среда, 21.11.2018. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 23:41

Дан када је прорадио кинематограф у Србији

Од тог 6. јуна 1896. године, почела је историја кинематографије на тлу Србије која траје до данас. Та историја бележи и да је још током свог другог боравка у Београду 1897. Лимијеров представник Андре Кар снимио и прве филмове на нашем тлу
Аутор: Дубравка Лакићпонедељак, 06.06.2016. у 08:54

Читав микрокозам на позорници, која није већа од једнога квадратнога метра, а којој је дубина, тачно математички узев, равна нули! Зар то није чудо XIX века? А при томе, и цела престава траје четврт сахата.

Овако је јуна 1896. године у „Српским новинама”, званичном гласилу Краљевине Србије, свој текст под насловом Најновији фотографски изналазак – Кинематограф – започео Павле В. Вујић, којег Стеван Јовичић, историчар филма и дугогодишњи посленик Југословенске кинотеке, сматра родоначелником наше филмске критике и публицистике.

„Краткоћа преставе је једина и сва замерка, која се овоме (кинематографу) и може учинити – јер се ту тако изврсно верно и природно слике износе, све вам изгледа као сенке, које једна једнина мађиска реч оживи и у покрет ставља – и којима као да само глас недостаје! Пантомина сенки – која кад се сврши – прохте вам се, да одете редитељу њезином, да му захвалите; али вам је то немогуће, јер је и редитељ нем као и сви његови глумци. Редитељ се зове Кинематограф.” – писао је до најситнијих детаља Вујић своју темељну анализу и опис тог новог чуда деветнаестог века, које се после зиме 1995. у Паризу, већ 6. јуна 1896. (по новом календару) догодило и у Србији, у Београду. Тада се у кафани „Златни крст” на Теразијама („Душанов град”), први пут на Балкану, догодио филм!

То проналазачко изумеће Француза, браће Огиста и Луја Лимијера са лакоћом је фасцинирало Београђане који су данима, за један динар „од четири сахата поподне па до девет сахата увече”, у „Златном крсту” под будним оком Андре Кара и Жила Жирена (Лимијерових представника) отворених уста гледали „ снимке створова и предмета у најразличитијим кретањима и то онако како се у природи налази” и гледали „ покрете које чини железнички воз кад иде, да вам се чини да гледате стварност, а не фотографије”, заинригирало је и краљевску породицу. Кинематографске пројекције код „Златног крста” благоизволео је посетити његово величанство краљ Александар Обреновић са својом мати – краљицом Наталијом.

Но, није то била „само ђенијална играчка”, на шта је још тада, ништа мање генијално, указивао у „Српским новинама” Павле В. Вујић, устврдивши први на нашим просторима да „Кинематограф има велику научну вредност, нарочито за студију механике кретања”. Тако се, писао је између осталог Вујућ, „може осматрати какве све положаје заузимају крила тичја кад су у лету, па се чак докучило и то, зашто мачка, ама баш увек при сваком паду, на ноге се дочекује!”...

Од тог 6. јуна 1896. године, почела је историја кинематографије на тлу Србије, која ево траје већ 120 година. Та историја бележи и да је још током свог другог боравка у Београду 1897. Лимијеров представник Андре Кар снимио и прве филмове на нашем тлу који се још увек, нажалост, воде као изгубљени. Као најстарији познати сачувани снимљени филмски документи још увек важе крунисање краља Петра Првог Карађорђевића из 1904. када су енглески конзул Вилсон и сниматељ Мотершо забележили и призоре из Жиче, Краљева, Студенице, Рашке, Новог Пазара, Андријевице, Цетиња, Задра, Шибеника. Ускоро су почели и да се снимају први филмски журнали, а 1911. и први српски играни филм – „Карађорђе” Чича Илије Станојевића, који је сматран изгубљеним читавих седамдесет година.

Јубилеј филма већ читав низ година прославља се заједно са Даном Југословенске кинотеке. Зачетак идеје о филмској архивистици у Србији налази се још у писму власника београдског биоскопа „Касина” Ђорђа Ђоке Богдановића, које је он још 1913. упутио министру војске, генералу Милошу Божановићу. Уз подршку генерала Живојина Мишића који је схватао значај филмских снимања, Ђока Богдановић је извршио своју патриотску дужност снимајући и архивирајући значајне догађаје током Другог балканског рата и у првој години Првог светског рата, створивши тако једну од најкомплетнијих колекција ратних документа коју поседује нека филмско-архивска установа на свету. А поседује је управо Архив Југословенске кинотеке, један од најзначајнијих на свету.

Сама Кинотека у Београду почела је са радом 1949. године када је од оделења „Звезда-филма“ за архивирање филмова, образована посебна јединица филмског архива, названа Кинотека. Њен први руководилац био је професор Миленко Карановић (отац славног редитеља Срђана Карановића), који је заједено са својим сарадницима, великим филмским ентузијастима, обавио пионирски посао и створио богату кинотечку базу. Ускоро је у Службеном листу ФНРЈ објављен Правилник о оснивању и раду Централне Југословенске кинотеке, који је 5. августа 1949. потписао председник Комитета за кинематографију Владислав Рибникар, а сагласност дао Јосип Броз Тито.

Професор Карановић је био именован за првог директора Југословенске кинотеке и ту је дужност уз много тешкоћа на које је наилазио током прве велике реорганизације, часно обављао до 1954. године. Увео је 1951. нашу Кинотеку и међу редовне чланове Међународне федерације филмских архива, а већ 1952. основао и Музеј југословенске кинотеке, ту култну филмску школу многих генерација наших синеаста. Значај пионирских, истрајних и важних подухвата професора Миленка Карановића за нашу кинематографију, филмску архивистику и живот Кинотеке и данас је немерљив.

Занимљиво је, међутим, да се по њему не зове ниједна дворана наше Кинотеке, чак ни она у Музеју који је основао. Време је да се неке неправде исправе и зарад филмске историје и зарад истине. Можда ће то учинити Југослав Пантелић, познати радио и телевизијски водитељ и уредник филмског програма београдске телевизијске станице „Студио Б”, који је недавно постављен за новог директора Југословенске кинотеке.

Данас у Кинотеци

Јубилеј, 120 година од прве филмске пројекције на нашем тлу, обележава се данас заједно са Даном Југословенске кинотеке и почетком 18. Фестивала нитратног филма.

У здању Кинотеке у Узун Мирковој улици, већ у подне почеће и церемонија додела „Златног печата” редитељу Желимиру Жилнику и глумици Душици Жегарац, али Плакета Југословенске кинотеке за допринос развоју филмске уметности које ће бити уручене: Драгану Бјелогрлићу, Аници Добри, Николи Који, Зорану Цвијановићу, Милораду Мандићу Манди и Жарку Драгојевићу. Међу овогодишњим добитницима Плакете наћи ће се и многи инострани филмски посленици из Италије, Француске, Немачке, Норвешке, Бугарске и Хрватске, који су и овогодишњи гости Фестивала нитратног филма, са богатим програмом од чак 110 запаљивих филмских раритета из целог света, према избору Саше Ердељановића, управника Архива Кинотеке.

Свечано отварање Фестивала нитратног филма „Кроз запаљиве митове” заказано је за 19. часова. За филм отварања одабран је неми филм „Јелена Тројанска” Манфреда Ное из 1924. године.


Коментари3
62a27
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Јелена Косановић Дороги
Податак да је представник браће Лимијер био Андре Кар данас се сматра тек чињеницом која се увек наводи уз све остале везане за прву пројекцију покретних слика у Србији. Али, често недостаје податак о томе да је идентификација Андре Кара, заједно са утврђивањем многих других детаља везаних за његове боравке у Србији, први 1896. и други у фебруару и марту 1897, била плод вишедеценијског истраживачког рада историчара филма Дејана Косановића. Резултати његовог рада у тој области: откривени подаци, објављене књиге и текстови, и данас се по обиму и значају сматрају - можда, нажалост, више у свету него у Србији - изузетним доприносом проучавању ране историје кинематографије у Србији (и на тлу бивших југословенских земаља).
natalija
Za svaki proces je potrebna "kritična masa nečega"! Tako je i u društvenim tokovima...Srbija je "super" samo u "filmskim novostima" u kraljevini i posle u "filmskim novostima" kod komunista (1945-2016. A u stvarnosti? Straćili smo oko 200 g nove državnosti a nismo uspeli da stvorimo građansko društvo, srednju klasu (od čijeg kvaliteta zavisi stabilnost države i društva).
Apis
Zbog tog "gradjanskog drustva" nam se i desava ovo sto nam se desava u tih 200 godina koje navodite, delom zbog toga a delom zbog nasih najvecih prijatelja engleza!
Препоручујем 1

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /

Архива Импресум О нама Контакт Претплата Оглашавање Правила коришћења Бизнис Клуб Правила о приватности

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља