уторак, 24.11.2020. ✝ Верски календар € Курсна листа
среда, 01.06.2016. у 20:05 Ана Тасић

Револуције у садржају и форми

Еврорегионални ТЕСЗТ фестивал у Темишвару отворила је премијера представе „Мађар” редитеља Андраша Урбана
Из представе „Мађар“, (Фото Биро Матон, ТЕСЗТ)

Специјално за Политику
Темишвар – Од 22. до 29. маја одржано је у овом граду девето издање еврорегионалног фестивала ТЕСЗТ, у организацији мађарског румунског позоришта „Чики Гергељ“. Овај фестивал, који у региону постаје све значајнији, званично је отворила премијера представе „Мађар” редитеља Андраша Урбана, копродукција позоришта „Чики Гергељ“ и суботичког „Костолањи Деже“.

„Мађар” је невербална, физички, визуелно и аудитивно снажна представа, изграђена на упадљивим симболичким призорима који проблематизују мађарски национални идентитет и историју, као и однос према ЕУ, у чему је тематски сродна са Урбановом ранијом трилогијом „Паспорт Европа“. Представа почиње тако што актерима одсецају језике па их лупају и препарирају, као да су месо за прехрану. Тако се симболички разорно, и наравно увек урбановски иронично, сугерише протестна смрт језика. Призор тумачимо као опако разрачунавање са напетим поделама које стварају националне разлике. У даљем току игре гледалац је беспоштедно избомбардован снажним сценама, често насилним, брутално узнемирујућим, сексуално експлицитним, али и комичким, због очигледних претераности и спојева неспојивог. Урбан се упадљиво иронично поиграва са мађарском митологијом, путем призора који укључују и односе између огромних животиња, орла, јелена, бикова, везаних за митологију насељавања Мађара у Панонију. Препознатљиво ударна до сржи, овде појачано мрачна и агресивна, музика композиторке Ирене Поповић представља основу и везивно ткиво снажно сликовитих призора. Тамни готички звуци заокружују ритуалну суштину представе, њене надируће, галопирајуће ударце, комуницирање са архетипским, исконским, потиснутим.

Македонска представа „Луда шума“ играна је на фестивалу наредног дана, а настала је према драми енглеске левичарски оријентисане списатељице Керил Черчил која истражује значења драматичних догађаја из 1989. године у Румунији, везаних за рушење власти Чаушескуа. Редитељка Нина Николикј успоставила је паралелу са политичким демонстрацијама у данашњој Македонији. Представу карактерише документаристичка сировост коју формално оснажују снимци немира у Румунији осамдесетих, и у савременој Македонији. Такође је уведен и видео пренос радње која се уживо игра, што додатно појачава снагу документаризма. Суштински је ово друштвено-политички изазовна представа о вишеслојности значења револуције, њеним различитим странама, исходима, интересима.

Док се „Луда шума“ бави темом револуције, бугарска продукција „Држава“ Александра Мануилова спроводи револуцију кроз форму. „Држава“ је концептуално дело, перформанс који махом ствара публика и у том погледу је њен главни значај пресељен на поље разматрања функција публике. Педесетак гледалаца седи у кругу, у мраку. У центру се налази сто са кутијом, испод је канта за ђубре, одозго виси микрофон. У почетку се ништа не дешава, седимо у мраку, и причамо једни са другима, док се неко не досети (или зна да треба) да приђе столу, отвори кутију, и прочита прво писмо из кутије у висећи микрофон. Затим се даље ређају појединци из публике и читају писма Пламена Горанова који се 2013. године током политичких протеста самозапалио у Варни. Публика је главни стваралац ове представе, гледаоци су истовремено и глумци. Ово је позориште без гледаоца у традиционалном смислу, без пасивног гледаоца. У том погледу оно задовољава Рансијерову замисао о театру без гледаоца, о идеалном позоришту где су сви учесници, једнаки.

Гледаоци – ствараоци представе „Држава“ тако сами одлучују о њеном току, да ли ће писма до краја читати, или поцепати, или појести, ако им се једу. У извођењу у енглеској верзији представе у Темишвару у којој смо учествовали, публика је била млађа и врло активна, креативна, одраз државе коју воде млади и агилни људи. Мануилова представа је микродржава, позорница је симболички парламент. А трансфер положаја публике, са пасивног, на активни, стваралачки, јесте политички моменат пар екселанс, ако прихватимо теорије француског социолога Лука Болтанског.

На овогодишњем издању фестивала ТЕСЗТ, поред ових, игране су представе „Догвил“ Кокана Младеновића и „Кратка прича о Антихристу“ Андраша Урбана, а такође је, између осталог, приказана сјајна словеначка представа „Мртвац долази по своју драгу“ Јернеја Лоренција, сарајевска продукција „Брашно у венама“ Бориса Лијешевића, „Дан беса“ Арпада Шилинга и друге.

Коментари2
0f464
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

zivan
Zanimljiv festival, dobro je da se ovdassnja publika upoznaje sa zbivanjima i u okruzzenju. Nassi reditelji, dramaticari, pozorissta.., bi narednih sezona mogla pokussati praviti predstave kojima bi uccestvovali na temissvarskoj i slicnim priredbama...
Marko Pantovic
Hvala Politici za tekst o pozoristima iz okruzenja, nasim umetnicima je potrebno da se uporede sa kolegama susedima.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља