четвртак, 21.02.2019. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 19:15

Историја исписана музичким рукописом

Три деценије рада у Центру „Сава” за Вука Жугића биле су непрестана борба за остварење једне њему важне мисије – стварања репрезентативног културног центра од здања грађеног за међународне скупове
Аутор: четвртак, 30.06.2016. у 21:10
Вук Жугић (Фото: А. Васиљевић)

Када би морао у једну реченицу да сажме своје три деценије рада у Центру „Сава ”, помоћник директора овог новобеоградског здања Вук Жугић највероватније би једноставно признао да би и дан-данас био, ако је то потребно, спреман да иде од врата до врата, да клечи, како би обезбедио средства за остварење неког од великих културних догађаја.

А таквих је у овом здању било – напретек! Иако Центар „Сава” ни у примислима својих пројектаната и наручилаца није био прављен за концерт какве рок групе.

Сузе Стефана Грапелија
– Велики виолиниста из Француске Стефан Грапели молио ме је да му организујем дружење с циганским оркестром јер је од Јехудија Мењухина чуо да у Србији постоје такви фантастични оркестри. На једном београдском броду организовали смо му прави концерт на којем је наступило неколико циганских оркестара. Грапели је био одушевљен. Када је пошао у хотел и сео у кола, музичари су кренули за њим и како су кола полако одмицала они су га пратили не престајући да свирају. Велики Стефан Грапели слушао их је уз отворен прозор кола и плакао – сећа се Жугић.

– Од његове изградње и појаве као конгресног центра, у који се улази са страхопоштовањем и уз личну карту, желео сам да учествујем у креирању једног другачијег, отворенијег центра Београда. Било је отпора, многи су се двоумили размишљајући да ли једна таква грађевина, у коју је уложено много средстава за међународне скупове, треба да буде отворена за концерте, филмове, балетске представе... Данас, после двадесетак хиљада врхунских културних догађаја, после толико великана који су оплеменили музички и духовно тај простор као што су Мајлс Дејвис, Пласидо Доминго, Монсерат Кабаље, Чик Корија, Светлана Захарова, Херби Хенкок, Стинг, Пако де Лусија и других, могу са задовољством да се осврнем на време иза себе и да заједно с колегама и сарадницима поносно констатујем да је Центара „Сава” постао најрепрезентативнији културни центар Балкана или, како је то данас популарно рећи, југоисточне Европе. А то нам признају и колеге из суседних земаља и, што је најдрагоценије, уметници који нам се радо враћају – каже Вук Жугић.

Уз причу о оскудним средствима у односу на културне центре светских метропола наш саговорник каже како су тај недостатак пара људи из Центра „Сава” надокнађивали на неки други начин – уносили су себе у све што раде.

– Давали смо им душу, организовали наступ у нашем здању ништа лошије него што су имали негде у неком културном центру у великој метрополи. И зато су нам се враћали и један Би Би Кинг, Мајлс Дејвис, Светлана Захарова... Никада нећу заборавити када нас је након Мајлсовог наступа у Бечу назвао његов менаџер и признао да је београдски наступ великог џезера био неупоредиво бољи него тај у Бечу. И рекао да нам се Мајлс захваљује на пажњи због које се фантастично осећао и пружио више него у осталим градовима на турнеји на којој је у том тренутку био. А ми смо се баш потрудили да га изненадимо и то ситницама које су њему, очито, значиле – прича Жугић и присећа се како је баш након тог београдског наступа Мајлса Дејвиса у сали остао само један човек који није могао да се „одлепи” од плаве фотеље у Великој сали.

Седео је опхрван емоцијама и плакао – Влатко Стефановски. Уметник који је много пута касније неке друге људе својим бравурама на гитари потресао до суза, а који је у Центру „Сава” наступао с групом „Леб и сол” и самостално, али и с Јаном Акерманом из групе „Фокус”.

– Није Влатку било тешко да из Скопља донесе у Центар „Сава” гомилу плоча и замоли Џефа Блека да се на свакој потпише. Великог гитаристу из групе „Јарбирдс”, у којој су била још двојица великана Ерик Клептон и Џими Пејџ – присећа се Жугић.

Уз Мајлса Дејвиса зачетник културног живота у Центру „Сава” био је и Ђорђе Балашевић, који ће остати упамећен у историји овог здања, али и културног живота престонице по 130 распродатих концерата за које се, ноћима, усред зиме, чекало у реду.

– Публика је стрпљиво, сатима, чекала у редовима дугим по 100-200 метара за карту, а ми смо Балашевићевим поклоницима кували чај, уводили их у зграду да се огреју – истиче уз осмех Жугић и напомиње како у тој изузетној културној историји центра мора издвојити један једини наступ и то београдске групе „Екатарина Велика”.

– Осећао сам да ће ЕКВ бити једна од најзначајнијих група Београда. И без обзира што наш простор није био најбољи за њихов наступ, био сам убеђен да ћемо распродати салу. Звао сам Милана Младеновића да се видимо и да се договоримо око концерта. Он је био згранут. „То ће бити једном и никада више”, рекао сам му, а на конференцији за штампу сам изјавио како смо их молили да наступе због културне историје Центра „Сава”. Милан ме је молио да му оставим седам дана да размисли, а потом ме је позвао да дођем на састанак како бих и осталима из групе објаснио зашто је тај концерт битан. И тако сам ја њих убеђивао да наступе, а руководство куће да се непотребно плаше како ће публика оштетити фотеље у Великој сали. Чак је било формирано и неколико комисија да попишу штету које, наравно, није било – каже Вук Жугић.

Сећа се Жугић и бола и суза у публици када су средином деведесетих у Великој дворани наступили „Индекси”, први састав који је стигао у Београд након ратних страдања у Босни.

– Позвао сам Даворина Поповића и он је одмах пристао. Само је кратко рекао: „Мора неко да почне”, иако је добро знао како ће бити критикован због тога у Сарајеву. А те три вечери узастопних концерата и непрестаних суза оних који су после избеглиштва из Сарајева били поново у контакту с градом који су напустили, никада нећу заборавити – каже Жугић.


Коментари1
cc136
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Vladimir Stefanovic
Koliko me je puta - kao novinara ili samo kao radoznalca, zakasnelog "ljubitelja" - uveo u salu, iako nisam imao ulaznicu. A ulaz u dvoranu centra Sava bio je uvek malo isuvise dobro cuvan. Znao je kome je ciniti, i cinio je to, krajnje srdacno, neformalno. Rado se secam svih tih filmskih, muzickih prilika. Sitnice koje zivot cine. Hvala mu.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна / Спектар /

Архива Импресум О нама Контакт Претплата Оглашавање Правила коришћења Бизнис Клуб Правила о приватности

Developed by: NewTec Solutions & TNation

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља