Горња Гружа – Да ли је устанак подигнут кад се кнежеви окупе и договоре о почетку буне или кад опали устаничка пушка? За мештане Коњуше, села под планином Јешевац у Гружи, нема дилеме: Други српски устанак је „рођен у Коњуши, а у Такову је крштен”. Тако сликовито тврди Раденко Петронијевић (81), пензионисани стоматолог, аутор књига „Коњуша и Брестовац у Гружи” (2001) и „Родослов коњушко-брестовачких породица” (1998).
– Овде, под овим храстом, који је запис села, опалила је устаничка кубура и потегнут јатаган на турске харачлије. Они су побијени, а то су учинили Јован Добрача из Добраче, Јован Обреновић из Бруснице, Сима Паштрмац из Рамаће, Благоје Томић из Кнића, Тома Вучић Перишић (прича се да је тада и рањен) из Доње Врбаве и Антоније Пећанац (његови потомци су данашњи Јанковићи) из нашег села. Заплењени новац, још мокар од турске крви, истога су дана, однели Милошу у Горњи Црнућу, где му је био конак и захтевали да се одмах паше оружје јер они су буну започели и нема се натраг – описује догађај хроничар села Раденко Петронијевић који се десио у подне на Лазареву суботу; сутрадан су већ освануле Цвети и познати договор на вашару у Такову.
Прича нам Раденко крај старог храста за који Коњушани тврде да је ту постојао и 1815. године, те да му је данас бар 300 лета. Храст је у центру села где су задружни дом, школа и повећа травната ледина. А у Такову је, 1903. године, гром спалио грм под којим је устанак подигнут, осушио се и његов наследник после стотинак година, а недавно је засађен нови – унук.
О сечи харачлија у Коњуши пише и Вук Караџић („Српска историја нашега времена”, Нолит, 1975). Милош се спремао за буну, али „науми да одложи почетак још до неколико дана”, пише Вук, али „Милошев брат Јован и Симо Пастрмац и Благоје из Кнића отиду на Лазареву суботу, те у поподне убију порешчије у Коњуши”. Знају Коњушани да се Милошу није журило, да се био побратимио с брусничким Хашим-бегом; зарекли су се да један другог чувају, те да је, кад је видео да ће „сваког часа пући”, у ноћи уочи Лазареве суботе, извео свог побратима до Ужичке нахије. О томе и Вук сведочи у поменутом делу.
– Не, не желимо да преотмемо прославу устанка у Такову, велики је то био догађај на Цвети, хоћемо само да се и за нас чује, да се и у Коњуши, под аутентичним грмом где се огласила устаничка пушка и пролила крв харачлија, нешто догађа сваке године на Лазареву суботу. Знате, договор о устанку у Србији, 1941. године, био је у Рибникаровој вили у Београду, 4. јула, али је устанак отпочео у Белој Цркви кад су одјекнули први хици, 7. јула. Нажалост, Шпанац је пуцао у жандарме Србе, али шта се ту може – новијим примером поткрепљују Коњушани своју тезу.
Показују нам скице и цртеже како ће се обележити место на којем се догодило оно што напред описасмо. Имаће позорницу, трибине за публику, пригодан споменик. Смишљају и назив манифестације, програме. Ићи ће се и ван догађаја од пре 201 године – обележиће се успомена и на Словенце који су, протерани почетком Другог светског рата, овде сачекали ослобођење. Потом, део меморијалног простора ће бити посвећен писцима рођеним у гружанским селима, а то су: Живадин Стевановић, Драгиша Витошевић, Добрица Ерић, Милена Јововић, Милутин и Петар Бељаковић и други.
Досад се ни на који начин није обележавала прва устаничка пушка – Виљушани су уверени да је она пукла баш у њиховом селу – а од сада хоће. Само да изграде што су наумили, па ће на Лазареву суботу устанак славити код себе, а сутрадан, на Цвети, одлазити у Таково.
