субота, 16.11.2019. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 22:50

Бриселски завет

ЕУ није само „уморна од проширења” већ и од саме себе. Земље чланице су углавном србоскептичне и балканофобичне, а Србија нема у руци адуте које су имале Бугарска и Румунија. – Циник би могао да закључи да смо превише далеко од мора а недовољно близу Русије да би се западни стратези озбиљније плашили српске љубави према оклеветаној православној мајци и почастили Србију чланством
Аутор: Зоран Ћирјаковићсубота, 25.06.2016. у 22:00
Новица Коцић

Није само Британија рекла збогом Европској унији прошлог четвртка. Спаљене су бројне опасне илузије које су многима биле слатке. Илузија да класни положај више није важан. Илузија да живимо у постмодерном добу. Илузија да је историја умрла на Западу. Илузија да анационална, грађанска Европа представља политичку чињеницу. Илузија да је на планети на којој се, нажалост, одавно не може живети ван окова националне државе могуће правити (супер)државе без национализма. Илузија да су обични људи овце, да им се све може „продати” и увалити...

Али, као и увек кад се деси нешто што је доживљавано као незамисливо, не треба се превише радовати. Последице су непредвидиве и, у свету који је организован тако да награђују супербогате и њихове лакеје, највећу цену могу поново платити они који имају најмање. Нажалост, неокрњена је остала најопаснија од свих илузија – о крају идеологије.

Ипак, оно што би требало да нас охрабри јесте чињеница да је масакр над великим илузијама извршио народ – британска радничка класа, незапослени и сиромашни, маргинализовани и понижени људи који не спадају у неку од привилегованих мањина чије је „оснаживање” постало изговор за друштвену небригу и несолидарност, шарена лажа неолиберализма. Уз пролетаријат и прекаријат су у четвртак били и пензионери, преварени људи који се сећају лажи и неиспуњених обећања и верују да ни њиховим унуцима неће бити боље ако све остане по старом.

У ери опасног, антидруштвеног и антицивилизацијског индивидуализма, народ је постао ружна реч, синоним за људски отпад, вишак и претњу – „олош”, како је постхладноратовску антидемократску догму прегнантно изразио Чедомир Јовановић, док један његов партијски колега говори о „белачком ђубрету”. За Весну Пешић, софистициранију, али ништа мање елитистичку либералку, у Великој Британији је „победила паланка: Лондон за ЕУ, провинција за нацију”.

Некада су левичарски интелектуалци и лидери оснивали народни фронт и позивали у народноослободилачку борбу. Данас, када чују реч народ, углавном потегну пиштољ дисквалификације и дехуманизације. Зато, колико год да је био велики пораз европског јединства, брегзит је много више пораз европске левице.

Већ деценијама, политичари који покушавају да брину о „маси” – ломовима, потребама и страховима обичних људи, редовно бивају дисквалификовани као „популисти”. Либерали су тако многе бираче просто гурнули у наручје екстремне деснице. На срећу, она до сада није успела да значајније профитира од идејног банкрота свих великих странака, које, уместо различитих политика, нуде исто – илузију о научном неолиберализму, ушминканом фикцијом инклузије.

Народу је леђа окренула и учаурена интелектуална елита. Забављена грантовима и пројектима, уронила је у паралелну реалност перверзно скупих манифестација и мегаломанских дворана, споменика од титанијума и стакла у којима је требало да буде отелотворена европска „меку моћ”. Насупрот потемкиновских „престоница културе”, и у пребогатој Британији су мали градови у којима царују безнађе, незапосленост и сиротињске епидемије депресије и гојазности.

И други профитери неолибералне глобализације, запослени у финансијском сектору и „креативним индустријама” у Лондону, нису гледали даље од свог носа. Пољски водоинсталатери и молери – младићи који су дошли сами, били су јефтинији од локалних мајстора, који имају породице. Али, креативци и мешетари нису хтели да разумеју шта би ту могло да буде лоше или нефер. Многи нису ни приметили да сиромашнији суграђани, којима је нова реалност „Европе без граница” фатално урушила егзистенцију већ уздрману тачеризмом, полако нестају из њиховог видокруга.

Истискивани таласима „урбане џентрификације” и најездом богатих странаца који су своје „опране паре” желели да „паркирају” на лондонским некретнинама, све мање сиромашних људи је могло да приушти живот у четвртима у којима су одрасли. Делови Лондона су претворени у неолибералну пустињу у којој богати власници, који неретко имају станове широм света, проводе неколико недеља годишње. Зато прошлог четвртка није постало кристално јасно само да постоје две Британије већ и два све удаљенија света – дефинисана више класним него географским положајем.

На референдуму је победила Британија која је била невидљива у медијима, за коју су нам стално говорили да нестаје и да је реликт прошлости који треба игнорисати. Штавише, целокупан „пројекат европских интеграција” је вођен као да губитници глобализације не постоје или се не рачунају. Има правде у чињеници да је ЕУ – творевина циничне елите која је самовољу деценијама скривала иза флоскуле о демократском дефициту – пала баш на испиту из демократије.

Наш тест је много лакши. Србији је прекопотребан одговор на једно неупоредиво једноставније питање од онога на које су морали да одговарају Британци. Овде није реч о томе да ли Србија треба да уђе у ЕУ или не већ имали ли икакве шансе да се придружи? Другим речима, да ли наше чланство уопште зависи од нас? Да ли је реално очекивати да ће све земље чланице ЕУ прихватити Србију, чак и ако испуни тешке званичне и још теже незваничне услове?

Одговор који свакодневно добијамо је скоро једнодушно – да. Нажалост, имам утисак да он није израз суочавања с реалношћу у престоницама земаља чланица већ чињенице да се Србија није одрекла политичких митова – бриселски је само заменио косовски. Како је недавно подсетио антрополог Иван Чоловић, функција сваког мита „је у томе да ствари о којима прича представи као нешто о чему се не сме дискутовати, што је табу, што је светиња”. Зато очекујем и да ће овај текст у неким круговима изазвати идентичне реакције као указивање на опасности од политике ослоњене на косовски мит пре три деценије.

Сви неупитни митови произведе болни несклад између очигледности и неприхватљивости непријатне реалности. Али, фантазија у могућност уласку Србије у ЕУ је још непрозирнија јер, за разлику од косовског мита, илузију да није митска производи на једном наизглед савременијем и софистициранијем нивоу. Када поништава реалност, бриселски мит није ослоњен на прошлост и небеско већ на будућност и привидно здраворазумске ставове, што га чини пријемчивим за елите које воле да верују да су рационалне.

Чак и ако на тренутак сасвим занемаримо питање статуса Косова, остаје серија препрека на које не можемо да утичемо. ЕУ није само „уморна од проширења” већ и од саме себе. Земље чланице су углавном србоскептичне и балканофобичне, а Србија нема у руци адуте које су имале Бугарска и Румунија, које би вероватно и данас биле кандидати – да одлуке о пријему у ЕУ нису увек првенствено политичке.

За разлику од два источна суседа, поред историје и културе ни наша географија није савезник „евроинтеграција”. Циник би могао да закључи да смо превише далеко од мора а недовољно близу Русије да би се западни стратези озбиљније плашили српске љубави према оклеветаној православној мајци (и Владимиру Путину) – и почастили Србију чланством.

Неко ће рећи, па шта и ако је слика Србије у ЕУ фантазија? Зашто би уопште требало да се ослободимо једне заводљиве, али покретачке, модернизаторске илузије? Чему поређење бриселског мита са косовским?

„Европски закони”, које Србија без много размишљана бесомучно копира, имају смисла само ако ћемо једног дана ући у ЕУ. У противном, сами ћемо плаћати њихову високу антиразвојну цену. Да су их западне земље примењивале на нашем степену економског развоја никада не би стигле ту где су данас.

Веровање да „једна мера одговара свима” представља једну од најскупљих неолибералних илузија. Без обзира да ли га глобално намеће ММФ, који је тако већ девастирао подсахарску Африку и Латинску Америку, или континентално ЕУ, „постидеолошки” научни капитализам само следи трагичну логику совјетског научног социјализма.

Зато чекање ЕУ Годоа ни у Србији неће бити пуко траћење времена. „Брегзит” нам може помоћи да цена опасне илузије о чланству буде много мања. Нажалост, бојим се да нећемо искористити прилику. Не да нам бриселски завет.


Коментари47
4011b
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

canko
@Mikajlo Francuska i Nemacka nisu mogle biti vekovni neprijatelji jer Nemacka kakvu znamo tek postoji od ujedinjenja 1871. Upravo to ujedinjenje Nemacke je glavni razlog za nastajanje EU i to na inicijativu prevashodno Francuske jer su od nastanka ujedinjene Nemacke bili tuceni skoro do nogu u svakom ratu sa Nemackom. Sigurno da im se nije svidjala narastjuca dominacija Amerika ili dominacija Britanske imperije ali sa Britanijom su tokom 18 i 19 veka imali iste kolonijalne ciljeve i uglavnom nalazili zajednicki jezik medjutim totalni poraz od Nemacke na pocetku drugog svetskog rata im je "otvorio oci". Ekonomski razlozi su uvek dobro dosli ali su na neki nacin bili drugorazredni jer je Francuska dobila kompleks inferiornosti od mocnog i ratobornog suseda na severu.
За MIKAJLA
Европа, MIKAJLO, више од пола века (!!!) покушава да постане једна велика држава и то никако не успева. Још увек је, ПО ЗВАНИЧНОЈ ДЕФИНИЦИЈИ, организација sui generis, дакле није држава. Веровати да једна држава-континент са вековном историјом као што је Русија, жели да постане део тог експеримента који се од 1957. године непрекидно реформише, трансформише, реконструише ...и притом све више губи на значају у економском, политичком, војном, дипломатском погледу – је једна велика илузија – најблаже речено.
MIKAJLO
Evropa-jedna država, je veliki projekat začet još četrdesetih od najumnijih glava toga vremena. Nastao je iz neočekivano uspostavljene sloge vekovnih neprijatelja Francuske i Nemačke, zbog dugoročne potrebe da se suprostavi Americi. Projekat je sam po sebi toliko dobar da su se prikljucili prakticno svi. Britanija se prikljucila uz mnogo kolebanja iz straha da ne ostane margnizovana i izolovana pored moćne države Evrope. Posle istupanja, Britaniji ce se marginilizacija neminovno desiti na duzi rok, ali ideja Evrope to ne zeli. Evropa želi najveću moguću državu, sa Engleskom, pa što da ne i sa Rusijom. Engleskoj će uvek biti otvorena vrata da se vrati. Normalno je da dominantna Amerika potajno ne želi moćnu Evropu, jači euro od dolara, pogotovo zbližavanje Evrope sa vojnim rivalom Rusijom, međutim i Rusija je vekovima stremila ka Evropi. Geografski Rusija je uvek bila u Evropi, kao što je to i Srbija. Ne smemo krivicu uvek svaljivati na drugoga, veća je krivica Srbije što sada nije u
За OVANKANOBI
Sme li se autor usuditi da opise koji su to "Evropski zakoni" koji su "antirazvojni"? Тих закона, прописа, директива има много па је зато једноставније навести следеће (проверљиве) чињенице које су последица примене тих закона. Прво, стопе раста земаља еврозоне се већ читаву деценију крећу око 1% а од 2001. до 2006. (дакле пре кризе) су износиле 1,9%, 0,9%, 0,8%, 2,1%, 1,7%, 2,0%. Kina počev od 2001. има стопе раста изнада 10%, а Русија између 6 и 7%. Као резултат економског заостајања, од 2009. године, по први пут од индустријске револуције, ниједна од развијених европских земаља не налази се више међу прве три највеће економске силе света.
EU je za obične građane
EU sa 500 miliona stanovnika ima najuređenije tržište i u njoj OBIČNI građani najbolje žive. Tajkuni najbolje žive u SAD, UAE, Kini, Rusiji, Indiji, Brazilu, Indoneziji,..
Препоручујем 7
Stefan
Samo si zaboravio jedan podatak, a to je da je prelaskom na otvoreno trziste ili poluotvoreno zapravo omogucilo rast zemljama poput Kine i Rusije. Drugim recima u prvim decenijama razvitka zemlje koje nisu imale razvijena trzista beleze vece pa i dvocifene stope rasta, logicno, dok zemlje koje decenijama da ne kazem ceo vek imaju slobodno trziste i konkurneciju beleze manji rast. Tako jedna Nemacka ima rast od 2-3% godistnje sto je normalno za razvijene zemlje ali ako pogledamo njihov rast u nazad 30 godina shvatamo da je konstantan.
Препоручујем 5
branislav popović
U pravu je Basara....
Ljiljana
Ambasador? Zagovornik prosvećenog apsolutizma za završenom gimnazijom?
Препоручујем 10

ПРИКАЖИ ЈОШ

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна / Погледи /
Колумна недеље
Колумна недеље
Колумна недеље
Колумна недеље
Колумна недеље
Колумна недеље

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља