недеља, 17.02.2019. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 21:17
ДИВЉА ГРАДЊА У СРБИЈИ

Зашто је сваки трећи грађевински објекат нелегалан

Од септембра 2009, када се навелико претило да ће се за зидање без папира ићи у затвор, до јула 2013. само је у Београду никло више од 13.000 објеката без дозволе. Како онда очекивати да у унутрашњости грађевински инспектори држе ствари под контролом
Аутор: Далиборка Мучибабићсубота, 11.06.2016. у 22:00
Фото Д. Јевремовић

Бесправна градња урбанистички је унаказила Србију. Али, ако би неко порушио све грађевине подигнуте без дозволе, био би то урбанистички масакр.

 

Таквих здања је око 1,5 милиона. Према проценама, то је трећина свих саграђених објеката у Србији. Нема владе која би се осмелила да нареди булдожерима да крену на толико зграда које за људе представљају дом или место где зарађују за живот. Требало би да удари не само на појединачне објекте, него понегде и да сравни са земљом безмало цела насеља, попут београдске Калуђерице, највећег дивљег насеља на Балкану. Политичаре, који би се усудили да их пошаљу, багери би коштали власти и брже него онај петооктобарски Слободана Милошевића. Јер, у нелегалним објектима живи или ради можда и половина бирачког тела Србије.

Као што је имао разумевања за „крадуцкање”, морао је Велимир Илић имати саосећања и за „градуцкање” против закона. И он и сви остали који су се затекли на месту министра грађевинарства нашли су се на задатку да реше тај проблем, али нису добили политичку подршку да застраше масовним рушењима. Без штапа, испоставило се да немају ни шаргарепу. Колико год јефтину легализацију да су нудили, није било довољно. Мало ко је хтео да плати и минималне накнаде за озакоњење кад је знао да не мора из џепа да истресе ни динар, пошто свеједно неће остати без куће. Због тога је учинак претходних пет закона о легализацији био мршав. Накнадну грађевинску дозволу добило је свега десетак процената од 1,5 милиона дивљих објеката.

Људи и да су хтели да граде по прописима, често нису могли, јер већина насеља у Србији нема планске документе. Проблем је раније био и то што су процедуре за добијање дозвола биле толико компликоване да је мало ко умео у њима да се снађе

 

Проблема не би било, макар не у овим застрашујућим размерама, да деведесетих година држава није одлучила да купује социјални мир. Гледала је кроз прсте грађанима који су желели да се скуће а, осиромашени ратовима и санкцијама, нису имали новца за грађевинску дозволу или су га чували за још црње дане.

– Држава не жели да иритира грађане јер неки избори увек долазе. Реч је о својеврсној корупцији, поткупљивању народа, не у материјалном смислу, него је то порука „нећу да вас рушим гласајте за нас”. Сећам се да је траса пута у Борчи померена како би се избегло рушење нелегалних објеката. Док сам био градски архитекта Београда, признајем, мало се рушило. Општине су тврдиле да немају новца, власници су одбијали сами то да чине. Тако смо дошли у стање из којег нико није знао како да се извуче нити је то хтео да уради – каже Ђорђе Бобић, који је био градски архитекта док је Ненад Богдановић водио престоницу.

 

Није то једини грех државе. Она је крива и за то што није донела урбанистичке планове који прописују шта и где сме да се зида. На основу тих параметара добија се дозвола за градњу. Људи и да су хтели да граде по прописима, често нису могли, јер већина насеља у Србији нема планске документе. Проблем је раније био и то што су процедуре за добијање дозвола биле толико компликоване да је мало ко умео у њима да се снађе. И скуп и сложен бирократски поступак – то је многе одбило од градње по закону. Уз пасивност грађевинских инспектора и правосуђа, све то показује само да држава од општине до републике не функционише, што се нико од званичника не усуђује да призна јавно, мада незванично не споре да је у томе суштина свих невоља с дивљом градњом.

Озбиљна борба против ње почела је 2003. године, под мандатом министра Драгослава Шумарца. Од бесправних градитеља тражено је да накнадно испуне све што им је закон налагао: реше имовинске односе, прикупе обимну техничку документацију и плате накнаду за уређење земљишта. То је било праведно јер их је ставило у исти положај као оне који су се мучили зидајући у складу с прописима. На то је пристало свега три одсто бесправних градитеља.

Схвативши да је пред избором да руши или понуди олакшице, држава се одлучила за ово друго.

И сама министарка Зорана Михајловић поднела је захтев за легализацију свог стана на Дедињу, и то у зони културног добра од изузетног значаја, а председник Томислав Николић је потписао закон о озакоњењу објеката стрепећи за судбину нелегалних викендица својих синова у заштићеном подручју обале Саве на Новом Београду 

У време министровања Оливера Дулића, драстично је срезан број докумената потребних за легализацију и омогућени су попусти од чак 99 одсто за четворочлана домаћинства која живе у максимално 100 квадрата. Цех се могао измирити на рате на двадесет година. Како би показали одлучност у Београду су након усвајања таквог закона о легализацији 2009. грађевински инспектори за месец и по дана запечатили око 250 градилишта, пре свега оних у централним градским општинама као што су Врачар и Звездара, да сви виде како ће проћи ако се не буду повиновали. Али, њихова решеност није ишла толико далеко да би смели да руше.

Уставни суд се није устезао – срушио је Дулићев закон јер је оценио да је тај акт бесправним градитељима дао положај повлашћенији него онима који су зидали по закону. Пре него што је оборен, по том закону је ипак поднето око 700.000 захтева за легализацију.

Али, након одлуке Уставног суда, Дулићевом наследнику Велимиру Илићу преостало је само да одустане од свих олакшица. Законом из 2013. године за легализацију је наложио мање-више сву техничку документацију која се захтевала у време Шумарца. Илић је општинама оставио да саме одређују попусте за земљиште, бар док неко не затражи оцену уставности и локалних одлука. Очигледно свестан да то неће довести до резултата, Илић је бесправним градитељима сугерисао да прескоче легализацију, која подразумева и то да се провери да ли је објекат безбедан по станаре и угрожава ли безбедност и права суседа. Уместо тога, према Илићевој идеји, било је довољно само да одмах – што иначе долази на крају процедуре легализације, када се испуне сви услови – упишу грађевину у катастар непокретности (власничке књиге). Али ту шансу Илић је дао само власницима породичних кућа до 300 квадрата, станова и викендица до 200, пословног простора до 100 и гаража до 30 квадрата.

Зорана Михајловић, актуелна министарка грађевинарства, одлучила је да се обрачуна са дивљом градњом тако што је смислила да инспектори попишу све нелегалне објекте и издају решења за рушење. Ко у предвиђеном року не плати таксе, које су овог пута минималне и не достави неколико основних документа, следи му рушење. О његовом трошку, а ако неће да плати општина ће то урадити уместо њега али ће му испоставити рачун. За будуће бесправне градитеље поставила је замку у виду сателитског снимка Србије, на коме би требало да се види где је и шта саграђено до ступања на снагу њеног закона из новембра 2015. С тим што тај снимак још није доступан на сајту Министарства.

И сама министарка Зорана Михајловић поднела је захтев за легализацију свог стана на Дедињу, и то у зони културног добра од изузетног значаја. А председник Томислав Николић који је потписао закон о озакоњењу објеката и сам стрепи за судбину нелегалних викендица својих синова у заштићеном подручју обале Саве на Новом Београду.

И садашња министарка и готово сви њени претходници смишљали су нове олакшице за бесправне градитеље али су мало шта постигли. Дивља градња је наставила да се шири и након што је проглашена кривичним делом. Само у Београду од септембра 2009, када се навелико претило да ће се за зидање без папира ићи у затвор, до јула 2013. никло је више од 13.500 објеката без дозволе.

– Ако држава жели да масовно руши дивље објекте, који се на све стране подижу, мора да обезбеди новац за њихово уклањање, а она то не ради.  Савски венац је за ову годину од града добио милион динара за рушење, а треба нам 23 милиона да бисмо уклонили грађевине за које постоје правоснажна решења – каже Јован Грбовац, начелник Одељења за инспекцијске послове и извршења те београдске општине.

Он сматра да се терет одговорности, за то што се не руши и истовремено не престаје да се гради на дивље – не може сручити на леђа грађевинских инспектора који, тврди, „савесно обављају посао”.

– Све законске обавезе инспектор је исцрпио затварањем градилишта, подношењем кривичне пријаве против инвеститора и пријаве против извођача радова. У свим ти поступцима изостају реакције тужилаштва. Оно би морало да притвори неимаре који настави зидање чак и када инспектор запечати градилиште – истиче Грбовац.

Поднесено је хиљаде кривичних пријава, како је својевремено изјавио Велимир Илић, али их је правосуђе игнорисало јер „свако неког штити”. Немогуће је не претпоставити да су тако амнестирани и они који бесправно нису градили да би се скућили него су правили стамбено-пословне објекте за тржиште и на њима се богатили.

– Могу да разумем људе који сада зидају на ободима Београда јер нису покривени планским документима али не и оне који у елитном Дедињу, тамо где је дозвољено подићи приземље спрат и поткровље, зидају солитер. Инспекција дође, затвори градилиште, инвеститор настави и ником ништа. Дивља градња је и последица спреге власти и инвеститора. Уместо да је у темељима сасеку општине дозвољавају да буја. Када сазидате кућу и људи се уселе у њу, рушење значи избацивање породице на улицу и продубљивање социјалних проблема – истиче Горан Родић, потпредседник Грађевинске коморе Србије.

Он сматра да сложена и скупа процедура – јер, рушење није јефтино – не сме бити изговор да се бесправна здања не уклањају. Али власти се позивају управо на то, као и на недостатак грађевинских инспектора.

 Градски урбаниста Београда Милутин Фолић најављује за „Политику” да ће престоница тражити дозволу да ангажује још грађевинских инспектора. То неће ићи лако јер републички прописи ограничавају запошљавање у јавном сектору због потребе да држава штеди.

Дивља градња се размахала добрим делом зато што су људи били превише сиромашни да би зидали по прописима. Испада да је и држава сиромашна и немоћна да би се с тим проблемом коначно изборила.


Коментари53
5b9cf
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Mirković Uroš
Svako ko ne zna ili ne želi da primenjuje važeće zakone ove države ne može da bude na vlasti i da vrši vlast. Divlja gradnja(bespravna) je protivzakonita i predstavlja krivično delo, to je uzurpacija državnog zemljišta. Svako krivično delo se kažnjava po zakonu. ( Novčano, zatvorom ili dovođenjem zemljišta svojoj prvobitnoj nameni tj. rušenjem).Postoje uslovi koji se moraju ispuniti da bi bespravan objekat bio legalizovan. Svi smo pred zakonom jednaki.Ne može se tolerisasti jer nije moralno nije ljudski niti civilizacijski, niti gde postoji u svetu da divlji graditelji imaju nekakve privilegije i popuste u odnosu na legalne-poštene graditelje. Tu je ustavni sud jasno prosudio.Od završetka drugog svetskog rata mi nemamo građevinsku vlast, mi je tek sada ustrojavamo. Jer kucamo na vrata EU, a tamo nema divlje gradnje, pošto moramo da uskladimo zakone sa zakonima EU onda je jasno šta treba da radimo . Gde god se može divlja gradnja uklopiti u DUP da se legalizuje, a gde ne da se poruši.
acat
U Srbiji je oduvek bilo pljacke. Samo su se dinastije i vlastodrsci od Nemanjca do danasnjih dana smenjivali i uvek mutili vodu i istu navodili na svoju vodenicu. Doduse, neki su to cinili i otvorenom otimacinom ali krajnji rezultat je uvek bio isti: otimaj sto vise mozes jer ce od otetog nesto svakako ostati ako bude ikakvih sancija. Zato je i sadasnje stanje gotovo nepopravljivo i neshvatljivo postenim ljudima. Ako trecina stanovnika krsi zakone bez sankcija onda nema pravne drzave ili ti postoji korumpirana, mafijaska banana drzava u kojoj bahati beskrupulozno otimaju od postenih. Na ovim prostorima nema postenja a bez toga ni nade za odrzivi razvoj. Dno je jako duboko a jama u koju upadamo mracna i bezizlazna.
Bajka
Ima jedna ulica u Beogradu, nekada se zvala Bulevar Oktobarske Revolucije, bajka se odnosi na deo od Zeleznicke bolnice pa do, nekada Marsalata, a sada USA teritorije, tu su bile predivne kuce u zelenilu gde su stanovala vojna lica bivse SFRJ. Otprilike 4 stana po objektu. I onda, dodje do promene Beogradske vlasti, pojavi se gospodin koji skinu zvezde sa Starog dvora, pojavi se cuveni knjizevnik sa suprugom i njenom bratijom...... I krenu investitori, nude naslednicima tih stanova jos jedan stan, vreme cuda, ljudi potpisuju, cekaju jos jedan stan, arhitekte sa uzivanjem uzimaju pare, nigde urbanizma, nigde dozvola, teraj, gradi...I tako,znam, neki stan kupio i sadasnji vlasnik jedne od vodecih stranaka, ali kupio on i veliku terasu ispred stana, i naravno, posle renoviranja stana nigde terase. Ali nije u tome problem, ima srecnih porodica, dali potpis, dobili stan,pare... problem je dali ce Srbija ikada imati drzavu ozbiljnog naroda ili Finci treba da nas uce sta treba da uradimo?
Доктор са Чубуре
Нелегална градња је само један део деценијског стварања једног тихог робовласничког система. Народ је са својих имања где је био прилично независтан, довлачен у градове како би ту независност изгубио. За ту прву генерацију су обезбеђени станови, а њиховој деци, ако их је више, намерно је дозвољавана дивља градња, само да остану у тим истим градовима и случајно да се не врате на своја имања у независност од система. Да би се на крају, ставила тачка на сваку будућу помисао о слободи, кренула је легализација, како би се хипотекарно задуживање ставило у функцију и тако за неколико следећих деценија обезбедила тишина и подаништво. Из истих разлога се не решавају ни кредити у "швајцарцима", како би већина задужених у еврима стекла утисак да је урадила паметан посао.
Radoslav
Doktor sa Čubure- U svim uređenim zemljama sveta, pa čak i u SAD, radi se legalno. Samo SAD i Britanija rade nelegalne poslove ali u drugim zemljama (bombardovanje, okupacije, ubistva, svrgavanje legalnih vlasti). Normalno je da se legalizovana nepokretnost može naslediti, prodati, razmeniti i uknjižiti u javne knjige svaka promena svojine, dok to po svim pravilima ne mogu. Veliku grešku prave kreatori Zakona o legalizaciji ili sada o ozakonjenju, što se ograničava rok plaćanja komunalnog opremanja, kada se daje mogućnost plaćanja na rate, ali u realnim mesečnim iznosima (jer se lakše podnose) i na 30-40-50 godina, po izboru investitora. To da bude hipotekarno zaduženje. Ko ne plaća 1-2-3 godine, ono što je otplatio je njegovo, ono što nije, postaje državno (ima mnogo socijalnih slučajeva, kojim,a bi se moglo uz razmenu stanova obezbediti krov nad glavom). Bilo bi i po Ustavu. Obaveznik plćanja postaju naslednici, ako ih ima, a šta će oni uraditi sa kućom, stanom nek odluče sami.
Препоручујем 0
Ivica
Ajde samo neko da mi objasni razlog legalizacije, da li neko od vas koji ste legaliozvali objekte ima neko vece pravo?Osim sto lakse mogu da vas zaduze...

ПРИКАЖИ ЈОШ

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /

Архива Импресум О нама Контакт Претплата Оглашавање Правила коришћења Бизнис Клуб Правила о приватности

Developed by: NewTec Solutions & TNation

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља