среда, 16.10.2019. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 22:55

Одлазак херцеговачког приповедача

Писац је по својој вокацији, записао је Радослав Братић у књизи „Шехерезадин љубавник”, хуманиста и човек који подржава солидарност међу људима
Аутор: Зоран Радисављевићсубота, 04.06.2016. у 10:01
(Фото Анђелко Васиљевић)

У Београду, у четвртак поподне, после дуге и тешке болести, у свом стану у Кумодражу, преминуо је књижевник Радослав Братић (1948), један од најистакнутијих српских приповедача и романсијера.

Рођен је у Брестицама, код Билеће (Херцеговина). Основну школу учио је у Коритима и Билећи, средњу у Требињу, а југословенску и светску књижевност студирао је на Филолошком факултету у Београду. Био је покретач и уредник студентског часописа „Знак”, уредник „Књижевне речи”, члан редакције часописа „Књижевност”, дугогодишњи уредник „Нове Зоре”.

Један је од оснивача књижевне манифестације „Српска проза данас”, која се сваке јесени одржава у Билећи. У Удружењу књижевника Србије био је главни уредник часописа „Реласион”, секретар и потпредседник Удружења књижевника Србије.

Аутор је романа: „Смрт спаситеља”, „ Сумња у биографију”,  „Трг соли”, књига приповедака: „ Слика без оца”, „Страх од звона”, „ Зима у Херцеговини”, поетичке књиге о читању: „Шехерезадин љубавник”, књига есеја и критика: „Писац и документ”...

Издавачке куће „Просвета” и „Филип Вишњић” из Београда, објавиле су изабрана дела Радослава Братића, у девет књига. У деветој књизи – „Књижевна и научна рецепција Братићевог дела”, сакупљени су огледи наших најистакнутијих књижевних критичара о делу Радослава Братића.

Заједно са Габријелом Арц, приредио је антологије: „Осмех бога Хама” (приповетке америчких Црнаца), „Књижевност лужичких Срба”, „Антологију кратке приче Индије” и „Кинеску књижевност јуче и данас”.

Приредио је и књиге: „Молитве и молбе Његове светости патријарха српског Павла”, „ Оптужујемо”, „ Пекићева клупа”... Написао је и неколико драмских текстова.

Писац је по својој вокацији, записао је у књизи „Шехерезадин љубавник”, хуманиста и човек који подржава солидарност међу људима. Ово време га жестоко демантује да је таква замисао уопште могућа. Хуманизам је поражен, а солидарност трагично одбачена.

Дојучерашње мирне комшије, на овим просторима брдовитог Балкана, латиле су се оружја и похватале за вратове. Писац је увек и у сваком друштву, каже Братић у истој књизи – дисидент. Јер за њега никада нема довољно демократије. Он је странац и опозиционар и према животу који живи, а камоли да не буде према оном животу који му се после овог обећава.

У једном интервјуу за Србију каже: „Била је за мене отаџбина и хлеб. Путовао сам још као студент у цркве и манастире по многим крајевима и одушевљавао се њиховим лепотама.

У Србији сам први пут прочитао озбиљне књиге и схватио каква је и колика наша историја”. Волео је да говори о пријатељима: „Сећања на пријатеље увек су бројна и слојевита. Волим да кажем: имао сам среће да су ме многи од њих припустили у своју близину.

Пекић, Михиз, Киш, Раичковић, Булатовић, Капор, Сијарић, Михаиловић... Са њима сам се заиста дружио, наслушао се изузетних прича. Нажалост, нико од тих посебних људи више није жив”.

Иако је живео у Београду, завичаја се никада није одрекао: „Могу слободно рећи да никада из завичаја нисам ни одлазио. У неком смислу, ма где путовао, могу рећи да путујем у Херцеговину. Завичај је једна чудесна симболика, без могућности да се упрости и поједностави... У завичају немам ничег другог осим мало језика и хумора. Може се додати и нешто камена”.

Када је, крајем прошле године, изабран за члана Академије наука и умјетности Републике Српске, није желео да се то обелодани. Није придавао велики значај таквим почастима. Ове јесени, о Малој Госпојини, у његовој родној Билећи, биће одржан округли сто о књижевном делу Радослава Братића. Нажалост, без Братића.

Сахрана Радослава Братића је у среду у Алеји заслужних грађана на Новом гробљу у Београду у 14.30, опело почиње у 14 сати.

Стварног растанка нема

Петар Пајић: Пријатељ, писац, Радослав Братић, не одлази у сећање. Његов дух, са свим врлинама Херцеговца, остаје са нама, а кроз његово дело биће присутан и код генерација које тек стижу. Стварног растанка нема.

Радован Бели Марковић: Помало је, у српством књижеству, таквих писаца каоноти Радослав Братић, што бејаше – сјајном прозом и часним животом. Рођен је лицем на Видовдан и заслужио је, својим веком и књижеством, да се у Србаља име његово на Видовдан помиње, уз цара Лазара и косовске јунаке.

Јован Делић: Целокупна Братићева проза може се разумети као једна велика недовршена и отворена бајалица против страха: од змије под кућним прагом, од вука и мрака, од воде и набујалог потока, од пожара у којем гори родна кућа и у кући очева кутија у којој је највећа тајна света, од звона, од јама и шкрипова пуних људских костију, од превеликог осећања кривице, од бомбардовања, од болести и смрти. Страха од Страшног. Зато је писац Шехерезадин љубавник који причом заварава и одгађа смрт.

Марко Недић: Радослав Братић је, уз Мому Капора, на најсликовитији прозни начин опевао своју завичајну Херцеговину. Његово приповетке и романи, крајња су, можда и последња, али веома модернизована еволутивна тачка усмене варијанте српске књижевности. Његовим одласком српска књижевност остала је без једног снажног приповедачког гласа и свима драге личности.

Гојко Ђого: Као што митски воз ћира, путујући кроз беспућа, „свира и прича с народом”, тако и Братић крстари митском и повесном хумском земљом и са благим осмехом ослушкује „приче које људи причају на раскршћима... и на успутним станицама”. И као што свакојака његова звона звоне дању и ноћу и вазда „нешто јављају људима”, тако ће и Братићево дело – од данас, нажалост, без Братића – препознатљивим тоном одјекивати у историји српске књижевности. 

Милисав Савић: Отишао је добри, увек насмејани и на шалу орни херцеговачки дечак. Онај који је гутао приче укућана и комшија окупљених око распаљене ватре. У дугој зимској ноћи једино је прича могла растерати вештице, вампире и остале ноћне утваре. Једино је прича могла ослободити сироче страха од ђавола, вукова, сеоског брице, па све до звона. Шехерезада се, по Братићу, родила у Херцеговини, поред неког огњишта. Једна од тих Шехерезада по имену Јована – родила је и сина, који је мајсторски записао све приче своје мајке.


Коментари4
3cc1b
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Милорад Црњанин
Вечна ти слава, добри мој Братићу...
Dragana Rosic
Vecna slava i hvala!
Д. З.
Нека траје сећање на Радослава Братића. Сећаћу га се по томе што ми је част што је као главни уредник "Нове Зоре" потписивао ово богато и разноврсно гласило у коме је било и моје мало име сарадника, борца за српско писмо.
Душан
Слава му и хвала.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља