четвртак, 14.11.2019. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 22:55

Ташмајданска пећина – будућа туристичка атракција престонице

„После статичких мерења и процене стабилности, моћи ће да се праве планови за овај простор”, каже Петар Андријашевић, директор ЈП „Београдска тврђава”, које ће о пећини и некадашњем каменолому бринути наредних 20 година
Аутор: Бранка Васиљевићнедеља, 12.06.2016. у 18:05
Прилаз пећинама (Фото: Зоран Анастасијевић)
(Фото: Зоран Анастасијевић)
Природна пећина (Фото: Раде Крстинић)
(Фото: Зоран Анастасијевић)
Природна пећина (Фото: Раде Крстинић)

На месту где се милионима година простирало Панонско море, данас у срцу града, дубоко у земљи налази се можда будућа туристичка атракција престонице – Ташмајданска пећина. Више од последње две деценије ово благо главног града – одакле је Карађорђе водио коњанике на турске освајаче, а српски народ за време ратова спасавао главу – било је под кључем. Природном пећином и двема просторијама каменолома управљало је ЈП „Јавна склоништа”, односно Република Србија, али је недавном одлуком Скупштине града овај простор наредних 20 година дат на коришћење ЈП „Београдска тврђава”.

Екипа „Политике” се са Петром Андријашевићем, директором „Београдске тврђаве”, и стручњацима са Рударско-геолошког факултета прва, после примопредаје кључева, спустила у ходнике бившег каменолома и саму пећину.

Дочекале су нас запуштене степенице, тешка метална врата, студен и тама. Некада је ту било струје. Али, неке „стручњаке” ни замандаљене браве нису спречиле да уђу у пећину и исеку каблове којима је текла електрична енергија. Данас је једино светло батеријска лампа.

Ушли смо прво у „Лерову пећину”. Она је настала када су Немци 1941. године део пећине и каменолома претворили у резервни командни центар. И даље је у добром стању – ојачани бетонски сводови беспрекорно држе тоне стена чија се старост процењује на милионе година. Само мало је „начета” у делу где су трагачи за благом ископали подземни тунел.

Рупу су 2002. године открили стручњаци који су процењивали стабилност зидова. Они су затекли кофе, алат за копање и колица са циглама. Позвали су полицију, а када је патрола сутрадан дошла да обави увиђај – отвора није било! Трагачи за благом су га у току ноћи камуфлирали даскама и стиропором.

Пројекат немачког командног центра, каже Видоје Голубовић, један од аутора књиге „Београд испод Београда”, осмислио је архитекта и заробљеник Чех Јаков Безлај.

– Цео подземни објекат био је урађен тако да је могао да издржи хемијски и биолошки удар. Имао је систем за вентилацију, агрегат за струју, телефон, лифт и био прилагођен за живот око 600 официра и војника. Од свега тога није остало готово ништа. Такозване прице за телефон су склоњене, агрегат бачен, а разни експонати нетрагом су нестали. Из тих времена остали су само метални плафони. Од културног блага сачувано је 40 тона филмског материјала који су Немци снимили у току освајања – објашњава Голубовић.

Из пећине Александра фон Лера, команданта 4. ваздухопловне флоте која је бомбардовала Београд, бетонским ходницима улази се у просторије за боравак војника.

– Једна од соба била је намењена непослушним немачким војницима, онима који су знали да прекораче време за изласке или дођу припити – напомиње Андријашевић.

Неки од ходника су, каже Оливера Вучковић, из „Београдске тврђаве”, после Другог светског рата зазидани због безбедности јер се страховало да су минирани.

Кроз лавиринте и свлачионице хокејашког клуба настале седамдесетих година прошлог века попели смо се у „топлије крајеве” – у природну пећину смештену испод ресторана „Шанса”. Она се спомиње и у списима аустроугарског путописца Феликса Каница који је у Србији боравио између 1860. и 1864. године.

– У пећини је, пише Каниц, затекао 150 воловских кола са храном и проценио да би у њој могло да се смести чак око 600 кола. Ако поредите са паркинг местима, можете замислити колики је то простор. Пећина је била склониште за становништво и за време сукоба између Турака и Срба, али и у доба Првог српског устанка – каже Голубовић.

Насред пећине лежи огроман комад стене који се одвалио 1966. године. Том приликом у рупу је пропала једна девојчица и погинула.

– Када је кренула изградња Спортског центра „Ташмајдан”, велики део шута, али и костију са некадашњег гробља, бачен је у пећину тако да је висина тог наноса петнаестак метара. Старији лекари, који су са нама обилазили овај простор, причали да су одатле узимали кости за часове анатомије – објашњава Голубовић.

Тим стручњака и професора Рударско-геолошког факултета, који су чинили Небојша Видановић, Небојша Гојковић, Владимир Чебашек и Вељко Рупар, узео је, приликом наше посете, камене узорке како би проценили чврстоћу стене.

– Први наш корак су статичка мерења. Тек када се уради процена стабилности, моћи ће да се праве планови за овај простор. Пројекат је врло озбиљан, али и једно од места које би могло да постане права атракција – рекао је Андријашевић.

Пре двадесетак година један од наших људи имао је идеју да у пећинама направи акваријум.

– Изгледа да га је папирологија спречила да ту идеју и оствари – напомиње професор Видановић.

У трећој просторији у коју смо ушли виде се трагови пијука и удубљења одакле су вађени камени блокови.

– Ташмајдански каменолом и пећина били су познати још за време Римљана, а значајно место имали су и у време турске владавине. По турским називима мајдан и таш – рудник и камен – овај део Београда је и добио име. Археолози тврде да се почетком 18. века, за време Аустријанаца, из каменолома који се највероватније протезао до данашњих трамвајских шина у Улици 27. марта, вадио камен за изградњу Београдске тврђаве и калдрмисање улица – прича Видоје Голубовић.

После Другог светског рата у пећинама и на простору где је сада Спортски центар „Ташмајдан” била је, може се рећи, фабрика леда која је снабдевала све градске кафане.

Коларац трговао шалитром

Ташмајданску пећину научници зову шалитрена јер се некада ту копала шалитра, додатак за производњу барута.

– На трговини овом шалитром иметак и део богатства стекао је и Илија Милосављевић Коларац – наглашава професор Видоје Голубовић.

Оливерова „Кременкова кућа”

Испред улаза у Ташмајданску пећину из Абердареве улице деведесетих година постојао је кафић „Кременкова кућа”, који је држао наш музичар и композитор Оливер Мандић.

– Простор је био изузетан, ту смо организовали концерте, изложбе... а и цене су биле прихватљиве. Између десетак сепареа било је уређено зеленило и увек је било пријатно. И када је напољу, рецимо, било четрдесетак степени, тамо је било свеже. Предузеће „Јавна склоништа” је због одређених потреба, мислим да је то било уочи бомбардовања, раскинуло уговор. Свим људима који су долазили у кафић било је жао, а и ја жалим за тим простором јер је заиста био фасцинантан – рекао је Мандић.


Коментари4
c27bc
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

поглед
Само не ЈП „Београдска тврђава”! Београдска тврђава се распада под њиховим старањем, ни степеништа не могу да поправе, ни онај асфалт на Савском шеталишту да уклоне, ни ђубре свуд около по падинама ... Они су упропаститељи и занемаривачи ...
Bosa S
Ovo je odlicna turisticka atrakcija. Samo naprijed i poslovno.
Joca Geolog Belosvetski
Ocigledno je da se niko nije setio da izmeri dali je ova pecina i kamenolom radioaktivni na Radon i radonove clanove. Dakle pre nego sto se pocne sa bilo kojim radovima treba izmeriti dali je ovo podzemlje radioaktivno. Moze biti veoma opasno mesto ako je radioaktivno.
Rade
Nije to nikakva nova priča. Pojedinci pokušavaju da pokrenu pećine već decenijama i uvek je nedostajalo novca. Sudeći po broju megalomanskih projekata, možda ga sad ima previše. Neka je sa srećom.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља