понедељак, 18.03.2019. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 18:49

Једна секунда

Док стоји на клупици коју ће му џелат измаћи, Филиповић верује да постоје важније ствари од голе егзистенције, да је за ту наду могуће положити и живот
Аутор: Горан Марковићсубота, 25.06.2016. у 08:15

У згради Уједињених нација у Њујорку налази се фотографија која у природној величини представља Стјепана Стеву Филиповића, југословенског партизана и народног хероја, неколико тренутака пред смрт. Са уздигнутим рукама и омчом око врата он кличе слободи. Око њега је окупљена група фашиста, Немаца и вероватно љотићеваца, који га гледају некако збуњено, рекло би се поражено. Ту фотографију познајем откако знам за себе и одувек ме је фасцинирала. Само што је нисам видео деценијама, све док пре неки дан нисам на интернету на њу случајно набасао. (Богу хвала што тако генијални изум постоји.)

Та фотографија је за мене важна из неколико разлога. Пре свега, зато што представља сведочанство о супериорности духа над материјом. Човек, који зна да ће за неколико тренутака умрети, има снаге да позива на отпор фашистима, да идеју о слободи стави испред сопственог живота. Треба имати на уму да је претходно заробљен од четника који су га предали Немцима, да је затим пребачен у затвор Гестапоа у Београду, где је истрпео двомесечну тортуру не одавши ни једно име својих сабораца. На крају је осуђен на смрт вешањем.

Док стоји на клупици коју ће му џелат за неколико секунди измаћи, Филиповић верује да постоје важније ствари од голе егзистенције, да је за ту наду могуће положити и живот. Видите ли ту неку разлику између прошлих и садашњих времена? Да ли неко данас има било какву идеју за коју би живео, а камоли због које би жртвовао живот? Коме су у овим временима уопште потребне идеје? Зар се људи нису претворили у створове налик бубашвабама којима је борба за опстанак једини смисао живота? Шта је са људскошћу?

Затим, ту је и чињеница да се догађај одиграо у Ваљеву а да је Стјепан Стево Филиповић родом из Опузена у Хрватској. Шта то говори? Да су постојала времена у којима није било важно одакле си и којој нацији припадаш. Да је неко ко је Хрват могао да се бори у Србији и да то сматра својим животним посланством. Уосталом, колико ли се само Срба борило и погинуло у Хрватској или Словенији, не размишљајући о томе да су на „туђем тлу”?

Данас, када је припадност нацији најважније питање, не само код нас него и у европским размерама, овакво размишљање чини се не само нелогичним него и немогућим. Сада, када је све подељено на „нас” и „њих”, када смо „ми” сигурно у праву а „они” засигурно у криву, занемаривање податка ком народу припадаш чини се на неки начин и богохулним. У тренутку када је национализам занимање а мржња према другима природно стање свести, бити космополита, размишљати о човеку и његовој слободи значи бити прокажен, у најмању руку осумњичен као издајник.

Још нешто. Стево Филиповић био је комуниста и са његовом смрћу умрла је и чистота његове вере. Већ тада су почели да се назиру они који ће ствари претворити у пакао стаљинизма или титоизам са свим својим дворским сплеткама и заверама, уз Голи оток приде. Они који ће посматрати херојску смрт једног правог левичара исто тако хладно као и његови џелати. Тек 1960, на брду Видрак код Ваљева подигнут је монументални споменик Филиповићу, дело Војина Бакића. Од тада је неколико пута оскрнављен исписивањем кукастих крстова. У центру града, на месту на коме је обешен, постављена је Филиповићева биста која је деведесетих неколико пута рушена да би најзад завршила у депоу локалног комуналног предузећа. Реплика ваљевског споменика постављена је и у херојевом родном месту Опузену, али је 1991. минирана од стране хрватских националиста. Починиоци, наравно, никада нису пронађени.

Прича о овој фотографији изгледа да неминовно прераста у причу о свету у коме данас живимо. Тај свет је десничарски, националистички, испуњен мржњом и нетолеранцијом, непоштовањем основне људске потребе да се буде оно што човек осећа да јесте а не оно што му налаже неко други. Како смо стигли до ове тачке? То није лако објаснити. Можда сопственом заслугом? Лаганим, неприметним одустајањем од идеала који су водили левичаре, занесењаке и наивчине који су веровали да је могуће живети боље, са више људског достојанства.

Али прича има још један аспект. Хиљаду речи не могу дочарати оно што понекад може учинити једна фотографија. Не само живот и смрт хероја, већ и крај целе епохе сабијени су у тој једној јединој секунди колико је трајала експозиција у фотографском апарату. Онај ко је начинио овај снимак такође се може сматрати, на неки начин, херојем. Према књизи Мирјане Белић-Корочкин-Давидовић и Радивоја Давидовића, фотографију Стјепана Стеве Филиповића начинила је Слободанка Васић, седамнаестогодишња радница у фото-радњи Косаре Антић из Ваљева. Припадници окупационих и квислиншких снага нису обратили пажњу на девојку са фотоапаратом.

*Редитељ


Коментари86
d9bee
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

IdolBG
Ljudi idu u desno kad izgube poverenje jedni u druge. Tako je i sa narodima.
Дирљиво
Три дана након што је Председница Хрватске Колинда Грабар-Китаровић упутила честитку хрватским грађанима поводом Дана антифашистичке борбе аутор нас подсећа на чувену слику Стјепана Филиповића.Дирљива коинциденција.
Sreten Simović
„A ko behu oni divi/koji su te napred zvali /koji su te ojačali/koji su ti krila dali?/to bejahu ideali"! - J.J.Zmaj Tekst je vrh vrhova. Sve čestitke i zahvalnost autoru. Neki komenatatori nažalost poklanjaju više pažnje nekim manje važnim detaljima zanemarujući suštinu. A suština je, kako to autor lepo reče u supremaciji duha nad materijom. I da se za ideale treba boriti bez obzira na žrtve .
MIkan iz Valjeva
Suština je jedno a činjenice su sasvim drugo. Pročitah sve komentare i složih se sa mišljenjem da Goran Marković piše napamet kako reče jedan čitalac .Živim u Valjevu a činjenice su sledeće: bista je na mestu a ne u depou, u Valjevu nema spomenika Stevanu Filipoviću rad vajara Vojina Bakića već spomenik na brdu Vidrak borcima revolucije u liku S. Filipovića, nije bilo replike spomenika u Opuzenu već je reč o novom spomeniku dvojice hrvatskih vajara, nije bilo klupice na kojoj je stajao Filipović, 1942. godine, nije dželat šutnuo klupicu itd. Koliko materijalnih grešaka u tako malom tekstu.Sve bi bilo drugačije da je Gaoran Marković došao u Valjevo, video bistu ispred Centra za kulturu, otišao u Zavod za zaštitu spomenika kulture Valjeva ili posetio Istorijski arhiv Valjeva pa tek onda napisao teskt. Uzalud poruka koju je poslao sa totalno pogrešnim podacima o liku i delu Stevana Steve Filipovića ili kako ga on još naziva Stjepan. Njegovo pravo ime je bilo Stipan. Ni to nije znao.
Препоручујем 35
nikica čelebić-lazić
odrasla sam na pričama o podvizima partizana a i ponekog četnika, iz priča moje babe. u školi smo kroz predmet istorija odavali počast svim saveznizicima i borcima protiv fašizma. onda je sve počelo neprimetno da se gubi. sećam se kad su moja deca u osnovnoj školi trebala da nauče pesmu Krvava bajka nastavnica nije našla za shodno da im da "uvertiru" za pesmu. to sam ipak ja uradila i shvatila da i moja deca imaju istu onu emociju koju sam ja imala dok sam slušala babine priče. zaboravili smo da decu treba učiti istoriju kroz razne priče, ne samo kroz udžbenik. a Filipovićeva bista je uvek bila simbol slobode, bar za mene.
Jova Valjevac
Kakvo neznanje gospodina Markovića. Pored brojnih grešaka sa događaja od 22,maja 1942, godine na gradskom trgu u Valjevu tada zvanom Vašarište i greške da se bista Steve Filipovića nalazi u nekakvom depou ? piše da je 1960. godine tačnije 23.oktobra podignut spomenik Filipoviću. To nije spomenik Stevanu Filipoviću već spomenik borcima revolucije gospodine Markoviću doduše u liku Stevana Filipovića koji je proglašen za kulturno dobro. Nije reč o replici spomenika u ulasku u Opuzenu, gospodine Markoviću, već je to bilo delo vajara Mira Vuce i Stjepana Gračana otriveno 26.10.1978. a srušeno 17.7.1991. Na Opuzenskom filmskom festivalu OFF dodeljuje se statua Sjepan Filipović najboljem filmu rad vajara Davora Popovića. Verovatno niste ni to čuli .

ПРИКАЖИ ЈОШ

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна / Погледи /
Колумнисти
Колумнисти
Колумнисти

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља