понедељак, 09.12.2019. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 21:34
ИНТЕРВЈУ: АЛЕКСА ЂИЛАС, социолог

Ђидо је зрачио животом из беживотног затвора

Ђилас је послат на робију због критике комунистичке партије и залагања за демократске реформе. Робијање и тешкоће кроз које је пролазила Штефица зближавало је нас троје
Аутор: Душица Милановићпетак, 17.06.2016. у 22:05
Фото Д. Ћирков

У књизи „Милован Ђилас: Писма из затвора” су такође и писма која је Штефица, Ђидова супруга и ваша мајка, писала Ђиду за време његовог деветогодишњег тамновања. Ви сте треће лице у писму и ваш отац вели како не раздваја сина и супругу.

Ђидо је суђен четири пута – 1955, 1956, 1957. и 1962 – због својих изјава, чланака и, највише, књига Нова класа и Разговори са Стаљином. У ствари, послат је на робију због критике комунистичке партије и залагања за демократске реформе. Говорио је за себе како га је сасвим заробила идеја мирног претварања једнопартијске диктатуре у демократско социјалистичко друштво. Није могао да се не бори за њу. Али, увек је додавао како се у тој заробљености осећао слободан, чак понекад и срећан. Веровао је, а веровали смо и моја мајка и ја као дечак, да је у праву и да жртва има смисла.

Међутим, ово је романтична страна његових девет – осуђен је на тринаест! – година робије. Стварност је била двогодишња самица, увек хладне ћелије, одвојеност од породице, пријатеља, немање ничега од правог живота.

Ипак, романтично и стварно нису били сасвим одвојени. Баш је то веома стварно Ђидово робијање, као и страдања и тешкоће кроз које је пролазила Штефица, зближавало нас троје. У тој борби сам ја играо малу улогу, био сам дечак, али сам им као родитељима био најважнији. Дакле, био сам и споредни лик и у једној од главних улога – као што се види из писама у којима ме засипају љубављу и претераним похвалама. И тако, мада је Штефици и мени била дозвољена само једна посета месечно од пола сата, ипак смо нас троје стално били заједно.

Каква је у суштини била њихова љубав?

Ђидова и Штефицина љубав започела је док је он био високи руководилац, а моја мајка, како би се то тада рекло, перспективни партијски кадар – првоборац и врло храбри загребачки илегалац који после ослобођења с успехом наставља школовање. Била је то од почетка врло романтична љубав, а онда је кроз заједничку борбу и страдање постала још већа и снажнија. То се види из ових писама и рекао бих да је то једна од њихових највећих вредности.

Као и Ђидова, и њена писма су литература.

Ђидо је као писац био вештији на перу од Штефице и лакше од ње је изражавао своја осећања. Одлично је дочаравао своју тугу и радост, усхићења и заносе. Повремено претерује, али околности у којима је као да то и захтевају. Такође, док пише, не плаши се да противречи сâм себи, дечачки је спонтан, чак се и мази. Укратко, зрачи животом из беживотног затвора.

Штефица, међутим, није волела да пише, као да се стидела. Но, када би дошао последњи тренутак за слање писма – и Ђиду и Штефици било је дозвољено само једно писмо месечно и морало је да буде послато до краја месеца – њена осећања би снажно потекла и преплавила хартију. Очигледно је да су се данима у њој сaкупљала. И створила би дивне слике, рекла баш оно што је важно, сетила се нечега из прошлости што је охрабривало, надахњивало. Понекад се мало неспретно изражавала, али то као да увећава снагу њених писама – види се да су искрена, изворна.

За наше време, а можда и за своје, Ђидо и Штефица су веома стидљиви. Тек се дâ наслутити неки еротски детаљ. То ће код савременог читаоца изазвати осмех, надам се благонаклон.

Колико је њихова љубав утицала на вас?

Мени је давала велико осећање сигурности у веома несигурном времену. Нисам могао, тачније, нисам смео, да замислим свет без њих двоје потпуно оданих једно другом. Не волети потпуно и до краја, за мене је значило издају – и то у најстрашнијем значењу те речи: бити издајник, онај који заслужује да иде у најгори део пакла. На пример, ја бих са девет или десет година неки пут рекао мајци са усхићењем како тата нас никада неће престати да воли, а онда додао како нас неће никада издати. Билo је то за мене једно те исто.

Ђидово тамновање одредило је и ваш живот?

Мој живот сам ипак одредио ја сâм и околности у којима сам био. Као уосталом и већина људи. Међутим, ви сте у праву у смислу да је тачка са које сам кренуо била посебна. Доживео сам сву лепоту борбе за идеале, али и упознао политику са мрачне стране. Видео сам и моћ и немоћ силе. Сазнао сам више о људима него моји вршњаци. Схватио сам колико су књиге и идеје истовремено и важне и опасне.

Кроз писма сазнајемо много о личности ваше мајке.

Да, видимо је као храбру, одану и пожртвовану. Али, и друге њене особине. Веома педантна, организована, поуздана. Не трпи хаос ни људе који не владају собом. Воли да буде сама или са малим бројем пријатеља – додуше, мало је људи и имало смелости да се с нама дружи. Помало је суморне природе, али уме да се радује – највише успесима Ђидових књига у свету или мојим у школи.

По смелости, ратним подвизима, послератној каријери, она би могла да буде узор савременим феминисткињама. Али, стално је умањивала и своје квалитете и успехе. Но, ако би се осетила увређеном или омаловажаваном, могла је добро да се наљути. Није угрожавала ничију слободу, ни моју дечју, али се договор морао поштовати и није се смео дирати онај мали физички и духовни простор који је себи одредила.

А ваш отац у овим писмима?

Ако се писма гледају као целина, види се како је Ђидо полако и упорно, мада не увек свесно и с повременим застајањем, исковао себе у дисидента. Штефица му је много помогла, а и ја можда мало. Наравно, он је већ 1956. отишао у затвор као заговорник демократских промена и није се плашио. Али, имао је много сумњи, дилема. Међутим, што је дуже затвор трајао и што му је било теже, то је више веровао да је у праву. И да је борба коју води постала његова судбина, да мора ићи тим путем до краја живота и без обзира на последице. Тако је и радио. Од последњег изласка из затвора децембра 1966. све до друге половине осамдесетих – тада се распадао комунистички поредак и више није био у опасности да буде ухапшен, а почиње и да се појављује у јавности.

Да додам како се израз дисидент одомаћио тек негде седамдесетих година за оне малобројне интелектуалце у Источној Европи и Совјетском Савезу који су се стално и упорно борили за људска права и демократске промене ризикујући да изгубе посао, иду у затвор, буду изоловани у друштву. У том смислу, није погрешно рећи како је Ђидо родоначелник дисидентског покрета.

Читалац из Ђидових писама добија многоструке информације, чак он сâм за себе пише да је „загушен самоћом и безизгледима”.

Да, или каже како му је све одузето сем Штефице, мене и његовог унутрашњег, мисаоног света. То су ти мрачни, тешки тренуци. Имао их је не мало и искрено пише о њима. Но, већ у следећем писму, понекад чак у следећем пасусу, он се издиже из ове, како бисмо ми то данас рекли, депресије, говори како му затвор није тежак јер је ту због својих уверења, да га не треба жалити.

Несвестан је да је у писмима богатством свог језика одавао врхунског интелектуалца и поету?

Вредност писама је и у томе што Ђидо не мисли на неког будућег читаоца нити се труди да ствара литературу. Она су у том смислу као дневник који је писан за самог себе, без намере да икада буде објављен. Једино је морао да води рачуна да не дотакне осетљиву политичку тему јер би затворска цензура спречила слање писма.

Сва писма сте сами прекуцали, поново сте проживљавали живот својих родитеља више од годину дана?

Да, поново смо се дружили Штефица, Ђидо и ја. Радећи у соби, ја сам, слично Ђиду у затвору, имао само своје мисли и њихове гласове. Како ми је било? И лепо и тужно и ко зна шта све не. Ето, на једноставно питање не умем да дâм одговор. А можда баш та моја немоћ да дâм одговор истовремено и најтачније дочарава како сам се осећао.

Књига је конципирана хронолошки са вашим бројним напоменама и фуснотама, предговором, одломцима из Ђиласових мемоара. Тиме је још више сведочанство једног времена и историјски и политички важна?

 Па, хвала вам на тим лепим речима. Ја сам се трудио да учиним највише што могу да читаоцу буде што лакше и занимљивије читање писама, а и да нешто научи о тим људима и тим временима док чита књигу. А може се и овако рећи: Све то море чињеница и објашњења која сам дао јесте као сива хартија на коју се ставља цвеће да би његова боја била што више истакнута.

У чему је још значај ове књиге?

Па, као што рекосте, прилично сам се око ње трудио. Можда зато имам право да тражим од читаоца да он или она за мене нешто учине. А то је да ми кажу шта је за њих и њима књига значила? И шта може да значи за наше време? Зашто бих само ја објашњавао, подучавао? Хоћу и ја да будем ученик, сазнам нешто ново, неочекивано, да будем изненађен.


Коментари15
e72a1
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Milos Moskovljevic
Kod Tita se bar znao red a zivelo se daleko bolje nego danas. Ovaj fanatik, zavrbovan od Gejtskela i vodjen sujetom, obrnuvsi curak , hteo je da uvede jedan jos gori sistem koji sada imamo. Jedina svetla tacka mu je da nije bio crnogorski nacionalista. A i kako je mogao biti kad ih je toliko imao na dusi.
Milos Moskovljevic
U cemu je znacaj ove knjige? To se i ja pitam, kao i mnogi citaoci.
Milos Moskovljevic
Nista ne goviri recitije o licnosti ovog zagrizenog komuniste nego secanje naseg velikog dirigenta i kompozitora Danona na veceru na koju su on i njegova supruga Vjera bili pozvani od Djide i Mitre 1945 godine. Ovo dvoje su celo vreme pravili maliciozne i prostacke insinuacije na racun "burzujskog" porekla Vjere. Najzad je Djido okrpio i samog Danona sugerisuci, "duhovito", da bi ovaj trebalo da bude postavljen za direktora javne kuce. Situacija je bila toliko neprijatna da je nesrecni Danon otisao u kupatilo i povratio celu veceru.
milija suzović
Komunisti su bili čestiti ljudi,ovaj to nemože da bude,nikako.Komunisti su završavali na Golom Otoku a ne u S,Mitrovici.Ne vređaj komuniste!A pitanje ko i zašto podgreva priču o čoveku koji je ubijao ljude.Koliko se sećam glumio je Amera po Bgd.ulicama
Препоручујем 1
anastasija arsić
Uz veliko poštovanje prema osećanjima koje sin, u ovom slučaju dr Aleksa Djilas, gaji prema svom ocu, i bez kompetencije da sudim o zaslugama ili "nepočinstvima" druga Djilasa, ne mogu a da se ne zapitam zašto se u ovom tekstu, makar uzgred ne pominje Mitra Mitrović, prva Djilasova supruga, koja ga je, koliko sam obaveštena, jedina branila, doduše i Dedijer, kad su mu njegovi drugovi sudili. Još mi je manje jasno što A.Djilas nigde ne pominje svoju pokojnu sestru, tj.polusestru, Vukicu, koja je mlada završila život, jer joj je sigurno bilo lepo da nosi breme deteta jednog velikog komunističkog vođe. Neka deca, ni kriva ni dužna, plaćaju grehove svojih roditelja, i predaka, a druga na tome grade karijeru.
Nikola Nesic
Podseca na horror filmove, gde vec savladan zombie, ponovo ustaje i nastavlja sa svojim ubilackim poslom. Najplodnije karijere Brozovih saborca, bioloski nestalih, sada se ponovo ozivljavaju drugom generacijom.Gospodo draga posle 4 godine rata, iz kolone oslobodilaca, sa sve konjima su postali strucnjaci sa beogradske, pogotovu dedinjske nekretnine, sve moguce priviligeje dobili, radeci samo u ime partije. Na tom kratkom rabotnickom putu zavili su u crne mnoge, pogotovu ovde pominjani Djido. Da li vise boli pokusaj da se u zlocinacki zivotni put, sa instiktom za karijeristicko penjanje i osvajanje u socijalistickoj hijerarhiji, stavi fokus na emotivnom zivotu ili njihovi milosrdni nadimci koji su sejali terror i strah Djido, Peko, kao da se radi nadimcima vaspitaca u vrticu, a ne o opakim karijeristima, cije biografije ne mogu proci sa stampanjem u zemlji porekla, negu su nama prezentovane, da pomislimo kako su imanje porodice i ljubav koju su posedovali abolicija za nesrecu i grabez.

ПРИКАЖИ ЈОШ

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља