субота, 19.10.2019. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 18:46
ИНТЕРВЈУ: Никола Ристановски, глумац

Слатко га мучи сваки нови лик

Чеховљев Иванов није досадан интелектуалац који кука над својом судбином, него човек који има велику способност за препознавање ствари. Он спада у велики број људи на овом свету који нису прилагодљиви
Аутор: Борка Голубовић-Требјешанинпонедељак, 27.06.2016. у 20:00
Никола Ристановски (Фотодокументација Народног позоришта)

Македонски глумац Никола Ристановски, једна од звезда балканског позоришног неба, поново ради у Народном позоришту у Београду.

Редитељка Татјана Мандић Ригонат поверила му је насловну улогу у Чеховљевом „Иванову”. Премијера се очекује почетком октобра на великој сцени националног театра, а у глумачкој подели су и Нада Шаргин, Предраг Ејдус, Бранко Видаковић, Данијела Угреновић, Хана Селимовић, Ненад Стојменовић, Бранка Петрић, Бојан Кривокапић, Никола Вујовић и други.

После Ахмеда Нурудина, односно Леонеа Глембаја гледаћемо вас од јесени у Београду у лику Николаја Алексејевича Иванова. Колико вам као глумцу значи ова размена енергије са београдским колегама, али и публиком?

Никада не бих радио у Београду да га не волим. Сарадња са београдским колегама и публиком значи ми пуно из врло прозаичних, а истовремено и поетичних разлога. Увек осећам да имам шта да поделим с њима. То је територија, град, амбијент, менталитет с којим имам шта да разменим. Руководим се тим принципом. Овде постоји екипа која ме јако интересује. Тешко је набројати свих сто људи, али овде заиста постоји та бројка уметника с којима бих волео да радим.

Радња комада „Иванов” којег је Чехов написао 1887. године догађа се у једном срезу централне Русије. Чиме то и данас „Иванов” привлачи пажњу?

Иванов се заправо не разликује од остале велике светске драматургије. Опет се све своди на сукоб појединца и онога око њега: друштва, непосредног окружења, питања смисла живота. То је као када бисте ме питали о Хамлету, или Нурудину, односно Леону… Реч је о проблему адаптације мислећег човека. Са двадесет и нешто година играо сам Раскољникова и тада сам мислио да је то најтеже на свету. И онда кренете да играте на десетине других ликова који на својим леђима носе велике проблеме. И некако ми се намеће закључак да ме сваки наредни лик мучи више него онај претходни, али волим да се не штедим. Не волим утабане стазе. Верујем да количина труда увек има везе са неким резултатом. Та количина ћеифа у свему томе мора да преживи. То је велики катализатор за било који посао. Исто бих се понашао и када бих производио, рецимо, хлеб. Тражио бих и тада нешто боље, даље, емотивније.

Редитељи вам додељују деликатне, комплексне улоге. Шта мислите, зашто?

Зато што желе да ме малтретирају. Шалим се, наравно. Вероватно сам врло брзо кренуо да радим ликове који су доста комплексни и који имају велике дилеме које се врло често поклапају с мојим личним дилемама. А ја их не одбијам јер ми је потребан процес који ће ми дати неке одговоре. Служе ми као терапија. Све док врло мало знамо о себи, контексту живљења и смрти, све дотле можемо постављати само питања. Онај који сматра да је дао децидиран одговор, вара се.

Шта је то у Чеховљевој литератури што препознајете као своје време? Шта је у фокусу вашег тумачења Иванова? Зашто му се враћамо као неодољивом искушењу?

Још не знам прецизно, јер када бих могао да одговорим на то питање на почетку припреме представе вероватно не би било ни потребно да играм Иванова, да пролазим кроз тај процес. Мени је рад на пробама и представи битан да бих дошао до сазнања. Неке спознаје ће доћи тек на двадесетој представи. Немогуће је раније, јер када би било могуће, онда би Иванова третирали као литературу. Позориште је једна друга ситуација. Она подразумева одређену органику кроз коју је неопходно проћи да би се могло доћи до неких осећајних закључака, не само на пољу разума, него и емоција. У том смислу јако ми је узбудљив процес рада јер у овом тренутку имам супротстављена осећања. Рецимо на нивоу лика – колико данас има смисла третирати Иванова као интелектуалца који се бори са својим поривом да објасни свет, себе, смисао, а колико је у ствари Иванов само један од много људи који желе обичан, једноставан, непретенциозан живот у оквиру света у којем живимо. У сваком случају мислим да Иванов није досадан интелектуалац који кука над својом судбином, него човек који има велику способност за препознавање ствари. Он спада у велики број људи на овом свету који нису адаптибилни. Дакле, то је његова посебност и не мислим да је он нити депресиван, што је врло ризична изјава, нити да је јунак, односно неко ко на леђима носи цело човечанство. Он је само један мислећи и уплашени човек.

Николаја Алексејевича Иванова називају и руским Хамлетом. Ко су Иванови наших дана? Шта се променило од времена Чехова до наше стварности?

Наравно да се није променило ништа. Ни у друштвеном смислу, ни у смислу базичне психологије личности. Ко су Иванови данас? Има их пуно. Не видимо их. Они су реално на маргинама. Нико их не слуша, нико их не пита ни за шта. Не одговара им свет у којем живе, боре се за своју егзистенцију. Неки успевају, неки не.

Кажу да глумац од сваког новог лика усвоји неки део. Шта вас посебно дотиче, интригира копајући по Иванову? По чему је сличан или различит у односу на вас?

Дилема. Ето то је оно што би било најтачније и најкраће када поредим Иванова са собом: вечита дилема. Дилема, рецимо, око најелементарније комуникације између људи, до глобалних стратегија и космичких питања. Људи се у принципу деле на оне који имају или немају дилему. Никоме, ни на једној, ни на другој страни није добро, јер је све мање људи којима је добро, нажалост. То су циклични периоди који зависе од пуно ствари. Рецимо, по периодима се појављује нада или визија будућности која повлачи за собом смисао: зашто, како. Постоје повремено некаква правила, морални кодекси... Е, онда се све то сруши као кула од карата, дођемо до слепе улице и морамо да кренемо да од почетка тражимо булевар.

Глума је алиби, често тврдите да слободно гледате своје мане и научите нешто о себи и другима. Да ли је глума и привилегија да себе видите и у огледалу? Колико је тешко, деликатно, суочити се са истином, реалношћу?

Када говорим о слабостима људи, увек крећем од себе. Наравно да смо најкритичнији испред огледала, чак и када не желимо то да изговоримо наглас. Али врло добро знамо када се погледамо у огледало чиме нисмо задовољни, које су наше емоције у том тренутку, шта нас плаши, боли. Позориште је вероватно оквир слике који даје за право да то радим на неки начин без великих последица.

Рођени сте у Чешкој, одрасли у Македонији. Колико вам је деликатно да тумачите Иванова на српском језику?

За мене је сваки језик бесконачна школа која никада није завршена и можда сам на добром путу да постанем једног дана комотан и у српском језику. Трудим се да то остварим јер је то велико богатство.


Коментари0
49228
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља