среда, 27.03.2019. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 22:56
ГОДИШЊИЦА ВИДОВДАНСКОГ УСТАВА

Темељ државе или узрок подела

„Политика” данас поклања читаоцима додатак о Видовданском уставу усвојеном пре 95 година, 28. јуна 1921, којим је Краљевина СХС дефинисана као уставна, парламентарна и наследна монархија и, уз то, јединствена држава, без аутономија и унутрашњих граница
Аутор: Јован Гајићуторак, 28.06.2016. у 08:00
„Политика“ 29. јула, 1921. године

Уставотворна скупштина Краљевине Срба Хрвата и Словенаца сазвана указом од 7. септембра 1920. године за 20. децембар у престоном граду Београду на 62 редовном састанку 28. јуна 1921 године, на Видовдан донела је Устав Краљевине који гласи: Члан I: Држава Срба Хрвата и Словенаца је уставна, парламентарна и наследна монархија. Службени је назив државе Краљевина Срба Хрвата и Словенаца.

Ово, поред осталог, пише у Видовданском уставу, првом и најважнијем законодавном акту Краљевине СХС, који је проглашен пре 95 година. Одмах је изазивао различита спорења и недоумице које су остале до данас. По једнима, био је израз демократских и интегративних тежњи, у складу с напредним идејама тога времена, уједно и озваничење свега постигнутог у Великом рату. По другима, био је последица српских заблуда, наивне вере у заједничку државу и жеље краља Александра да приграби што већу власт. Трећи (нарочито поједини историчари из бивших југословенских република) сматрају да је Видовдански устав резултат „великосрпске политике”, намере да се српска хегемонија натура другим народима у заједничкој држави.

На различита тумачења утиче и чињеница да је Видовдански устав усвојен 28. јуна 1921, а Краљевство СХС проглашено 01. децембра 1918, две и по године раније. Историчарка Мира Радојевић, професорка на Филозофском факултету у Београду, истиче три разлога што се на Устав толико чекало:

Никола Пашић и Александар први Карађорђевић (Фотодокументација Политике)

– Први је спољнополитички, јер је требало потписати мировне споразуме с учесницама Првог светског рата, нарочито суседним државама, међу којима је већина била на супротној страни. Краљевина СХС с тим земљама није имала регулисане границе. Краљевина Србија с једнима била у рату (Аустрија, Мађарска, Бугарска), а с другима су постојали  територијални спорови (Италија, Румунија). Други разлог био је унутрашњи, везан за велика разарања и чињеницу да су поједини крајеви били на ивици глади. Ратна штета коју је претрпела Србија, износила је према француским проценама између седам и десет милијарди златних франака. Трећи разлог тицао се форме будућег уређења. Око тога су постојала велика спорења између присталица централистичког и федералистичког уређења – истиче професорка Радојевић.

Централистичко (унитаристичко) уређење заговарале су углавном велике српске странке, пре свих Народна радикална (НРС) и Југословенска демократска странка (ЈДС). Странке из делова бивше Аустроугарске монархије, залагале су се или за аутономистичко (Словенска људска странка и Југословенска муслиманска организација) или за федералистичко уређење. Хрватска републиканска сељачка странка (ХРСС), имала је концепт који је био ближи конфедерализму.

Све то утицало је да избори за 419 посланика Уставотворне скупштине буду одржани тек 28. новембра 1920. Највише гласова добиле су ЈДС (92 мандат) и НРС (91 мандат), потом Комунистичка партија Југославије (КПЈ) – 59 мандата и ХРСС (58). Бирачко право имало је око 2,5 милиона људи, а искористило га је више од 1,6 милиона (64,95%).

– Право гласа имали су мушкарци старији од 18, а право да буду изабрани мушкарци старији од 25 година. Право гласа нису имале жене, војници, официри и подофицири, а према Нацрту закона из бирачког тела искључени су припадници немачке, мађарске, италијанске, румунске и јеврејске националности. Државни чиновници могли су да гласају, али не и да буду бирани за народне посланике. Такође, да би неко гласао морао је бити пријављен на адреси боравка најмање шест месеци. Ипак, пре избора учињени су и неки демократски помаци, па је тако значајно био снижен „имовински цензус”. Све заједно, омогућило је знатно већем броју људи да гласа. На пример, године 1910. у Аустроугарској је право гласа имало око 200.000, а 1921, у Краљевини СХС, више од 600.000 Хрвата. Иначе, због великог процента неписмених гласало се куглицама – објашњава историчарка Мира Радојевић.

Мира Радојевић (Фото Б. Педовић)

Уставотворна скупштина почела је редовно да ради 23. децембра 1920. и до усвајања Устава имала 68 прилично бурних заседања. Видовдански устав изгласан је после доста „натезања“, простом а не двотрећинском већином, како је предвиђала 1917. године усвојена Крфска декларација, будући да је 35 посланика гласало против, а чак 158 посланика апстинирало. Најважнија је била апстиненција ХРСС, која је од почетка бојкотовала рад Скупштине, па се о Уставу није ни изјашњавала. Добрим делом захваљујући политичкој вештини Николе Пашића, превладао је централистичко-унитаристички концепт, мада у форми називаној „компромисним националним унитаризмом“. Држава је устројена без унутрашњих граница и националних аутономија, али су направљени и неки компромиси који су омогућили истицање националних посебности. Пре свега, то се огледало у имену државе – Краљевина Срба Хрвата и Словенаца (уместо Краљевина Југославија), застави, грбу и химни, који су садржавали симболе три народа, као и у имену језика (српско-хрватско-словеначки).

На задржавању националних симбола инсистирале су и неке српске странке, пре свих Радикална, како би се, између осталог, истакао значај Србије за стварање заједничке државе и да се у називу државе не би изгубило српско име.

Према Видовданском уставу највећа овлашћења и моћ припадали су краљу, који је уз Народну скупштину имао право законодавне иницијативе и проглашавао законе. Сазивао је и распуштао Народну скупштину и именовао мандатара (председника владе), који није морао бити из скупштинске већине. Краљ је био врховни заповедник војске, проглашавао је рат и закључивао мир, те представљао земљу у иностранству (водио спољну политику). У краљево име доношене су судске пресуде, а њему се није могло судити. Због свега тога, присталице републиканског уређења, али и многи чланови опозиције, говорили да је Видовдански устав био кројен по мери тадашњег регента Александра. Други су истицали да у Европи тога времена није био једини монарх са сличним овлашћењима.

– Устав је признавао равноправност признатих вероисповести, као и демократска права примерена тадашњем времену. Од 124 члана Устава, 23 односило на социјално-економска питања. То није била само последица жеље да се амортизује револуционарни утицај КПЈ, како се често схвата, већ и чињенице да су многим посланицима, нарочито из редова демократа, биле блиске идеје социјалне правде и пуне демократизације друштва, те и да су искрено настојали да се разорена земља што пре опорави – напомиње Мира Радојевић.

Упркос жељама његових твораца, Видовдански устав није успео да реши проблеме и супротности које су од настанка југословенске краљевине подривали њене темеље. На крају, укинуо га је сам краљ Александар, прогласивши 6. јануара 1929. личну владавину („Шестојануарска диктатура”). Ипак, то не значи да је краљ био „кривац” за већину државних проблема, као и да Устав није имао добрих и за оно време напредних идеја, тим пре што се ослањао на демократску праксу Краљевине Србије.

– Својевремено је Милан Грол рекао и да Видовдански устав није био толико рђав у својој замисли колико је било рђаво искуство у његовој примени. Он је био одраз тадашњих политичких односа и уверења, али и заблуда људи тога времена. Шта год ми данас о томе мислили, треба напоменути да су се браниоци државног централизма, на којима је био заснован, заиста плашили да би инсистирање на националним или покрајинским аутономијама донело огромне тешкоће у разграничењу и озваничило „туђинске поделе” из прошлости. Међу творцима Устава било је и људи који су веровали да је осигурање пуне демократизације друштва представљало виши степен заштите од инсистирања на верским или националним посебностима – закључује проф. Мира Радојевић.


Коментари31
868be
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

vis
Okanite se proslosti okrenite se buducnosti.Sta je bilo ,bilo je,valjda je tako moralo biti
Милан Грол?
Управо књига професорке Радојевић сведочи да је Грол био један од највећих злотвора у историји Србије! Идеолог "југословенства" и мрзитељ српске државности, а најпримитивније од свега: човек који се одрекао очинског наслеђа (отац му је био Немац) . Када је ра његова "Југославија" пропала 1941. и када побегуља-Грол је у Лондону сазнао за усташке покоље над Србима, шта је урадио тај нечовек који је читав живот провео гурајући Србе у Југославију? Урадио је следеће: наставио је да прича своје празне и отровне приче ... Џелат српског народа.
Čistač
Zlotvor Grol je bio malo dete u poređenju sa Božom Markovićem, klasičnim teroristom sa profesorskom mašnom. Obojica su zajednički gurnuli Srbiju u dva svetska rata, a onda su prvi rat presedeli u Ženevi, a drugi rat u Londonu, oba puta daleko od stradalnog naroda. Kukavice, podlaci i zlotvori nad zlotvoriima!
Препоручујем 15
Hladne glave gledajući
Toliko suprotnosti se je moglo držati samo silom ili razvijenom ekonomijom. A ni to ne može vječno trajati. Treba imati u vidu razlike u kulturi, istoriji i sl. 1921 je u Sloveniji 8 % nepismenih, u Srbiji 63%, u BiH i Makedoniji skoro 90%...Misija nemoguće.
Hladne glave gledajući
G.Igore, nije mi namera da vas iritiram, do činjenica je ne do mene. "Slovenačke laži" temelje na popisima stanovništva 1921 i 1931 godine. Mnogo zanimljivih podataka možete naći u knjigama Istorija Jugoslavije 1918 -1988 1-3 , Branko Petranović, izdavač Nolit Beograd.
Препоручујем 4
Igor Jovićević
Nejasno je komi parametima ste izmerili sve te nepismenosti i ekonomski razvoj. Slovenija do ustava 1971 i nije bila država. Slovenija je tek 1919 godine postala sastavni deo kraljevine SHS, pre toga i tad nije bila država, sve do nesretnog ustava iz 1971. Kako ste mogli napisati takvu notornu laž, da je 1921 godine imala 8%nepismenih, kad je tad i nije bilo kao države, te nije imala ni podatke o pismenosti ili nepismenosti. I danas ih ima daleko daleko više nepismenih i zadrdo edukovanih, funkionalno i na sve druge načine! Samo Srbi mogu biti naivi, i verovati slovenačkim lažima!
Препоручујем 1
Hrvoje Srboljubović
Da je nekom uredniku Politike palo na pamet da 1946. kao dodatak uz novine citaocima pokloni Vidovdanski ustav - zavrsio bi pred strijeljackim strojem. Da je urednik Politike stampao taj dodatak 1956. - zavrsio bi na Golom otoku! Da je to uradio 1966. zavrsio bi ko zna koliko godina u zatvoru i dobio zabranu rada u novinarstvu. Ista stvar bi se bila desila i 1976. Ali, vec 1986. bi se o tome mnogo diskutovalo, urednik bi mozda otisao na drugo radno mesto ali ne i u zatvor. U ovo vrijeme 1996. narod je imao drugih problema nego da diskutuju o Vidovdanskom ustavu. Danas i Srbija i svi drugi koji su bili okupljeni u zemlji koja je imala Vidovdanski ustav imaju kakvu-takvu demokratiju. Jedino Srbi jos uvijek razbijaju glavu oko valjanosti tog ustava.
Zvonko M.
Sudeći po, jačini glasova pedstavnika mišljenja da, je Kraljevina Jugoslavija bila "grobnica Srpskog naroda", i osudi svih onih koji su se za nju borili, ne može a da se ne primeti, da današnje stanje nastalo podelom, nije rezultat davnih i dugih želja svih istomišljenika. Veza koju svi rastavljeni dele, je borba protiv stvaranja Kraljevine Jugoslavije i borbe za nestanak nje. Kavu dobrobit i napredak može čovek da očekuje u jednoj zajednici, kojoj zajedničari zlo misle? I na koga pada veća krivica? Na onog koji je nešto stvorio ili na one koji to stvoreno nisu želeli? Želje su se ispunile, pa izvolite uradite bolje, a Vaša deca će da daju sud o Vašim današnjim odlukama.

ПРИКАЖИ ЈОШ

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља