четвртак, 27.07.2017. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 10:37
КУЛТУРНИ ДОДАТАК

Овај рат није наш рат?

Писање о Првом светском рату за Црњанског, Андрића и Петровића није било само периферна тема или тренутна фаза. Оно је било интимно повезано са њиховим схватањем модерне књижевности, које се обликовало кроз покушаје да прикажу искуство једног великог историјског прелома
субота, 02.07.2016. у 10:36

„Овај рат није наш рат / Ниједна страна није на нашој страни”, написао је Езра Паунд у песми речитог наслова – 1915: фебруар.

За Паунда као модернисту, права битка се у том тренутку водила између нових и старих књижевних нараштаја, између њега и књижевног Лондона, а не између војника у блатњавим рововима Француске.

Ипак, Паунд, који се у писмима хвалио како је сасвим глув на ратну вреву, оставио је једно од најупечатљивијих сведочанстава о Првом светском рату. У само неколико строфа његове поеме Хју Селвин Моберли (1920) приказане су судбине милиона који су погинули pro patria, „за матору кују испалих зуба”, „за пропалу цивилизацију”.

Другим речима, веза између рата и модернизма често је била суптилнија и далекосежнија него што би нас трагање за доказима непосредних утицаја или за уопштавањима о цајтгајсту навели да помислимо.

Ни Паунд, ни Т. С. Елиот, ни Томас Ман, ни Вирџинија Вулф нису били у рову нити су написали ишта што би се могло одредити као „ратна поезија” или „ратна проза” у уобичајеном смислу тих речи, али су, за генерације читалаца, Пуста земља, Госпођа Даловеј и Чаробни брег текстови у којима је смисао Првог светског рата као драматичног „усека у историји” предочен на неупоредиво сугестивнији начин него код Анрија Барбиса или Е. М. Ремарка.

Дуња Душанић

 

НАКОН БРЕГЗИТ-а

Енглез или Британац

Многи у Великој Британији имају осећај да им се идентитет полако осипа, а да је ЕУ бар делимично одговорна за то

Већ дуго не живим у Уједињеном Краљевству, али и даље сматрам да ми је тамо дом. Рођен сам и одрастао у Енглеској, мада не сматрам себе Енглезом. Када сам у Уједињеном Краљевству, посматрам себе као Лондонца; када нисам у Уједињеном Краљевству, мислим о себи као о Британцу. Оба ова идентитета су спакована у осећај да сам Европљанин – с том разликом што је бити Европљанин нешто што сам изабрао, а не нешто с чим сам рођен.

Пол Кјурион

 

СА НАОМИ КЛАЈН У ДАБЛИНУ

Манифест за будућност

Наоми је одлична у уочавању образаца, рекао је једном њен супруг, њена највећа снага је у томе што је у стању да људима помогне да увиде обрасце у свету, јер је то први корак ка променама

Концертна дворана Краљевског даблинског друштва, једна од највећих конференцијских сала у Даблину, с капацитетом од 1.000 места, препуна је. Списатељица и активиста Наоми Клајн, која је говорила то вече, није посетила овај град десет година.

За то време објављена су два њена светски позната бестселера, у којима није само наставила већ је и продубила критику капитализма, глобализације и неолибералне економије, а о чему је први пут писала у свом делу „Но лого” 1999.

Управо ју је та књига, у којој је напала корпоративизам, одредила као једног од најмодернијих, најотворенијих противника глобалног капитализма, бар међу онима старијим од тридесет година.

Мој супруг, који иначе није склон читању књига економиста кејнзијанске школе, попут Џозефа Стиглица или Томе Пикетија, ипак на својој полици има „Но лого”, поред дела Џона Бергера и Сузан Зонтаг.

За разлику од Бергера или Зонтагове, Клајнова не пише ни поезију ни прозу, али је новинар и има то новинарско умеће свођења (и разумевања) сложених информација, што их чини пријемчивим.

Истовремено, у центар приче коју гради ставља човека.

Специјално за „Политику” из Даблина Рејчел Ендруз

 

20 ИСПОД 40 - ПОРТРЕТИ СРПСКИХ ПИСАЦА

Борба за аутентичност: Маја Пелевић       

(Фото Вићенцио)

Биобиблиографска белешка о стваралаштву Маје Пелевић (1981) и пре десет година (Предсмртна младост: антологија најновије српске драме 1995–2005, уредник В. Језеркић и С. Јованов, 2006) била је подужа и крцата подацима, који, ради прегледности, траже пажљиву систематизацију. 

Поред изведених драма, ту је и „мултимедијални теоријски спектакл” и низ теоријских текстова. Када се томе дода уреднички рад у часопису Сцена, учешће на многим пројектима, од којих је посебно значајан Нова драма – хвале вредан и драгоцен за упознавање са богатим драмским стваралаштвом млађе генерације – и када се потом свему прикључи и докторска дисертација под називом Полижанровске праксе у савременим извођачким уметностима, одбрањена 2011. године, добијамо потпунији увид у свеобухватни списатељски, драматуршки, културни и истраживачки ангажман, који се не може обуздати нити уљуљкати у афирмацију коју су донеле награде.

Штавише, не преза се ни од директне, несвакидашње критике политичко-страначког живота, кроз пројекат Они живе (са Миланом Марковићем, 2012) или од постављања оквира за активну дебату о друштвеним питањима кроз први Филозофски театар у Народном позоришту (са Срећком Хорватом, 2015).

Све у свему, убудуће неће бити лако ни биографима ни библиографима.

Драгана Столић      

 

ЏЕЗ СКИЦЕ

(Фото Александар Кабрита)

Марија Жоао је златни глас Португала, певачица изузетне вокалне флексибилности и импровизационог дара. У свом изразу спаја љубав према џезу, року и фолклору, традицију и авангарду, акустику и електронику, у шта је публика у Србији могла да се увери у више наврата, на џез фестивалима и соло концертима у Београду, Новом Саду и Нишу.

На трећем Шекспир фестивалу у Чортановцима представља се први пут са триом Огре (Жоао Фариња - клавијатуре, Андре Насименто - електроника), изводећи музику на сонете Вилијема Шекспира.

„Размишљала сам о наступу у пратњи електронике још од времена кад сам радила са Џоом Завинулом“, каже Марија Жоао, „али нисам сама ништа могла да урадим, пошто о томе ништа нисам знала. А онда се појавио Жоао Фариња: имао је исте идеје и знао је све о електроници и компјутерима. А уз то је и фантастичан композитор. Веома надахнут, мелодичан и лиричан, са сјајним идејама у погледу ритма и аранжмана, и са концептом, што је важније од виртуозности. Квинтет који смо саставили представљао је хибридни пројекат – с једне стране је електроника, с друге стране акустика, а ја сам у средини. Звук који добијамо је између два света која волим и у којима подједнако уживам.“

Воја Пантић

 

КОНЦЕРТИ

Вилко и Пи Џеј Харви: хемија и ентузијазам

Општепознато је да ниједна љубавна веза не може без хемије. Физичка привлачност обично не траје дуго ако партнери нису духовно повезани.

Исто важи и за квалитет рок концерта.

(Фото Жилијан Дивал)

Џабе бенду сви они добри албуми ако мењају чланове чешће него наша фудбалска репрезентација тренере или ако се разумеју као деца и одрасли.

За хемију је потребно много више од тога. Шта тачно – питајте Мика Џегера и Кита Ричардса, они знају све о томе, или Џефа Твидија и Нелса Клајна из састава Вилко.

Владимир Скочајић


Коментари2
68cc8
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Dejan R. Popovic, dipl. inz.
U razgovoru "Bregzit sta sada?" novinarka Ane Otasevic kaze: "Taj izraz ('sukob civilizacija', prim. D. P.) je prvi koristio Semjuel Hantigton u svojoj poznatoj knjizi ...". Tacno. Pri kraju knjige "Sukob civilizacija i preoblikovanje svetskog poretka" Hantigto pise: "Postoji puno dokaznog materijala u devedesetim za relativnost paradigme 'apsolutnog haosa' u svetskim poslovima: globalni slom zakona i poretka, sve veca anarhija u mnogim delovima sveta, globalni talas kriminala, transna cionalne mafije i karteli droge, sve veca zavisnost od droge u mnogim drustvima, opste slabljenje porodice, opadanje poverenja i drustvene solidarnosti u mnogim zemljama, etnicko, religijsko i civilizacijsko nasilje i zakon pistolja preovladjuju u velikom delu sveta." Medjutim, o ovim pitanjima "apsolutnog ili globalnog haosa" o kojima je pisao Hantington pre vise od 20 godina nema nazalost ni reci u ovom razgovoru.
Stevan V.
Krleza je napisa ;"Ovo nije moj ,rat je gospodska stvar".

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна / Култура /

Архива Импресум О нама Контакт Претплата Оглашавање Правила коришћења Бизнис Клуб

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља