понедељак, 18.02.2019. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 17:04

Најтеже је преводити писца који има лош стил

Писцу се опрашта јер се то посматра као уметничка слобода, а преводиоцу се не опрашта, каже Мелита Лого Милутиновић, добитница награде „Бранко Јелић” за превод романа „Без плакања”
Аутор: Гордана Поповићпонедељак, 06.06.2016. у 08:30
Мелита Лого Милутиновић (Фото Р. Крстинић)

Без преведених књига били бисмо у једној стакленој кугли. Могли бисмо да гледамо напоље, а не бисмо могли ништа да дотакнемо, каже Мелита Лого Милутиновић, преводилац, добитница награде „Бранко Јелић” за најбољи превод са француског језика на српски (у категорији „Зрели доприноси”), која је додељена на „Молијеровим данима”, књижевној манифестацији Француског института у Београду.

Признање је добила за превод романа „Без плакања” Лиди Салвер (Гонкурова награда за 2014) , што је био велики изазов за њу пре свега због „фрањола” који је ауторка користила у роману.

– „Фрањол” је комбинација француског и шпанског језика, а ми бисмо га у преводу назвали, на пример, „српскански”, јер то је управо оно што сам морала да урадим: да њене комбинације француских и шпанских речи претворим у комбинацију српских и шпанских речи али тако да буде разумљив за српске читаоце у истој оној мери у којој је у оригиналу разумљив француском читаоцу – објашњава Мелита Лого Милутиновић.

– Није било лако, али чак можда ни то није било најтеже од свега, већ сам њен стил. Пре овог већ сам превела три њена романа тако да је добро знам. Али у овом роману стил јој је нарочито тежак, са доста компликованим реченицама. Зато сам ово превођење назвала једном лудом вожњом!

Награду и јесте и није очекивала, али била је сигурна да нико ове године није добио задатак такве врсте. На преводу је радила неколико месеци. У просеку преведе две-три књиге годишње, у зависности од тежине текста и обима књиге (напомиње да се преводи не могу мерити количином књига, већ бројем страница, односно табака), што, међутим, није довољно да се заради за живот.

– Колико књига треба превести годишње да би се зарадило за нормалан живот? Превише! Али, брзо превођење није увек довољно квалитетно. Нажалост, многи од нас морају да раде брже него што њихов таленат заслужује зато што су хонорари довољно ниски да морају да се надокнађују квантитетом. Откако се бавим овим послом превела сам двадесетак књига. Верујте, неко толико преведе за годину дана – каже наша саговорница.

Потцењеност ове професије честа је тема међу преводиоцима, а недавно саопштење из Министарства културе о томе да се угледној награди за преводилаштво „Милош Н. Ђурић”, која се додељује од 1968. године, ускрати донација из буџетских средстава доживљена је у културном свету као скандал или бар као велика грешка коју свакако треба исправити. Наша саговорница, која је иначе добитница и награде „Милош Н. Ђурић” (2014. за превод романа „Беседа о паду Рима” Жерома Ферарија) сматра да је смешно рећи да та награда не заслужује донацију.

– То је исто као рећи да преводиоци не заслужују да их држава вреднује ни на који начин, а ако је некој професији потребна финансијска стимулација, то је наша, јер је овај посао заиста један од најмање плаћених. С обзиром на количину рада и труда које морамо да уложимо да би превод био добар, а добри преводи добијају награду „Милош Н. Ђурић”, плаћени смо много мање него што заслужујемо. Надам се да ће ту ипак доћи до неког компромиса. Требало би слушати културне посленике јер је култура стално на ивици пропасти – додаје она.

Преводиоци су у пат позицији и не могу ништа да ураде, сматра она, јер и издавачи знају да их плаћају мало, али не могу или не желе да им плате више. Све то, наравно, не може да умањи чари преводитељског посла. Наша саговорница каже да током рада највише ужива „у превазиђеној тешкоћи”. Кад је реч о најдражим преводима, без оклевања на прво место ставља роман Жана д’Ормесона „Прича Јеврејина луталице”. Ту је, каже, први пут осетила да превођење може да буде готово исто задовољство као да сами пишете.

–- Реч је о сјајном писцу бриљантног стила који тече лако, али који треба добро репродуковати да би лако текао и на српском. Пример писца чија литература делује лако за превођење док не почнете да је преводите јесте и Ле Клезио. Толико је суптилна његова реченица да се то осети можда тек у другој руци превода. Мора много да се бруси да би све било како треба. Свака реч је као драгуљ – истиче Мелита Лого Милутиновић.

Међу најдраже преводе свакако убраја и „Беседу о паду Рима” Жерома Ферарија, чији бујни стил, каже, чини његове романе пријемчивим за свако поднебље.

– Без обзира на то што се радња у „Беседи” дешава у једном корзиканском селу (неко би помислио кога то занима!), не можете да не будете увучени у један диван вртлог тих километарских реченица које вас носе и носе, а онда вас избаце на неку обалу задихане али срећне. Сад сам превела и његов нови роман „Принцип”, у коме је на једном месту превазишао сам себе по дужини реченице. Мени је стил много важан. Најтеже је преводити писца који има лош стил. Не смете много да га исправљате, а ако оставите неке ствари испашћете ви криви као преводилац. Писцу се опрашта јер се то посматра као уметничка слобода, а преводиоцу се не опрашта. Не волим ни новинарски стил кoд писаца колико год је лак за превођење. Мени је потребан тежак превод да ме надахне – закључује Мелита Лого Милутиновић.


Коментари11
028c3
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Ajajaj
Srpskanski? Pa valjda je po analogiji (francuski i spanski su iz iste grupe, romanskih jezika) trebalo naci neku kombinaciju srpskog i bugarskog, ili jos bolje - srpskog i slovenackog, na primer..." srbovenacki" To bi bilo nesto slicno onome sto Zmago u Crnom Gruji zbori...
budibogstobom
Posto je franjol kovanica koja oznacava francuski jezik, na kome je roman napisan, pomesan sa spanskim, tako je termin srpskanski najlogicnije resenje za srpski jezik, na koji je roman preveden, pomesan sa spanskim izrazima.
Препоручујем 3
Čitala
@Ajajaj: Inače, u knjizi se ne pojavljuje ni reč „franjol”, ni „srpskanski”, niti bilo šta u tom smislu. Tako da se ne zna kako bi to stvarno bilo prevedeno. Ali taj neki iskvareni-mešani jezik u prevodu de facto ispada „srpskanski”, mislim da je to poenta. Ako pročitate knjigu biće vam jasno.
Препоручујем 0
Прикажи још одговора
jasmina nešković
Uglavnom se slažem sa koleginicom, jer sam najveće "muke" imala prilikom prevođenja Paula Koelja, čija se nemarnost prema sopstvenom tekstu i jeziku, često graniči s elementarnom nepismenošću. Ali, sebi za utehu, i možda u korist našeg jezika i prevodne književnosti, s velikom posvećenošću i zadovoljstvom, prevodila sam i vrhunske pisce portugalskog jezika, Amada, Saramaga, Miju Kotoa, itd, a poeziji i da ne govorim. Ergo, nema u prevođenju nerešivih i neprevodivih mesta, jer je recimo i Andrić dobio Nobelovu nagradu zahvaljujući i velikoj zasluzi vrsnog prevodioca njegovih dela na švedski, Gun Bergman. Isto tako, kao što sam često imala priliku javno da kažem, prevodioci, kao i glumci, daju sebe drugima, te neko od minorne uloge može da "napravi" remek-delo, i obratno, od recimo Hamleta da napravi karikaturu. A da nije te posvećenosti, ne bi bilo ni glumaca, ni prevodilaca, ni ostalih tzv. reproduktinih umetnika. "Prevodilaštvo, škola skromnosti", što reče Andrič, zaboravljena vrlina
pitanje
Zašto bi za ime boga iko prevodio pisca koji ima loš stil? Pa imamo mi takvih pisaca/piskinja ne zan im se broj. Samo nam još trebaju i strani.
maja mitic
Nažalost, pisci sa lošim stilom, ne retko su pisci bestselera. Dakle, komercijalni razlozi prevladaju. Možemo mi sa dignitetom to da osudjujemo, ali i izdavači zaradjuju prodajući knjige. Malo je onih koji drže do kvaliteta, recimo, Geopoetika. Nekad su kvalitetne knjige bile bestseleri, a danas je to uglavnom šund. Čestitke Meliti!
Препоручујем 13
Tanja
Bravo Melita.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /

Архива Импресум О нама Контакт Претплата Оглашавање Правила коришћења Бизнис Клуб Правила о приватности

Developed by: NewTec Solutions & TNation

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља