недеља, 29.11.2020. ✝ Верски календар € Курсна листа
петак, 03.06.2016. у 21:05 Ана Тасић
ПОЗОРИШНА КРИТИКА

Надзирање и кажњавање

Представе „Брашно у венама” редитеља Бориса Лијешевића, сарајевска копродукција Сартра и МЕСС-а, и „Фазанов плес” Беле Пинтера, у извођењу његове истоимене компаније из Будимпеште, селекција „Кругови”
Сцена из представе „Фазанов плес” (Фото: Фото С. Вељовић)

 

61. СТЕРИЈИНО ПОЗОРЈЕ 

Нови Сад Међународну селекцију „Кругови” 61. Стеријиног позорја чиниле су две представе „Брашно у венама” редитеља Бориса Лијешевића, сарајевска копродукција Сартра и МЕСС-а, и „Фазанов плес” Беле Пинтера, у извођењу његове истоимене компаније из Будимпеште. „Брашно у венама” је први драмски текст Игора Штикса, романсијера, песника и есејисте, чији је роман „Елијахова столица” Борис Лијешевић раније са успехом поставио на сцени Југословенског драмског позоришта. „Брашно у венама” је породична драма окупљања која помало подсећа на комад, представу и филм „Прослава” Томаса Винтерберга због заједничке ситуације породичног скупа који се претвара у пакао, јер се повампирују демони прошлости.

Три генерације једне породице срећу се након повратка Владимира, Хелене и Давида из Канаде, отварајући Пандорину кутију закопаних сећања, залазећи у тамне подруме прошлости. Неочекивани долазак Игора, Владимировог брата, представља посебан окидач испаљивања угушених сећања, изазива експлозију кривице и одговорности, хаоса нерашчишћених рачуна. Давид, најмлађи члан породице, тинејџер, говори углавном на енглеском језику, што тумачимо као израз његове потребе да побегне, да не припада, да се удаљи од ове дисхармоничне породице и њеног хаоса конфликата. Та потреба за бегом је доследна, изражава се у још једној сцени представе, када он напушта расправу и одлази у ћошак да слуша агресивну гитарску музику. Она заглушује породичне конфликте, конкретно и симболички, подсећајући нас на мисао Дерека Џармана: „Све док је музика довољно бучна, нећемо чути да се свет распада” (филм „Светковина”).

Режија је препознатљиво Лијешевићева, сведена, условна, прецизна и децентна, и као таква је на сцену извукла највише из Штиксовог текста који, нажалост, садржи у себи доста мелодрамских клишеа, што понекада у тоталу делује као сценарио за телевизијске сапунице које се баш и не размећу претераном продубљеношћу идеја. У редитељском поступку су исплетени натурализам и брехтовска стилизација. Глумци Мики Трифунов, Каћа Дорић, Изудин Бајровић, Адмир Гламочак, Селма Алиспахић и Јасенко Пашић, играју ликове и нараторе, спретно прелазећи из једних у друге. У погледу наративности, они најављују чинове, време дешавања радње итд. На тај начин Лијешевић успешно гради извесну дистанцу према стереотипима утиснутим у текст.

Публика је седела на посебно инсталираним трибинама на сцени СНП-а, окруживали смо централни простор где глумци преовлађујуће играју, окупљени око једног стола. Близина глумаца удружена са понекада болно густом тишином и наглашеном осећајношћу њихове игре, интензивирала је свакако наш доживљај.

Друга представа „Кругова”, „Фазанов плес”, према тексту и у режији уваженог мађарског аутора Беле Пинтера изузетан је пример споја друштвено-политички наглашено актуелног и еклектички раскошног, заводљивог, повремено кабаретског театра. Пинтер сатирично обрађује теме управљања и борбе за власт, манипулација на трновитом путу њеног освајања, као и проблематику образовања, граница и метода.

Радња се дешава у државној школи „Ференц Симон” 1695. године, у време када су Турци протерани из Мађарске уз помоћ Немаца. Прате се сложене заврзламе управнице Тета Ержи и Тета Габи која је смењује на управничком месту. Прича је исписана надреално, кафкијански апсурдно, са мноштвом симболичких, маштовитих и урнебесно смешних ситуација. На пример, такмичење у плесу фазана је симболичко поље политичке борбе. Потенцијални директори школе боре се за то место изводећи гротескни плес, са огромном, пресмешном, кичастом периком, уз тонове познате песме „El Condor Pasa”. Еклектицизам је овде у пуној снази, на сцени је изливена кључала лава претераности и нелогичности. Они имају упадљиве комичке ефекте, али и јаку политичку симболику, од сцена фазановог плеса, преко хипијевског пушења наргила које прати политичке сонгове, до савремених бунтовничких мајици са одштампаним хорор мотивима које носе тинејџери васпитавани у тој садистичкој установи. Та Пинтерова школа је метафорички модел друштвено-политичког система који нас је подсетио на Фукоове анализе блиских институција, школа, касарни, радионица. Фуко их је све посматрао као метафоре затвора/друштва, чије старешине имају задатак да надзиру и кажњавају, да производе послушна тела, подобне и преплашене људе који, као такви, одржавају систем.

Коментари1
c90aa
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Mirko Joksimovic
Novosadjanin sam i odusevila me je majdarska predstava koju sam gledao na Pozorju. Ali je to bio prateci program, glavni je losiji ove godine bio i to treba da se kaze.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља