недеља, 22.01.2017. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 13:12

Распевани град

Дан подиже копље. Топлина се размаха и јутро повика из свег гласа. Кафана „Ружа“ у баштама. Врхови јабланова заћутали у висинама. Речица Радобоља хита кроз кафану, шали се, чаврља, несташно кикоће и односи стотине малих прича што их по њеној површини просипају гранати, смокве, зове и ораси
Аутор: Хамза Хумосреда, 15.06.2016. у 15:40
Улица у Високом - Љуба Ивановић

Зора забели под кристално модрим брдима. Њен цик као да разли запевку по пробуђеним ширинама. Зашумише кукурузи по њивама, крхко, сиктаво кроз јутарњи сумрак. Виногради указаше своје разголићене гроздове по присојима, пуне сока и сласти. Дремовне појате извирише из гајева, а гласови петлова распараше дремеж и устајалу тишину. Нешто невидљиво и гигантско као да се протеже пучином, отвори очи и засмеја се широко, весело и – наста дан.

Доле, подно брда Стоца утишани град поче да се буновно мешкољи. Минарета као да свукоше неке тамно провидне хаљине и синуше гола и ослобођена. Ретки пролазници појавише се на празним улицама и тешки, мушки гласови падоше у рано јутро као поздрави раду и дужностима.

По кафаницама зиркају ватре. Кува се кафа. Хаџирашид запева са минарета: „Молитва је преча од спавања. Бог је велик. Нови дан доноси нове радости живота.“

По авлијама цвеће отворило цветове па се смеши људима свеже и раздрагано. Хаџирашидовој песми одговарају са других минарета. Гласови трепере, надвисују се и цепте у висинама. Цео град с песмом улази у нови дан. Шум се рађа у граду, расте, расте и широм отвара врата вреви и животу. Сунце сикну иза Вележи и прве сунчане зраке пробудише дан и позлатише врхове планина.

Свежина заједра, заједра, напреже се и поче да клоне под сноповима сунца који ненадно разлише топлу светлост по котлини. Само још над градом у осену Стоца трепери свежина и дрхти пред првим додиром сунца. А живот шарен и ускомешан ускоро отпоче да врви улицама. Сред града Тепа жамори и врије пуна боја и узвика. Људи грабе убране плодове, журе, мотају се и цењкају.

„Гроф“ Думач, с трбухом и лицем бога Бахуса, као краљ пијаце стоји поред својих пренатоварених кола и будзашто распродаје поврће. Црвени фес смеје му се на глави а плаве му чакшире гледају добродушно око себе.

– Хајд’, народе! Нек се живи. Бог даје.

Дан подиже копље. Топлина се размаха и јутро повика из свег гласа. Кафана „Ружа“ у баштама. Врхови јабланова заћутали у висинама. Речица Радобоља хита кроз кафану, шали се, чаврља, несташно кикоће и односи стотине малих прича што их по њеној површини просипају гранати, смокве, зове и ораси.

Мала воденица-играчка детињски весело подиже и спушта сићушне дрвене чекиће на подметнуто парче стакла и реско, каприциозно лупетање одзвања тишином. Доле, шарена лонџа скривена у цвећу и дрвету блешти у сунцу и смеје се иза грања. Плав дим као чаролија нише се над њом.

Возао се некада у четири фијакера у исти мах: у први је метао фес, у други штап, у трећи духанску кутију а у четвртом би седео он. Цигарете је савијао у крупне банкноте и китио циганска гудала као бесомучан

Салко Хујдур загазио у матицу па млазевима воде са дрвене лопате залева леје поврћа. Он баца златне дуге кроз ваздух а осен његове снажне фигуре дрхти у матици. Горе у висинама задрхтало сунце од жара залева се крвавим млазевима, смеје се сатански и сипа ужарен блесак. Земља цичи, пишти као змија а растиње се отима, једра и опија соковима. Мејра Циганка закикота се доле у лонџи, голишаво и раскалашено као у мушкој руци. Хујдур подврисну врело у матици, а пропали бег Ићибег запева испод великог ораха:

Кад бих драгом беле груди дала,

Хвалиће се међу јаранима.

Босоног, разголићен, лаке савести и добра срца, Ићибег је имао бурну прошлост. Возао се некада у четири фијакера у исти мах: у први је метао фес, у други штап, у трећи духанску кутију а у четвртом би седео он, јурио поврх целог света, са осмехом пијаног бола и врелом севдалинком у души. Цигарете је савијао у крупне банкноте и китио циганска гудала као бесомучан. Затим је отишао у свет, у Цариград, и тамо са белом меџедијом живео по недељу дана и та иста меџедија остајала му нетакнута.

– Тако ја ходам с белом меџедијом – приповеда Ићибег – све од једног Арнаутина до другог. Поједеш локум и покажеш му меџедију а он те само погледа, опсује нешто и ти пут под ноге. Не исплати му се да ти је размени.

Некада је волео да се лепо одева, али када је време дошло да иде босоног, фиксао је, баш у Цариграду, босе ноге и на тај начин варао све, како он сам каже. Сад игра карата и вешто краде „ђандаре“. Не брине са за будућност и једино воли још ракију и песму:

Кад бих другом по душека дала,

Азгин драги, мировати неће.

 Он пева својим ракијским гласом што врело пара ваздух и прашти по башти са дугама са Хујдурове лопате.

– Тенто, једну црну!

Келнер Тенто, мамуран и разбарушен доноси кафу. Вечито намигује и оком и вилицом и смеје се некуд значајно и сав подрхтава као да је на цичи зими.

– Где си био, Тенто, последњих дана?

– Ја? На Илиџи – одговара Тенто и опет намигује.

Тенто иде често на „Илиџу“ у градски полициски затвор. Напије се па му враг не да мира. Иначе, добар је друг; дао би ти рукав од кошуље.

Подне прицвркло за град па као мора седа на дах и тело, пали можђане и омамљује. Стара чаршија утишала а неки бели страх као да се скрива и шуња искривљеним улицама и завлачи у тамне отворе дућана прикривене белим засторима. Хаџија Тркља метнуо мотку преко ћефенка, што значи да је затворен дућан, и заспао заваљен на миндерчету. Из отворених му уста избија хркњава и мухе облећу око њих као око необичног кратера. Његов мачак Арслан хрче с њим заједно и концерат се чује до на крај улице.

– Ма, ђаво те носи од мене! Зачу се из механе Делфе Ркачуше. – Шта си ме се доповезо. Казаћу мами; хоћу Исуса ми.

Велики дани греју ситне људе као црве и смеју се поврх њих бескрајно, божански. Врхови јабланова једнако мирују у плавим висинама, а минарета блеште у сунцу, разасута по сивом, каменом граду, прошараном црвеним крововима и зеленим баштама

А он, лопов, не пушта. Ухвати згодну прилику и притеже је к себи, обгрли је сву и стаде бесно да је стишта уза се. Хвала га врела дрхтавица, а млаз пламена као да се припи узањ.

– Немој, драги Јура! Немој, молим те! – чу се немоћан и малаксао женски глас, а затим пригушен врисак и – тишина.

Летње подне је глухо; оно уме да чува тајне чаршиске.

О, Господе боже, нека се слави име Твоје!

Велики дани греју ситне људе као црве и смеју се поврх њих бескрајно, божански. Врхови јабланова једнако мирују у плавим висинама, а минарета блеште у сунцу, разасута по сивом, каменом граду, прошараном црвеним крововима и зеленим баштама. Град бруји под ведрим небом, пун сунца и крикова. Зелена река шуми крозањ и безочно задире у литице. Њена ведра бујица као песма животу кликће и дозивље небо. Свуда пуно, пуно светлости, боја и тонова. Чини се да ће се цео град претворити у један весео узвик, да ће задрхтати од пренапрегнуте раздраганости и полетети пут плавих висина. Срце је фино огледало. У њему све титра, огледа се и пева. Све је тако бистро као радосна суза у оку.

Што се чује изнад града,

Ил’ је свадба, ил’ је кавга?

Певају купачи на Неретви, песма звони о литице, разбија се и просипа по веселој бујици да је нестане у њеном раздраганом хуку. Нешто сочно, мушкарачко и голицаво прелева се у песми и залеће у пенџере камених кућица што нахерене над реку жељно ослушкују сваки шум. Али не, оне су глухе. Оне неће никад осетити песму Биберову. Само она млада срца у њиховим интимним канџама задрхте од његове песме и жељно полете на прозоре. У Мрахарову ћошку сакупиле се девојке другарице. Свежина с Неретве наноси крикове и песму, разгони запаљену старину, али не може да разагна врела осећања крви што их пали Биберова песма:

Умихано неломљена грано!

издиже Бибер па подврисну, а Мрахарова Умихана, помамљена, баци се на шилте својој другарици у наручје, стеже је до изнемоглости, и жељно загрца, загрца, па изнемогла просу разголићене удове по ћилиму.

– Јууу! – очу се врисак на бујици а други му одговорише и све као да се проломи од страше жеље и распојасаности.

Дан пролази у пролому и драшкању тела на врелом песку све до часа кад сунце седне на брдо и јабланови опруже џиновски дугачке сенке. Тад Неретва утиша. Падне мрак а она тајанствено навали. Дуж њене обале ничу језиве приче по жбуњу и лиманима. Оживе црне сенке, прелећу саблажњиво и један цео, људима никад недокучив живот одиграва се на сурим пећинама. А светлости се смеју градом, одлеже девојачки кикот и песма по махалским сокацима уз прасак чесме и звекет џулума и ибрика:

Има л’ јада ко кад акшам пада,

Кад кроз мале фењере запале,

Кад деф бије у прве јације.

Захумом, дуж Радобоље жаморе гласови по баштама и у својој башти Адемага Бушатлија акшамлучи са својом дружином. Дертли бије сас и неко у сумраку мераклиски попева уз притајен жубор речице:

Драги драгу алкатмером буди.

На махове прекину песму ретки и тешки гласови и цилик које чаше. А брежуљци меких обриса нижу се у сумраку, брдима уоквирено азурно небо отвара се све дубље и дубље и звезде се роје по њему, заводно се смеше и падају у Радобољу и у ракијске чаше Адемагиној дружини. Месец седе на оштрицу Вележи и сва котлина ускликну и запева. У градус се роди уздах за миловањем и Неретва зашуми мекано као плава свила. С Башчина се очу песма:

Ах, моје ноћи моји бели дани.

Пст! Бибер пева. Глас јечи у високој тишини, јеца, плаче и прелева се по душама као опојан мелем. Умихана прионула уз пенџерске демије па слуша без даха. А затим песма преста и све утиша. Месец се нише у реци као у волшебној колевци и у његовој плавој маглини тоне цео град и одлази некамо. Домала нешто бело пљусну по јасној површини реке и заплива у правцу пречке стране. Бибер, с хаљинама замотаним око главе, оде Умихани на капиџик. А месечина заплете град у своје сањиве мреже и све заблешта и ослепи. Заспа широк уздах над градом и пружи се у даљине. Неко бескрајним кораком крочи с брда на брдо. То сами бог обиђе распевани град.

 

Политика  6.јануара 1927. године


Коментари3
b80a7
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

SEMIR RAMADANOVIC
Hvala Politici puno. Uvijek je bila novina svih nas. Mostar je oduvijek bio jako lijep grad, kao i cijela Hercrgovina.
Aca I
Baš lep tekst, kakav divan stil, bogastvo jezika. Hvala Politici što nas podseća na ovakve autore i tekstove.
milica r
Баш лепо.
Препоручујем 20

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /
Ризница
Ризница

Архива Импресум О нама Контакт Претплата Оглашавање Правила коришћења Бизнис Клуб

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља