уторак, 19.02.2019. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 23:36
ЕВЕРГРИН

Глас америчке радничке класе

Брус Спрингстин је за теме својих композиција често узимао сукоб на релацији послодавац–запослени
Аутор: Слободан Самарџијанедеља, 12.06.2016. у 22:00
Брус Спрингстин (Фото Ројтерс)

Америка није земља из снова, мада се у њој једнако сања као и на свим другим просторима наше планете. У једном времену, које је одавно минуло, САД се можда и чинила као право место за живот, за успех.

Али до данас се много шта променило: од могућности да се несметано убијају домороци црвене боје коже и да им се отима земља, да се слично односе према људима црне коже, доведеним из Африке како би радили најтеже послове, или да се воде ратови и тамо где су позвани и тамо где их нико није звао, да изигравате бога...

Сада су на ред дошли бели житељи „земље снова”. Посебно они без високих факултетских звања и којима је намењен посао пуких извршилаца. По могућност, без много питања.

„Запослио сам се у Џонстаунској грађевинској компанији. Али ускоро више није било много посла, због економске рецесије. И тако, све ствари које су се чиниле важнима, одједном су нестале, испариле у ваздух. Преостало ми је тек да се правим како се ничега не сећам. Мери се понашала као да јој је свеједно.” Тако у својој песми „Река” пева Брус Спрингстин, музичар кога многи сматрају за „глас америчке радничке класе”.

Не без разлога. Спрингстин је за теме својих композиција често узимао управо сукоб на релацији: послодавац–запослени, посебно у областима у којима је ослонац на ниже квалификовану радну снагу, као и када је реч о несразмери у заради коју остварују ове две друштвено супротстављене категорије.

На концерту у Питсбургу, 22. септембра 1984, чак је једну своју композицију директно посветио грађевинским радницима у Пенсилванији који су се борили за веће наднице и боље услове рада.

Том приликом је рекао: „Дешава нам се нешто заиста опасно. Полако се делимо на две Америке. Ствари се отимају од људи којима су потребне и дају се онима којима нису потребне, а сва обећања бивају прекршена.

Почетна идеја била је да сви живимо као заједница у којој јачи помажу слабијима, богати помажу сиромашнима. Сумњам да је у основи ’америчког сна’ схватање да свако мора да успе и да постане милионер. Напротив, ствар је у томе да свако добије шансу да живи пристојан живот и прилику да се докаже.”

Као што је река из Спрингстинове композиције неумитно пресушила, тако све више усахњује и моћ америчке државе да својим поданицима обезбеди добар живот. За сада су поштеђени само они најбогатији и најбахатији.

Многи аутори и извођачи, такозваних, протестних песама успели су да отворе очи шароликој маси, испреплетеној најразличитијим бојама коже и најразличитијим религијама, и да на видело изнесу главну муку: катастрофалну несразмеру између стотина милиона оних који немају и шачице њима супротстављених, оних који имају – све.

По многима, песма „Река” просто тера појединца да се упита: ко је он заиста, шта је учинио да му живот буде бољи? Тера га да се погледа у огледало и упита: када је пропустио животну шансу, и да ли ју је икада имао? Или како рече један Спрингстинов поштовалац: „Увек сам мислио да текст казује како је боље бити неспособан за снове, него доживети да они буду заувек распршени.”

Али, можда снови и постоје само зато да би нам живот учинили лепшим. Па макар и на тренутак. А тај тренутак са протоком година бива све краћи. Па и од реке, на крају, остаје само суво, напуштено корито...

Река

Потичем из долине

У којој, господине мој,

Када сте млади

Спремају вас да радите исто

Што је радио и ваш стари

Мери и ја смо се упознали

У средњој школи

У том тренутку било јој је

Свега седамнаест година

И волели смо да лутамо долином,

Све до тамо где су поља зелена

Спустили бисмо се до реке

Тамо би се гњурали

Е да, волели смо да се одвеземо до реке

А онда је Мери затруднела

То је било све што ми је поручила

Тако да сам за деветнаести рођендан

Добио радничку књижицу и венчани плашт

Отишли смо до матичара

И он је све обавио на брзину

Без свадбеног смешка,

Или свечаног славолука

Без цвећа и пригодне одеће

Те ноћи отишли смо до реке...

Запослио сам се

У Џонстаунској грађевинској компанији

Али ускоро више није било довољно посла

Због економске рецесије

И тако, све ствари које су се чиниле важнима

Одједном су нестале, испариле у ваздух

Преостало ми је тек да се правим

Како се ничега не сећам

Мери се понашала као да јој је свеједно

Ипак, памтим како смо се возили

У колима мога брата

Њено тело осунчано и влажно,

Доле код резервоара

Ноћима сам на обали лежао будан

И привлачио је к себи

Не бих ли осетио како дише

Сада ме то сећање прогони

Прогони ме као проклетство

Да ли је сан лаж, ако се не оствари

Или је нешто још много горе

Нешто што ме шаље доле до реке

Мада знам да је одавно пресушила

Да, доле до реке

Моја драга и ја

Волели смо да се одвеземо...


Коментари5
1fdba
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Nada
Pohvale autoru teksta. Za trenutak me je vratio na period u kojem smo se drznuli da sanjamo, da se poistovećujemo sa tuđim snovima. Veliki Bruce nas je sve dotakao.
Josaraian
Prijatno sam iznenađen ovim člankom, mada neprijatno iznenađen prevodom, koji je malo previše "bukvalistički", ali i takav je bolji nego da ga nije bilo kao ilustracije teksta.
ВлаДо
Спрингстин је предвидео глобализацију која је прво завладала у САД а сада се шири по целом свету.
zomo
REMEK DELO!!!
Милош Ј. Косовац
У чему је разлика између времена Светих Јован и Исуса, идеје Богојављања за спас угрожене велике већине и Данас, после две хиљада година, осим много ствари у излозима, много средстава на улуцама, на води и у ваздуху? Наравно, човекова свест је напредовала, но Ђаво у човеку ужива и данас као и тада, и то не само у сиромашним већ још више у најбогатијим земљама, у којима му место није, но нема ко да му то каже. Јер Црква ћути, Ђамија ћути, јер се и тамо ђаво уселио откада су обе под заштитом државе. А држава је по функцији Силеђија.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна / Спектар /

Архива Импресум О нама Контакт Претплата Оглашавање Правила коришћења Бизнис Клуб Правила о приватности

Developed by: NewTec Solutions & TNation

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља