петак, 22.11.2019. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 19:12

Дозвола за говор мржње

Поводом текста „Говори антисрпски да те цео свет разуме”, „Политика“, 6. јуна
Аутор: Зоран Ћирјаковићсреда, 15.06.2016. у 08:15

 

Није најстрашније оно што Светислав Басара скоро свакодневно пише о Србима и српском друштву. Страшније је то што смо се на то навикли и огуглали. Слике о непоправљиво крвожедном и патолошком народу, које сервирају Басара и плејада његових мање или више пристојних истомишљеника, постали су нешто нормално и очекивано, говор мржње с којим смо се саживели.

Ауторасистички и аутошовинистички ставови су у Србији одавно постали и важан вектор друштвене мобилности. Оно што је поражавајуће јесте да легитимитет оваквој дехуманизацији већине не дају само елоквентни евроатлантски лобисти и професионални грађани. Дозволу је у „Политици” дала и др Весна Ракић Водинелић, професорка људских права.

Позната професорка угледног факултета изјавила је да је говор мржње дефинисан препорукама Савета Европе и законом о медијима и изнела тврдњу да постоји само кад је усмерен ка припадницима мањина: „Говор мржње уперен је против одређених мањина у друштву, а забрана говора мржње прописана је ради њихове заштите.”

Тешко је поверовати, али у прилог овој тези професорка износи тврдње због којих би пала на пријемном испиту из опште културе. „Наравно да не може већина бити дискриминисана говором мржње, јер је свака већина јача и доминантна. Не постоји у Србији говор мржње према Србима, јер би то значило да су они мањина, а они то нису”, објашњава Весна Ракић Водинелић. Не чуди да неко ко пориче саму могућност говора мржње према већини истовремено негира апартхејд и злочине алавитског режима над сунитима у Сирији.

И препоруке Савета Европе и пракса Европског суда за људска права говоре супротно од онога што тврди саговорница „Политике” – „сваки облик изражавања” мржње представља говор мржње. Мањине се помињу једном, на крају дефиниције у препоруци из 1997. године, у делу где су набројани „други облици мржње засновани на нетолеранцији, укључујући: нетолеранцију изражену кроз агресивни национализам и етноцентризам, дискриминацију и непријатељство према мањинама, мигрантима и људима имигрантског порекла”.

Параневладине организације, кључне полуге неоколонијалне доминације, ревносно таргетирају говор мржње (и „говор мржње”) према мањинама, а понекад им се прикључи и слабашна држава. Али, проблем није само у томе што се говор мржње према Србима никада не процесуира или што не постоје актери који би га, са марљивошћу лажног цивилног сектора, бележили и утуживали. Комплекс Сребренице је учинио да он постане табу за власт, државна ствар о којој је паметније ћутати – што указује да је овде интернализовано схватање о колективној кривици Срба.

Када говоримо о легитимисању говора мржње према већини, важно је истаћи још две чињенице. Прво, Савет Европе у својој дефиницији истиче агресивни етноцентризам. На њему се темељи селективни антинационализам, који често склизне у аутошовинистички говор мржње. Схватање о не толико неспроведеној колико неспроводивој „деконтаминацији” учврстило је мит о српском негативном изузетку, опасном народу који постоји ван света и времена.

Друго, у саопштењу објављеном 2011. године, Савет Европе је подсетио да се говор мржње често не манифестује у јасно препознатљивом изражавању мржње и негативних емоција. Он „може бити прикривен у изјавама које на први поглед могу деловати рационално или нормално”. „Културни” и пристојни, привидно грађански говор мржње елите може бити не само подједнако опасан већ и опаснији од псовачког говора мржње екстремних националиста.

Институционализована некажњивост може имати трагичне последице. Како смо могли да научимо деведесетих, метастазирани говор мржње у једној земљи легитимише масовна убиства у суседним државама. Бојим се да су, слепи и за „трње” и за „балване” у туђим очима, неки наши етноцентрични антинационалисти већ утрли пут за монструозне покоље у будућности.

Нажалост, следећи грађански рат у Босни није назамислив, а практично једини „србијански” саговорници бошњачких медија јесу наши поносни ауторасисти и аутошовинисти, интелектуалци који (остале) Србе редовно уоквиравају као културом програмиране, неизлечиве злочинце. Није тешко разумети сваког Бошњака који, читајући њихове ставове, сасвим рационално закључи да нам је место на дну масовне гробнице.

Нисам сигуран да више постоји могућност да било ко у Босни или Хрватској буде осуђен за, како је Европски суд за људска права у једној пресуди дефинисао говор мржње, „ширење, подстицање, промовисање или оправдавање мржње засноване на нетолеранцији” према Србима. Ако неко и буде оптужен, лако ће се одбранити. Бојим се да су све то у Србији већ рекли Светислав Басара и његови „грађански” саборци.

*Новинар


Коментари36
2f372
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Иван Максимовић
А тај исти говор мржња и масовнија појава због и у корист Косова и метохије? не сме или немате ништа против?
Monster of Malmesbury
Moderno pravo individue je da niko nema takvu moralnu superiornost da bi mogao da joj nametne svoj moral. Bas zato, pravo individue da ima srpski identitet, jednako je pravu nekoga da veruje u otkrovenje, s tim da ga ne namece drugim individuama. Nema nista tako lose u srpskom identitetu koji pociva na tradicionalnom prirodnom zakonu, na kategorickom imperativu, na Platonu, Aristotelu i drugim pripadnicima anticke Akademije. Stremljenje ka vrlini i izvrsnosti pravo je svakog pojedinca, pa zasto to ne bi bilo i srpskog, ciji je identitet uronjen u tradicionalno shvatanje prirodnog poretka. Razlicitost u drustvu je pozeljna, ali ako ogroman gradjana Srbije odluci da zeli da ima srpski identitet, to je njihovo neopozivo i fundamentalno individualno pravo, koje nikakav zakon ne moze da im ospori, makar ga ovi neobrazovani radikali jednom i doneli.
ам
Толико је већ уложено у обезљуђивање и озверавање нас Срба да смо дошли до фазе где нам поручују како нас, у ствари, и није могуће увредити. Они који то изјављују су потпуно анестезирани негативном пропагандом да су потпуно неспособни да перципирају мржњу коју сами емитују - чини им се говоре разложно, као 2+2=4.
mila simic
Kritika,samokritika i satira izgleda da nemaju mesto u glavama mnogih komentatora. Bez samokritike nema drustvenog napretka. Citajuci komentare dolazim do zakljucka da je gosp. Basara u mnogim kometarima u pravu. Posoji kod nas ceo jedan Kadar ljudi koji ne zele da se bilo sta menja. A kada ih pitas, sta je to sto ne sme da se menja - ne znaju to da definisu. Kritika nije govor mrznje vec podsticaj da se lose stvari po narod isprave.
B.C.
Previse kritike bez stavljanja u isti kos sa svojim narodom donosi samo odbojnost.A u Basarinom slycaju je bas tako.Kad vas neko napadne da li hriscanski okrenete i drugi obraz ili se branite? Pa kad prekoracite nuznu odbranu kojoj sam Bog ili trenutak zacrta granicu svesni sopstvene nemoci dodjete na tapet srpskih samaricana koji bacajy stenu na brata svog razumecete sta je autor hteo reci.U suprotnom citajte Basaru i razvijajte "srbijanski gradjanski duh".Mrznja prema svom narodu je najveci greh koji covek moze uciniti svojo deci.
Препоручујем 8
Zabrinuti građanin
Mučno je čitati ove rasprave o govoru mržnje, autošovinizmu, autodestrukciji... A mnogo toga liči na „intelektualno šibicarenje“. Po svemu sudeći mnogo toga je počelo od „Filosofije palanke“. No čitajući tu knjigu ne može se izbeći utisak da je Radomir Konstantinović „gledao kroz ključaonicu“ i video samo Srbe, a njihove navike i običaje nije stavio u istorijski, socijalni, pa ako hoćete, i geopolitički kontekst. Nije li i to neka vrsta srbijanske palanke koja zaista postoji i koju on, s'pravom, tako žestoko kritikuje? I sada se tu pojvljuju razni „intelektualni šibicari“ koji hoće da nas ubede da su oni razumeli RK, da oni ne pripadaju toj srpskoj palanci i da će nas baš oni izvući iz te srednjevekovne učmalosti. Idu okolo i, verovatno iz lične koristi, seju kritike a nikada događaje ne stave u širi kotekst, prećutkujući tako neke istine. Nisu ustanju čak ni da shvate da bi takvo njihovo viđenje moglo biti ispravno samo pod uslovom da su Srbi u vrlo pokvarenom stanju pali s'neba.

ПРИКАЖИ ЈОШ

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна / Погледи /

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља