петак, 22.03.2019. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 23:15

У Бањској Србе сабира Свети Никола

У селу у вучитрнској општини с тек четрдесет преосталих Срба, само једно дете у четворогодишњој школи, која је уједно и сеоска амбуланта, али и месна заједница
Аутор: Биљана Радомировићнедеља, 29.05.2016. у 22:00
Вук Данчетовић, једини ђак у школи (Фото Б. Радомировић)

Бањска, Вучитрн – „’Ајде, ’ајде, молим те са мном, да видиш моју школу, да ти покажем где ја седим, ајдееее...”, готово молећиво, вукао нас је за рукав малени Вук, седајући на бицикл који му је отац недавно купио.

„Па, била сам, Вуче, је л’ може други пут”, несвесно рекох црнокосом осмогодишњем дечаку бистрих крупних очију, који се већ стуштио бициклом ка реци, тамо ка школи, где је једини ђак у сва четири разреда четворогодишње школе „21. новембар”.

За Вуком Данчетовићем кренуо је и пас Бони, његов верни, свакодневни пратилац, опасни питбул, од чијег присуства крв у пете силази.

„Не бој се, миран је, неће он никог. Он је Бони, али га ја зовем Хаски”, одзвања Вуков гласић док нам се од страха мути у глави.

Школа, донација Новог Сада и Бечеја, збратимљеног са селом Бањска, уједно је и сеоска амбуланта, али и месна заједница.

Малени Вук остаде у школи, у првој клупи до катедре, чудећи се што му још нема вероучитеља Јовице, код којег има први час и код којег је скоро зарадио петицу. Некако се учини тужан што остаје сам, без иједног друга и другарице, у омаленој школи, ишчекујући петак, кад одлази у Гојбуљу, село надомак Бањске, где има „много ђака” и где га школским комбијем возе и враћају. Чујемо да „од понедељка чека петак и да је „тог дана његов свет”.

„Не иде баш сваке недеље. Кад је снег или лоше време, остаје овде”, прича Менка Данчетовић, Вукова баба, спремачица у школи, једна од четрдесетак житеља мешовитог села Бањска, једног од четири српска села преостала у општини Вучитрн.

Село утонуло у мир, у тишину, док се гора дигла, трава чека на кошење, а у махали, ту где су Срби, многе куће зарасле у коров и утрину. Малена Бањска, како је још зову, или Вучитрнска, бановина Страхињића Бана, на неколико је километара од магистралног пута Косовска Митровица – Приштина – Скопље, с леве стране, из правца јужне Митровице. Некада, до рата, овде је било више од три стотине Срба. Сада само они најупорнији, најхрабрији, који не мисле одавде и који пуних 17 година са страхом и неизвесношћу лежу увече и дочекују зору.

– Ево, љути се жена што оволико радимо, што смо почели кућу да сређујемо. Каже ми, ко зна шта нас чека, а ми ћемо све паре овде да оставимо – у прелепом, великом дворишту, иза високе капије, у хладу столетне липе, замишљено говори Илија Крсмановић, зашао у шездесету, некадашњи радник у Обилићу.

У дворишту окупаном сунцем и штала и плевња, под једним кровом сва механизација. Ту је с оцем Љубишом, који је послом отишао у Митровицу и са супругом Весном, вредном, отреситом женом.

– Кажем му: „Немој да дижемо кућу. Све дадосмо у зидове, а ко зна каква нас беда може задесити. Али и деца воле да им је лепо кад дођу” – стојећи прича Весна, нудећи госте доручком и кафом.

Два сина ожењена су у Косовској Митровици. Један је фризер, а учио је познату фризерску академију у Београду. Ћерка учи медицинску школу.

Имају стоку, засадили башту, заливају је са извора Топлик, њиве засађене пшеницом и кукурузом, посејали кромпир. Што може да се прода носе суботом на пијацу у Митровици. Домаћинска кућа, у којој сви вредно раде, али над којом, као и над сваком, лебди онај страх од сутрашњице. Немају, кажу, проблема с комшијама Албанцима. Имају четири хектара земље и шуме.

А 17. марта 2004. године, кад је кренуло да „гори Косово”, они су били у Косовској Митровици, а деца са свекром и свекрвом остала код куће.

– Ми у Митровици, а свуд гори. Некако, 18. марта, стигосмо у село. Хоће француски Кфор да нас евакуише. Не хтеде нико из села да иде. Не, рекосмо им, убијте нас, ми одавде нећемо – сузних очију присећа се Весна страхоте коју ником не би пожелела. Смирује кучиће, док затвара тешку, лимену капију.

Имала је Вучитрнска Бањска до 1999. око 40 српских кућа. Сада, у 12 домова, остали Крсмановићи, Данчетовићи, из породице Милетић, Милосављевић, једна кућа Јоцића. Бројне фамилије отишле. У сто метара, у махали, потпуно окружени Албанцима, живе тежачке дане ови Срби.

Прелазимо преко мостића, а около букнули расади паприке и парадајза, дугачке леје засађене расадом купуса.

Велимир Милетић (73) кренуо да залије расад. Пензионер је „Трепче”, овде је са женом Станком. Два сина су у Косовској Митровици, ћерка удата у Ужицу. Застао Велимир, прича, прошле недеље силан народ дошао у село. Око 200 Срба, са свих страна, дошли да прославе сеоску славу. У обновљеној Цркви Свети Никола. Три пута је од рата минирана, а 2004. године под њу је постављено 11 килограма експлозива.

Обнова светиње из 13. века, коју је цар Душан саградио мајци Теодори, почела је пре три године. Сељани скупили новац, помогла је и Канцеларија за Косово и Метохију. Изградњу припрате и звоника финансирало је косовско Министарство за повратак, а министар Далибор Јевтић је 22. маја, на сеоској слави, обећао да ће „помоћи да се све православне светиње на Космету обнове и нове да се саграде”.

Опет, висока капија, у улици фамилије Данчетовић. Камени зидови свуд около, те се чини као да сте у неком филмском граду. Овде би Кустурица могао да снима!

Пет кућа, високих и некадашњих, обори, празне штале, али и најмање двадесет паса. Лаје „зељов” из везе да се откине, док се о остале спотичемо.

– Овде нема куће без пса. Они нам најављују знане и непозване – дочекује нас Драган Данчетовић (64), некадашњи радник „Трепче”, којег и после 17 година мучи жалост и питање ко му је убио брата.

– Ту, на њиви, убио га Албанац. Кажу, дошао ко зна одакле. Био је 10. октобар 1999, а јадан брат, с мојим сином којем је тад било 15 година, отишао да оре њиву. Да ми је само да погледам том крвнику у очи – кршећи руке прича Драган, док му поглед иде ка двоспратној кући, саграђеној у истом дворишту где му је с породицом живео брат. За собом је оставио жену и три ћерке. Живе у Звечану, у колективном центру. После трагедије која их је задесила нису могле у селу да остану.

Прича да је село задесила туга и кад је киднапован Срђан Јоцић. Никад није пронађен. Имао је непуних 30 година.

Драган је ту са супругом, учитељицом Љиљаном, двојицом синова и ћерком. Најмлађи иде у средњу школу, син и ћерка с факултетским дипломама, без посла. У кући их је деветоро, најмлађој унуци Вери је девет месеци, унук Данило напунио је пет година.

– Све до 1999. године школа је имала више од 20 ђака. Сада само једног, малог Вука. Људи одлазе, а само смо у једном периоду имали троје повратничке деце. Страхују родитељи, па неће да им и деца живе у страху – мирно, како и приличи просветном раднику, прича учитељица, која не крије да јој је тешко јер јој деца не раде, а треба исхранити и обући деветоро, колико их је само у овој кући. – Обраћали смо се за посао свуда, али остало се само на обећању – разочарано казује Љиљана.

Чујемо, својевремено им украли трактор. Лопови им успавали псе и, „иако смо сви били у кући, ништа нисмо чули”.

– Обраћао сам се општини Вучитрн, спремам се да пишем Канцеларији и Марку Ђурићу. Да тражим да ми помогну, јер имам велико имање, а без трактора не могу ништа – жали се Драган, док учитељица Љиљана добацује да је „прече да се деца запосле”.


Коментари5
bfebd
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Радован Стојановић
Велико поштовање госпођа Биљана! Ово није новински чланак него књижевно дело. Хвала.
Boban G
Jedno od preostalih enklava je selo Milosevo, nedaleko od Pristine. Preostalo je nekoliko Srpskih porodica koje i dalje zive tamo, pored novosagradjene dzamije. Malo se zna a jos manje pise o tim porodicama. To su pravi junaci, heroji, navikli na svakojake provokacije i ljudska omalovazavanja.
I.co
Čudi me kako nema masovnih protesta za pola naše države, a vamo neke žute patke, tobož bitno.
Зоран Николић ( Ваљево )
Светоотачко сабрање православно, спасење је за све српске Бањске и за све Србље које се данас, у дане најтеже, једнако презива Крсмановић, Данчетовић, Јоцић, Милосављевић, Милетић, а именом је Вук...
Svetislav
Svaka cast Politici i novinarima koji posecuju nase enklave(ustvari geta), i podsecaju nas da na Kosmetu ima Srba koji su ostali svoj na svome. Svakom normalnom coveku navru suze na oci kad cuje o "zivotu" Srba na Kosmetu, u enklavama a narocito kad se radi o deci. Tu nije bitna nacionalnost, jer bi isto bilo tuzno i da deca drugih nacionalnosti prolaze kroz istu sudbinu, ali posto se radi o srpskom detetu onda to ne interesuje nvo, zene u crnom, majke srebrenice, kandcke, biserko i milicevke, i svi drugi koji se "bore" za prava coveka. Tu ima i nas iz ostatka Srbije koji nismo uradili dovoljno, jer svako od nas treba da prozivi jedan dan ove dece na Kosmetu u getima u 21. veku, da bi postao bolji covek.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља