011 BGD
Mozda o ovom dogadjaju nije trebalo dati neku vaznost,jer su stranci bili atentatori!? Sta bi se desilo da je neki nas gradjanin bio napadac Turci bi nam objavili rat,sigurno.A pukovnik seta unuku po Tasmajdanu sa pistoljem u dzepu,neprimereno,iako je vojno lice.Znaci mogao je da ugrozi svakog nevinog gradjanina u parku,od koga se stitio u tom momentu? ni sam nije znao predpostavljam,secam se tog dogadjaja jer sam radio u blizini.Mislim da ovaj clanak nezasluzuje neku posebnu paznju.
Милан Ђурђевић
Сјајно,свака част.Текст се чита у једном даху.Могли би да разрадите ову тему,имам утисак да је само начета.Поздрав.
Душан
Исправка - на жалост пензионисани пуковник је погинуо том приликом. Он је шетао унуку Ташмајданом, па када се десио атентат, он се машио за свој пиштољ. Не могу да се сетим да ли је и стигао да пуца, али се сећам да је атентатор био бржи и нанео му смртне повреде.
Mirko
Ranjeni pukovnik Brajevic nije ubijen vec ranjen, ostao je lnvalid u kolicima to je istina.
Препоручујем 3
police,penzioner
Samo mi dopunio da tada ranjeni pukovnik u penziji nije ranjen iz atentatorskih pistolja,koji su pronadjeni i vestaceni.

ПРИКАЖИ ЈОШ

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /

Архива Импресум О нама Контакт Претплата Оглашавање Правила коришћења Бизнис Клуб

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља