Спанаћ је поврће веома високе биолошке вредности. Изразито је богат гвожђем, калцијумом, каротеном, витаминима Б1, Б2 и Ц. Међутим, садржи непожељна једињења: нитрате и оксалате.

Иако је богат гвожђем, у организму се оно тешко ресорбује, јер је везано за оксалну киселину. Зато се препоручује припрема овог поврћа обавезно са млеком како би се оксална киселина из спанаћа везала за калцијум.

Позната је чињеница да у стварање бубрежног каменца улазе оксалати. Управо због тога не би требало сувише често и у великим количинама конзумирати ово поврће. Такође, калцијум из спанаћа веома се тешко ресорбује, само пет одсто у односу, на пример, на броколи, код кога је степен ресорпције калцијума чак 50 одсто.

Испитивања губитка нитрата, витамина Ц, магнезијума и гвожђа у току кулинарске обраде спанаћа (кување и пирјање) показује да долази до њихове разградње и то: нитрати (који су непожељни, а којима је спанаћ богат) за 70 до 85 одсто, витамин Ц за 70 до 80 одсто, магнезијум 30 до 50 одсто, док до губитка гвожђа ни не долази.

Јело од спанаћа се зато не сме чувати за наредни дан, него се мора бацити уколико се не поједе. Воду у којој је куван спанаћ такође треба бацити јер садржи нитрате који се под дејством бактерија претварају у нитрите.

Постојбина ове једногодишње зељасте биљке која нарасте до 30 центиметара у висину је некадашње Персијско царство (данашњи Иран) одакле се најпре проширио на Кину, а преко Сицилије и на поднебље Медитерана. На нашим просторима такође се успешно узгаја па се може конзумирати како у сезони, тако и када је ради дужег чувања обично замрзнут. У смрзнутом облику спанаћ је доступан током читаве године; и има сличне особине као и блитва.